Париска ноћ с Данилом Кишом

Чекао сам готово 40 година да овај доживљај из 1982. године ставим на папир.

ЗАПИС

„Сад је поново за столом, на тренутак непокретан. Извадио је из унутрашњег џепа капута дуге листове коцкасте хартије и положио их на новине. Али тај га концепт мами, упркос снажној жељи да га принесе пламену и да легне да спава. Ипак му се не дâ да све то баци у ватру, сад када је већ начинио први корак и отео од празнине тих неколико страница. Без обзира на тренутну клонулост и сумњу, у њему се јави, на граници сазнања, слутња да можда тај мали исечак породичне историје, та кратка хроника, носи у себи снагу оних летописа који када изиђу на светлост дана, после дугог низа година, или чак миленија, постају сведочанство времена (и ту је неважно о ком је човеку била реч), попут фрагмената рукописа нађених у Мртвом мору или у развалинама храмова или на зидовима тамница.” (Данило Киш, Пешчаник)

Влажно јесење вече у Паризу 1982. Поново смо код Термачића, Фрање и Светлане. Као и увек, интернационално друштво састављено од десетак уметника, интелектуалаца у полутами размењује мисли и животне теме уз сиреве и вино. Данило и ја седимо један поред другог, као и неколико недеља пре тога када смо се и упознали на истом месту. Моје дивљење према њему претворило се у трену у дубоко пријатељство када је свирајући гитару готово немарно добацио да „овај мали све разуме и све зна”. У наредном тренутку смо причали о књигама и приступу младе генерације књижевности уопште.

Пре но што смо те вечери кренули ка музици (нас двојица смо били задужени за свирање и певање), Данило је објавио да је управо завршио последњу причу из Енциклопедије мртвих – „Црвене марке са ликом Лењина”. Ту му већ није било спаса, једногласно је одлучено да нам мора одмах и неизоставно прочитати нову причу. Морало се ићи до куће по текст. „Хајде са мном”, гласила је кратка молба. Није ме требало два пута питати.

Метро „Beaubourg” сасвим је мала станица, углављена између зграда и једва видљива са спољне стране. Важна специфичност ове станице крије се и у чињеници да је толико мала да у правцу „Les Halles” метро улази право из кривине. Нашли смо се тамо нешто након 23 часа. Двојица пијаних клошара који су се бучно расправљали, довикујући се са супротних страна, били су једини посетиоци у том тренутку. Наједном, клошар који је стајао преко пута заљуљао се и пао насред шина.

Данило је одмах скочио, ја сам запањено гледао. Трчећи ми је довикивао да нема струје на шинама у самој станици. Ја сам опрезно сео на бетон и полако се пребацио на доњи ниво.

У тренутку када смо се припремали да палог клошара подигнемо на перон, као у филму, зачуло се потмуло тутњање метроа. Данило је потрчао истог тренутка ка кривини, онако кракат, некако огроман, с намером да га заустави пре уласка у станицу! И успео је! Свега два-три метра од њега стао је метро. Стајао сам паралисано, у шоку, док је он притрчао да заједно подигнемо тело. На перону су се већ појавили људи, прихватили су полусвесног човека, ми смо спорим корацима дошли до краја перона и успели се преко неке врсте степеника!

Поглед у метроу који се не заборавља. Племенитост. Тихост човека који у широком замаху размиче све око себе, који у налету мисли и емоција може својом проницљивошћу, инстинктом, животношћу да пробије границе реалног и осветли најдубље и најтамније делове душâ људи који га слушају.

И тај поглед којим је све видео и који је отварао врата његовог духа, духа спремног да обујми цео свет. Да, то је наш Данилушка.

Ћутали смо до куће.

Ушли смо у стан. Одмах је сипао два вискија и сели смо у дневну собу. Имао сам перспективу из дијагонале, директно у радни сто и полицу на којој је било мноштво папира. Након неколико минута почео је да претура по полици да пронађе текст по који смо дошли. А затим је скинуо једну велику гомилу откуцаних страница, од којих је кренуо у исказивање својих мисли и идеја у „Црвеним маркама са ликом Лењина”. Страствено је почео да ми објашњава начин сажимања „више страница у једну реченицу”, поступке прикупљања материјала, буђења идеја, токове мисли, једноставно све оно што чини његову уметност.

Ћутао сам, потпуно занемео, упијајући сваку реч, потпуно свестан да се дешава нешто што ћу заувек запамтити, нешто што ће постати један од светионика мог стваралаштва и промишљања о уметности у будућности!

Не знам колико је све трајало, можда 15-20 минута. Затим смо се покупили, ухватили такси и вратили Термачићима. Пламен пријатељства, животности, уметности, емпатије и хуманости наставио је да обасјава моју душу до јутра, Данило је читао „Црвене марке…”, ја сам свирао Баха.

P.S. Чекао сам готово 40 година да овај доживљај из 1982. године ставим на папир. Доброта и подстицај Мирјане Миочиновић дали су ми снагу.

Посвећујем ове речи својој деци, Теодори и Стевану, с надом да ће и они у својим животима имати срећу да им пријатељи буду људи, хумана бића попут Данила Киша.

Љубиша Јовановић/Политика

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *