СТЕВО ЖИГОН: О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је написао романе који нас вуку према небу.

Неки мисле да је Достојевски мрачан писац, мисле да је писац апсурда, међутим, код њега сви најстрашнији злочинци доживе катарзу, покајање.

Раскољников сања какав ће бити кад одслужи своју казну.

Димитрије признаје злочин, мада га није учинио, али га признаје зато што је намеравао да га учини, па је сматрао да је то једно те исто.

Ставрогин тражи опрост код старца, међутим, не може сам себи да опрости и убија се.

Тако се исто убија и Смердјаков.

И уопште, сви његови најгори злочинци доживе неку потребу да се окрену добру, а то свакако није афирмација апсурдности живота, него напротив, борба за његов смисао.

Управо због тога, чини ми се, Ками није имао права да Достојевског, који је увек са најдубљег дна човековог пада покушавао да пронађе бар грумен вере у смисао, упрегне у кола своје европске нихилистичке меланхолије.

За осам година каторге у Сибиру, Достојевски је схватио шта је то човек, шта је то руски човек, шта је то патња.

Вероватно је тамо сазнао све што је после откривао читавом човечанству.

Гледајући најгрозније последице изопачености људске душе.

Његови романи увек траже излаз из најмрачнијих, из најбезизлазнијих, из најзлочиначкијих мракова људских, траже светлост.

И налазе је.

То може само човек који је патио.

Ја мислим да је то један од највећих људских подвига, јер је тај човек и после свих страшних сазнања до којих је дошао у Сибиру о животињској природи човековој, налазио у људима, чак и у највећим злочинцима парче плавог неба.

Разбистравање

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *