Владимир Коларић: СВЕТИ СПИРИДОН, ТАЈНА СВЕТА И ТАЈНА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

Јуриј Милославски, руски писац и универзитетски професор који живи у Њујорку и био је ученик великог Јосифа Бродског, написао је кратку песму посвећену Светом Спиридону, коју сам превео овако:

„Спиридон светац преумљима

Стоји на самим дверима,

Сунашце јарко дозива,

Ка Светој Русији позива.”

На први поглед необично је повезивање овог светитеља грчког порекла са Русијом, што може бити објашњено тиме што се његова рука чува у Русији и што се ради о васељенски поштованом светитељу, чије мошти, које се налазе у Грчкој, привлаче велики број верника из целог света.

Али Милославски свакако има на уму и дубље тумачење, повезано са култом Светог Спиридона, коме се, поред изразите благости и човекуљубља, приписује и изузетна мисионарска снага, односно способност да код људи изазове преумљење. Он не само да је појединачне људе приводио Богу у личном благодатноим сусрету него је и на сабору у Никеји дао велики допринос сведочењу Божје истине, односно утврђењу догмата, најпре о Светој Тројици, пред јеретичким оспоравањима. Ово је праћено и великом исцелитељском моћи светитељевој, како за време овоземаљског живота, тако и после, све до данас.

Спиридон се у том смислу често иконопише заједно са светим Николом, подједнако због благости и човекољубља, колико и због снаге сведочења вере на овом великом сабору.

Милославски у својој песми даје визију Светог Спиридона као оног који стоји на „дверима“ и призива благодат Божју, захваљујући својој великој молитвеној снази и снази преумљујућег сведочења, на Русију, преображавајући је у свету, благодатну земљу. С једне стране, „јарко сунашце“ које „дозива“ представља Божију силу и благодат, али с обзиром да се овом ситмагмом често означава крститељ Русије, Свети кнез Владимир Кијевски, позив је упућен и на повратак Русије својим историјским коренима и обнављању благодатне силе крштења руске земље. С обзиром да се крштења догодило на Херсонесу Тавријском, на данашњем Криму, који је донедавно припадао Украјини (којој су је припојили Совјети иако је историјски искључиво руска), ова граница, „двери“ на којима стоји и које чува светитељ има и дубљи значај, који се тиче сакралне историје колико и геополитичке реалности руских земаља.

Интересантно је да се у одређеним езотеријским традицијама Спиридон сматра једним од посебно обдарених људи, махатми, који чувају поредак космоса и стоје на граници светова, односно чувају она посебна места, „двери“ на којима су ти светови у блиском додиру. То вероватно има везе и са Спиридоновим кипарским пореклом, с обзиром на типолопку, историјску, митотворну и мистичку везу Кипра са Критом, као, између осталог места на ком је свој живот окончала митска Аријадна, Тезејева избавитељка, она која му је открила „код“ (тајно знање) за излазак, бекство из лавиринта, односно доњег света, или – у гностичким традицијама – света овог. Имамо најпре у виду езотерично схватање Крита, кодификовано и у миту о лавиринту и Минотауру, као граници светова, односно месту контакта и потенцијалних пролаза у други свет, а који се, према тим схватањима, поред Крита налазе још на неколико места, као на пример Тибет (Шамбала) или Мексико (Шибалба, кодификовано опевана у мајанском спеву „Попол Вух“), а што је потврђено и одређеним археолошким налазима, који би могли да указују на та места као места жртвовања, укључујући и жртвовање људи. Кипар је с друге стране место рођења Афродите као богиње љубавног преображаја и место на које је првобитно смештан мит о Атлантиди, као античком, предотровењском опису преображеног света.

Милославски, дакле, ствара снажну слику овог благодатног, човекољубивог и благог светитеља, ватреног баш због своје благости и човекољубља, као оног који стоји на вратницама и призива преображај света у Христу, у ком трансформација Русије у Свету Русију треба да игра одређено улогу.

Ипак, ову песму треба схватити пре као песму о тајни, васкрсној и есхатолошкој тајни преображаја целог света у Божанском огњу благодати, која није усмерена ка империјалној и миленаристички интонираној идеји Трећег Рима, него заветној идеји Свете Русије, као искупитељској и преображавалачкој идеји са свељудским  и свесветским потенцијалом. Тај преображај се, сасвим у духу руске традиције прожете утицајима азијског Истока, повезује не са мачем или ратничким визијама апокалиптичких догађаја, него са светитељем благодатним, човекољубивим и благим, са изливом благодати на све и сваког, све људе и сву творевину.

Јер како је писао владика Данило Крстић, човекољубље Божје је синоним за благодат; благодат се не само остварује као човекољубље већ је она човекољубље само, јер се не може уопште волети без Божије благодати, без Духа Светога, не могу се уопште имати пуни људски односи као односи љубави без оног „Христос посреди нас“, Христа који нас Духом Светим, уз наше слободно учешће, уводи и уједињује у једном телу, у векове векова, у чему је сва тајна Свете Тројице, коју је Свети Спиридон тако ватрено сведочио пред целином Цркве.

др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *