Владимир Коларић: ПРИВЛАЧНОСТ ЗЛА И СВЕТЛОСТ БЛАГОДАТИ

Често се каже да се човек на све навикне, да је прилагодљиво биће и у томе нема ничег лошег по себи, напротив, адаптабилност нам омогућава преживљавање и као појединцима и као заједницама. Проблем је што се се превише навикавамо и на лењост, инерцију, таворење и учмалост, све више урастајући у „свет овај“ и губећи сопствену посебност у њему, заборављајући нашу јединственост и непоновљивост, која некада као да несвесно тражи нешто што ће нас тргнути макар и против наше воље, макар то значило и „тражити невољу“.

Дакле, „невоља“ свакако може имати терапеутски ефекат, она уколико нас не гурне у још већу пасивност и чак очајање, може да нас пробуди, подстакне да се саберемо. А сабрати се значи усредсредити се (сабрати, сакупити све своје снаге на једном месту и у одређеном усмерењу), али и размислити, разабрати се (сабрати два и два), трезвено сагледати себе и свет око себе.

Болест, губитак, смртња претња, сиромаштво, сукоби, насиље, све је то наравно „зло“ и када му се превише приближимо, као да нас мами, то може заиста значити нашу жељу да се тргнемо, пробудимо из омамљујућег сна самообмане. Али постоји и дубља приблачност зла, она која нас још више отупљује, анестезира, помрачује и која исто уме да нас мами и да ка њој хрлимо, и то је једна од највећи тајни човека и света.

Нико се не осећа добро у атмосфери напетости, агресивности, сукоба, емотивне и духовне хладноће, као што се нико не осећа добро у кужним испарењима било које врсте, али проблем је што човек и на то уме да се навикне, да му постане нормално, да то постане уобичајена атмосфера његовог живота, у којој престаје да види ишта спорно и која га све дубље увлачи у себе. Постоји слаткоћа отупелости, туге, мелахнолије, постоји неки болни инат у њима, према свету и људима, према Богу чак, који уме да буде итетако привлачан, тако парадоксално утешан. Као дрога која нас изнутра разара и знамо да нас разара, али јој се предајемо и добро нам је тако, јер смо дигли руке, јер смо прихватили да ионако ништа више не вреди нити ишта више од нас зависи.

Али јасно је да је тако нешто луциферска туга, као сузе палог анђела са оне чувене слике Александра Кабанела, где је „кнез света овога“ леп и уплакан, али баш због те лепоте и уплаканости спреман на све, спреман да уништи сав свет и нас у њему; баш због те лепоте и уплаканости слика која зло отелотворује снажније и аутентичније него било која чудовишна представа са роговима и трозупцима. Та лепота и уплаканост палог снажније растапа и разара наше душе од најоштријих очњака, мачева или чега год.

Кад повезујемо благодат са светлошћу ми мислимо и на њено дејство у промени те атмосфере отупелости, предаје, зачараности, у моћи благодати да често ненаметљиво, готово неприметно мења атмосферу, показује недвосмилено да постоји нешто друго и другачије, неко другачије озрачје, живот и живост, будност која никада не жели да падне у сан, бодрост која никада не жели да се препусти отупелости, интензитет који никад не би хтео да се преда таворењу.

Нешто друго је напросто ту и наше срце не може да не затрепери, а да ли ће се тргнути, кренути тим путем и колико дуго, то је већ друга ствар, и то је наша слобода. Инерција наше палости ће нас вући надоле, назад у омаму, други омамљени и отупели ће нас вући и одвраћати, свуда ћемо видети само смрт и распадање које ће нам се чинити као једина реалност, којој морамо бити сазвучни ако хоћемо да нам буде добро.

Али наше срце ће знати, знаће која музика му прија, али колико морамо имати храбрости  и воље да се прочистимо довољно да то постане музика целог нашег бића. У томе и јесте смисао аскезе, пазити да се не упрљап и не оптеретиш више него што мораш, саображавати се целим својим јединственим и непоновљивим бићем са музиком уз које најлепше трепери наше срце, тихом музиком која нас не заводи и не приморава. Али коју, у својим најбољим тренуцима, осећамо као музику која нас води дому и самима себи, онаквима какви би требали да будемо и какви заправо јесмо, остварили то или не у овом или свим световима пред нама, над нама, шта год нас још чекало у овом нашем животу, животима, овом животу света створеног који никада заправо не престаје и који ће увек бити ту негде са нама, желели ми то или не, макар и у тами увек претећег ништавила.

Живимо верујући да такви тренуци могу да трају заувек, да наша будућност може бити управо такав један тренутак преображен у вечност и знамо да, ако је то тако, све муке кроз које пролазимо су ништа а сви сиренски дозиви прашина. Сва вера и нада наша је управо у томе да поверујемо и понадамо се да је то управо тако, и та да вера и та нада постану начин нашег живота, наткриљујући и тренутке највећих несрећа, губитака и очајања. Јер искусили смо и знамо, јер искусили смо и обавезни смо према томе, јер искусили смо – и за нас нема даље, осим са тим искуством у срцима.

Насловна: Илустрација Александар Кабанел. Пали анђео (1868)

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *