Владимир Коларић: СО СВЕТУ – ПОЕЗИЈА КОСТЕ КОСОВЦА

Коста Косовац је својом првом збирком поезије „Џемпери за камење“ (СКЗ, 2021) привукао пажњу за наше прилике широког круга читалаца, од песника и стручњака различитих генерација до такозваних обичних читалаца, па и оних који ретко читају савремену поезију. У времену цинизма овај песник се не боји емоције па и тога да га неки сматрају, бар на моменте, патетичним, као да ни те емоције поставља у контекст односа између реално ближњих људи, а не неких хуманоидних апстракција, човека као таквог, имагинарних љубави или ентитета као креација свог унутрашњег света. Утуда се његове песме често, и сасвим „несавремено“, односе на породицу, која није представљена као робијашница и мучилиште са репресивном или отсутном фигуром оца, него као простор могућег емотивног и личног испуњења.

Ово се посебно види у третману, у овој поезији честих, мотива куће и собе. Кућа код Косовца није ни затвор ни пуко уточиште од злог света ни јефтина алегорија родовске или неке друге идентитетске припадности, већ место реалног живота људи, реалне конкретне људске заједнице, где повремена сета и меланхолија произилазе из осећаја пролазности и неизбежне носталгије, па и из људске ограничености, где међусобни односи никада не могу бити потпуно остварени и целовити.

Соба у Косовчевој поезији такође није простор егзистенцијалне изолације, незаинтересованости и одсечености од спољашњег света и других људи, која призива поезију усмерену искључиво на унутрашњи свет или његове имагинативне пројекције, већ стваралачки простор, простор одмора, сабраности и усредређености, али увек усмерен и ван себе саме, окренут ка свету и другим људима.

Док се мотиви куће и собе тичу пре свега односа између песника и света, па и егзистенцијалне ситуације уопште, мотив камена (камења) најпродуктивнији је када проговори нешто о поезији као таквој, о њеној улози у свету и нашим животима. Слично Кафкиним речима да „књига мора да буде секира за залеђено море у нама“ и о нужности проналажења неке „ватре“ којом је потребно загрејати „хладне просторе нашег света“, Косовац на једном месту песника пореди са каменоломцем, не као рушитељем, него као оном који ломи или макар омекшава наша окамењена срца, нашу учмалост и учауреност, непокретност, саможивост. Песник, како је сугерисано већ у наслову, као да облаже и умекшава оштро и тврдо камење људских односа, палог света, ублажавајући њихово дејство на крхке људске животе. Песник пише са она три прста „са којима се соли трпеза, а човек крсти“, па поезија је дакле повезана са конкретношћу живота и његовим „осољавањем“, давањем и проналажењем смисла, пламенитости и благости, као и са молитвом, усмереношћу ка крајњем исходу нашег света и свих наших надања.

Поезија, такође, није само оно што остане записано на папиру, већ заправо читав живот, уколико је тај живот усмерен ка самопреображавању и преображавању света. Али само писање је грађење, за које су поред срца и мисли потребне и руке, поред идеје потребни су и материјал и месо, слично грађењу куће. Сам песник је често слаб, расцепљен и у борби са самим собом, коме су „крваве руке од унутрашњих ружа“. Унутрашње „цветање“, које омогућава поезију, а која се остварује непосредно и конкретно, „рукама“, истовремено рањава песника, од песништва чини често једну мартирију, која као таква никада није усмерена само ка личности песника него ка свима, свим људима и целом свету; песник се док пише не само са собом него и „са Богом рве“. Речи огољавају песника, откривају његове дубоке емоције, доживљаје и  тежње, и његове ране подједнако; у њима „мора бити живота“, морају бити сазвучне за самим песником, али са „пажњом и одговорношћу“ према ономе коме се обраћају. Најлепше ја кад поезија може да нам помогне да када паднемо и устанемо, када од рушевине сопственог бића поново изградимо, макар и само привремени – до новог сурвавања – дом. Док та могућност постоју, могућност живота колико поезије, туга никад не може бити потпуна и „у њој и те како има радости“. Песник, осим у себи, па и више, „живи у другим људима“, мора имати способност са саживљавање, сапатњу, и у томе је његова највећа радост и највећа мука.

Нису све песме у збирци „Џемпери за камење“ једнако добре и требало би се надати новом издању које ће проћи кроз пажљивије уредничке руке и песиков израз је на моменте близак сентименталности и кичу, али мислим да је у основи никада не прелази. Коста Косовац је придобио читаоце тиме што је дао наду о повратку поезије у живот и живота у поезију, због чега поезија ништа неће изгубити, напротив, јер праве песничке слике, каквих у овој збирци итекако има, настају управо у додиру са „живим животом“ и највећим питањима смисла. Обуцимо се стога у ови поезију, у којој, треба упозорити, поред вуне има и трња; има и мало синтетике, али која ће, верујемо, док читамо, сагорети у унутрашњим пламеновима које ће ова поезија разгорети у нама.

др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published.