Епископ Иринеј: Може ли ико да замисли Христа који силом исцељује болесника?

Поједини епископи наступају веома ригидно, не хајући за слободу којом нас је Христос једном заувек ослободио, него, напротив, претећи санкцијама невакцинисаном свештенству и верујућем народу, премда већинском. Ипак, после разних ексцесних ситуација и екстремних позиција на обе стране, у Православним Црквама се искристалисао и преовлађује принцип добровољности и препорука уместо примене духовног насиља и наредбодавног, комесарског тона. „Одлучујемо и наређујемо” – то је природни начин изражавања војних власти у ванредним приликама, али му у Цркви нема места.

Настављајући дугогодишњу, за Печат – редакцију, читаоце, али и ширу јавност значајну и драгоцену традицију ових разговора у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић коментарише и промишља низ најважнијих питања и актуелних, епохалних проблема, судбински важних не само за опстанак и будућност српског народа већ и за даљу, по много чему упитну и неизвесну судбину нашег узнемиреног и невољама окованог света.
Протекло, још увек не и прошло, време обележено короном донело је Цркви и нашем народу силна искушења и патње. Болест која је однела много људи однела је и патријарха Иринеја и тројицу епископа – Амфилохија, Атанасија и Милутина. Болест је у колективном искуству страдања ујединила човечанство, а њено дуго трајање има не само здравствену и биолошку већ и политичку, економску и духовну димензију. Како би се, према Вашем виђењу, време короне могло окарактерисати – историјски, политички, антрополошки, цивилизацијски…?

Потпуно сам сагласан са Вашом констатацијом да је наше време, обележено епидемијом вируса корона, донело силна искушења и патње нашој Цркви и нашем народу, а додао бих – и читавом човечанству. Такође се слажем да ова дуготрајна и необична пошаст, поред основне, физиолошко-здравствене димензије, има и више других димензија – политичку, економску, духовну… Тачно је и Ваше запажање да је колективно искуство болести и страдања ујединило човечанство, али то запажање допуњујем: истовремено су болест и страдање, а нарочито начини лечења, и дубоко разјединили ионако подељено или, боље рећи, разбијено човечанство.


Али пођимо редом! Све што наведем у свом одговору нећу навести на основу претпоставки и теорија које шире нестручњаци и незналице него на основу увида разних угледних лекара, све до нивоа нобеловаца за заслуге у медицини, посебно у вирусологији и инфектологији. Вирус се појавио поодавно, али се о њему још увек веома мало зна. Као прво, не зна се да ли је посреди природни или вештачки вирус. Питање је, штавише, да ли ће се то икад и сазнати. Друго, остаје загонетка како он хара непрестано, и то под свим могућим условима, лети и зими, на високим и ниским температурама, и на свим меридијанима истовремено. Треће, како је могуће прецизно предвидети мутације вируса и најавити нове „таласе” и „сојеве”? Четврто, како разумети чињеницу да људи који нису лекари ни научници предсказују трајање епидемије или, по њима, пандемије, а неки наводно знају да ћемо „заувек живети са ковидом” или да ће уследити нове, још страшније пандемије? Пето, како то да у Африци, где је вакцинација минимална, има знатно мање оболелих него на осталим континентима, на којима је извршена вакцинација већине становништва или бар његовог знатног процента? Даље, није познато – а могло је да буде – колики проценат инфицираних је преминуо од короне непосредно, а колики са короном, то јест од болести од којих су и иначе боловали или од губитка имунитета организма услед короне. Остаје нејасно и то да ли се, у светским размерама, ради о епидемији или о пандемији будући да је Светска здравствена организација „у ходу”, већ за време масовне распрострањености вируса, мењала дефиницију пандемије. Све у свему, „корона више зна о нама него ми о њој”, како гласи наслов корисног информативног текста Горана Чворовића у „Вечерњим новостима” од 12. децембра године на измаку. Стога су и методи сузбијања епидемије (или ипак пандемије?) променљиви, чак насумични, понекад и контрадикторни: „Оно што је било забрањено јуче, данас се препоручује, оно што се сматрало ефикасним, сада је проскрибовано”, како тачно констатује г. Чворовић у свом тексту.

Поводом сузбијања епидемије ситуацију усложњавају и, чини се – неразрешиве, дилеме око вакцинације!?


Многи постављају и питање саме вакцинације. Вакцине су експерименталног карактера, још увек нису потпуно проверене, за њихов учинак не јемче ни произвођачи ни дистрибутери, а ко год се вакцинише, чини то искључиво на своју одговорност. И поред чињенице да је експериментисање на живим људима апсолутно забрањено – и по природном моралном закону, и по етичким кодексима практично свих светских религија, и по обавезујућим међународним конвенцијама, и по законодавствима свих могућих држава и државица – и да евентуалне дугорочне последице вакцинације против ковида 19 остају непознаница, постоје и додатне дилеме: дилема око моралне заснованости неких вакцина, углавном „западних”, услед коришћења људског абортивног материјала у процесу њиховог стварања, и дилема око непосредних, тренутних и краткорочних последица њиховог коришћења. Ту закључак звучи грубо, али је суштински тачан: вакцинација помаже да се неко не разболи од ковида 19, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација буди основану наду да се већ вакцинисани човек неће поново разболети, али не јемчи да се то ипак неће десити; вакцинација има за циљ да спречи ширење заразе, али је чињеница да и вакцинисани могу да буду – а често и јесу – њени преносници. Могло би се и даље ређати у овом правцу, али није потребно. Као илустрацију наводим три мени лично позната случаја. Случај први: врхунски лекар, признат у својој струци, прича ми како је из короне једва живу главу извукао и како му је живот спасла управо вакцина. Не постоји ниједан разлог да му не верујем. Случај други: на кеју крај Дунава прилази ми једна госпођа да се поздравимо и да затражи благослов, па ми на питање о њеном здрављу одговара да се недавно вакцинисала, али да се веома намучила због нежељених пропратних тегоба. Немам разлога да сумњам у истинитост њеног казивања. Случај трећи: блиска рођака угледног лекара, познатог ми и лично, вакцинисала се, а после три дана преминула. Неоспорно је да се и ово догодило. Све је, дакле, могуће: нема правила, нема предвидивих исхода, нема гарантије ни за шта.

Ако не можемо све и одмах, да ли можемо понешто и постепено? Да ли хришћанство проповеда безнађе или наду, дефетизам или оптимизам, узмицање и бежање или духовну борбу и подвиг, то јест кретање напред и навише? Ми, православни хришћани, верујемо да је јачи Бог, Који је са нама и у нама, неголи сатана, који заводи људе и влада над њима у свету греха, зла и смрти, отуђеном од богоданог и спасеног света љубави, добра и живота.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању Печата.

ПЕЧАТ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *