Владимир Марјановић: Дезмонд Туту – глас људи без права гласа

Људско достојанство је Божји дар целом човечанству. То је дар Божијег лика и подобија у сваком човеку. Расизам скрнави Божју слику у свакој особи. (Дезмонд Туту)

Дезмонд Мпило Туту рођен је сиромашној породоци у Клерксдорпу у провинцији Трансвал 1931. године. Крштен је у Методистичкој цркви, али је породица касније променила деноминацију и прешла у Афричку методистичку епископалну цркву, а потом у Англиканску цркву Јужне Африке, која је део Англиканске заједнице.

Туту се још у раној младости заинтересовао за хришћанство. Велики утицај на њега имао је Тревор Хадлстон, бискуп и тадашњи борац против апартхејда. Уз његову подршку, Дезмонд Туту се определио за свештенички позив и био рукоположен прво за ђакона, а потом и за свештеника.

Туту је брзо напредовао у црквеној хијерархији Јужне Африке, постајући англикански декан Јоханесбурга (први црни свештеник на овој позицији), бискуп Лесота, генерални секретар Јужноафричког савета цркава, бискуп Јоханесбурга, надбискуп Кејптауна и поглавар Англиканске цркве Јужне Африке.

Борац против апартхејда

Апартхејд је био друштвено-политички систем у Јужној Африци, успостављен 1948. године. Уведена је строга расна подела у јужноафричком  друштву тј. одвојеност белаца, црнаца, Хиндуса и других . Богатство и моћ били су у рукама беле мањине, док је већи део црначког становништва био у подређеном положају. Овакво уређење изазвало је и велико негодовање међународне јавности, па је апартхејд почео да слаби осамдесетих година прошлог века, а 1994. године је и званично укинут. Институционализовани расизам у Јужној Африци је оправдаван и хришћанским и библијским мотивима. Према схватању које је произашло из калвинизма, белци су окарактерисани као предодређени и изабрани Божји народ, док су у том случају црнци потчињени. Холандска реформисана црква отворено је пружала подршку систему апартхејда и расне нејднакости.

Нелсон Мандела и Дезмонд Туту

Насупрот таквим тенднецијама, Туту је, инспирисан Светим Писмом, наглашавао једнаку вредност сваког човека без обзира на боју коже или етничку припадност. Према његовом виђењу сваком човеку припада једнако достојанство, јер је сваки човек створен по слици Божијој. Туту је сматрао да апартхејд води у међусобну мржњу белаца и црнаца, мржњу која може лако експлодирати у ратни сукоб. Његово противљење расизму било је ненасилног и помиритељског карактера. Није заговарао освету и реваншизам већ расно помирење белаца и црнаца. Његово јавно деловање никад није било прожето било каквим видом екстремизма и фундаментализма већ пре свега позивима на помирење и опраштање. Према виђењу Тутуа,  опраштање и уступци и компромиси су за њега били одраз снаге и јачине, а не слабости. Задатак цркве је да не ћути према злу које је апартхејд наносио црначком становништву, већ да јасно иступа против друштвене и сваке друге неправде. Туту је расизам видео као грех који скрнави лик Божији у човеку. Његов активизам био је и под утицајем Мартина Лутера Кинга и грађанског покрета за људска права.

Туту је брзо стекао међународни углед својом препознатљивом харизмом и бескомпромисним залагањем за правду и истину.

Његова критика апартхејда нарочито је дошла до изражаја када је постао генерални секретар Јужноафричког већа цркава. Врло брзо је изведен на суд пред тзв. Елофовом комисијом. Јужноафричка влада је Тутуа као и цркве које су критиковале апартхејд називала  побуњеницима против друштвеног поректа. На суђењу Туту је надахнуто говорио о библијском схватању социјалне правде. Називао је апартхејд злим, а одбрану расизма од стране појединих цркава јеретичком.  Јужноафричку владу је позвао да не иде путем којим су ишли системи нацизма и комунизма. После неколико година саслушавања Туту је ослобођен оптужби.

Његово иступање на међународној сцени, када је позивао на међународне санкције Јужној Африци учврстило га је на позицији најистакнутијег борца против апартхејда. Дезмонд Туту је добио Нобелову награду за мир 1984. године.

Након апартхејда

Почетком деведесетих година апртхејду у Јужној Африци је дошао крај. Дугогодишњи затвореник Нелсон Мандела постао је председник и именовао је Тутуа за председавајућег Комисије за истину и помирење, коју су чинили представници хришћанских цркава. Основна идеја ове комисије било је суочавање са болном прошлошћу, кршењем људских права, затварањима, хапшењима и злочинима који су учињени великом броју људи, али и опраштање и национално помирење. Дезмонд Туту се у духу своје теологије помирења залагао и за амнестију белаца који су били тлачитељи. Сматрао је да одмазда није одговор, већ суочавање, покајање и опраштање. То није било ни лако ни једноставно јер је велики број људи претрпео много зла за време апартхејда. Истовремено, Туту се залагао за то да жртве  које су преживеле различите облике тортуре морају бити обештећене.

Тутуов активизам није био ограничен само на Јужну Африку. Говорио је против неправде, дискриминације, кршења људских права у многи деловима света. Увек је био први када је требало подићи глас против кршења људских права, као и стати на страну помирења и заједништва.

Јужноафрички англикански надбискуп Дезмонд Туту преминуо је 26. 12. 2021. у Кејптауну у 90. години.

Туту није био само борац против апартхејда, ненасилни активиста за људска права и добитник Нобелове награде за мир, већ и аутентични глас савести у друштву који је увек на страни потлачених и понижених. Завађеним народима на Балкану може само послужити као узор ради превазилажења етничких сукоба, мржње и злочина.

За портал Патмос: Владимир Марјановић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *