Милан Цаци Михаиловић: Позориште је непрестана служба
Обично о историји једног театра пишу позоришни критичари, повјесничари умјетности и театролози. О историјату заиста великог и значајног позоришта, београдског Атељеа 212, који је ове године прославио 65 година постојања, чак четири књиге написао је његов дугогодишњи глумац Милан Цаци Михаиловић. О Атељеу 212, о његовим глумачким јунацима и свима који су га учинили великим, о радостима и мукама позорнице разговарамо с овим вриједним глумцем, који се у својој полустољетној каријери држао максиме да позориште не треба само вољети, него му треба и служити.
С којом идејом је основан Атеље 212 прије 65 година?
Нисам био сведок тог оснивања, али знам да су се те 1956. године окупили знаменити људи наше културе и уметности: сликар Мића Поповић, писац Борислав Михајловић Михиз, професор на Факултету драмских уметности у Београду Радош Новаковић, културна посленица Мира Траиловић и други, који су били свесни да је овој средини у то време било потребно једно авангардно, другачије позориште. То су били образовани људи који су били у контакту са европским културним и уметничким трендовима, о чему се врло мало знало у послератној Југославији. Желим да кажем да је у оно време било врло битно хуманистичко образовање, за разлику од данас, када је познавање литературе стављено у страну.
212 столица
Како је с Атељеом 212 било на почетку?
Када човек гледа историјат Атељеа 212, на почетку то није ишло лако. Било је у тим првим годинама представа које су одигране три-четири пута и онда би биле угашене. Било је тешко. Била је чак једна представа, “Хладна гушчија џигерица” по комаду Вука Вуча, која је одиграна један и по пут. Само на премијери и још једанпут – али до паузе. Након паузе, када су се глумци вратили на сцену, видели су да у дворани нема никог. Позориште је лепо, али може да буде и немилосрдно. Е онда је дошла та преломна представа “Чекајући Годоа”, према комаду Семјуела Бекета, која је први пут била изведена у једној земљи источне Европе. Са одабраном екипом, на челу са великим глумцима Љубом Тадићем и Радетом Марковићем, та представа је за тадашње време било чудо невиђено. Иначе, мене и моју двојицу браће родитељи су као децу непрестано водили у позориште и ја сам у Атеље 212 први пут ушао 1960. године. Неке представе сам гледао и по двадесет пута.
Тако се ствара приврженост позоришту?
Још нешто је важно за моју љубав према позоришту, осим родитеља који су нас стално вукли на све могуће представе: мој деда, Трајко Михаиловић, који је био учитељ, основао је Београдско драмско позориште у којем сам ја као дечак проводио јако пуно времена. На месту где је данас ово позориште, ту је после Другог светског рата требао да се направи ред клозета, али деда Трајко је инсистирао код градских власти да ту мора да буде позориште и успео је у томе. Биле су организоване радне акције на изградњи тог позоришта у којима су учествовали и будући глумци, па сам чак и ја као мали дечкић додавао цигле радницима.
Мој деда, Трајко Михаиловић, који је био учитељ, основао је Београдско драмско позориште. Биле су организоване радне акције на изградњи тог позоришта у којима су учествовали и будући глумци, па сам чак и ја као мали дечкић додавао цигле радницима
Како је Атеље 212 добио име?
Прва позорница нашег позоришта била је у тадашњој згради листа “Борба” у Београду. Има више верзија те приче како је наше позориште добило име. Ја сам склон оној верзији коју сам чуо из прве руке и која каже да је у тој сали Борислав Михајловић Михиз избројао 212 столица, а како је један од оснивача био и сликар, Мића Поповић, онда је театар назван Атеље 212. Прва представа коју сам као дечак гледао у Атељеу звала се “Чин-чин”, према комаду Франсоа Биједуа, коју је режирала Мира Траиловић. На инсистирање Љубе Тадића, који је иначе мој рођак по мајци, позвали су да наступи и мој отац. Он је водио “Трио усних хармоника”, који су на тим усним хармоникама изводили, замислите, џез, и они су у тој представи суделовали као жива музика. У тој представи је уз Љубу играла и божанствена Љиљана Крстић, дивна глумица са којом сам и ја касније имао прилику да играм у представи Атељеа “Слике жалосних доживљаја” по тексту Деане Лесковар. Љиљана је данас заборављена, али била је велика глумица.
О Мири Траиловић, дугогодишњој директорици Атељеа 212, кружиле су легенде као о “великој мами” тога театра?
Прво морам да кажем да је Мира заиста била велика управница нашег позоришта, у преломном времену када је Атеље требао да стане на своје ноге. Али она није била самољубива особа, није мислила да све зна и зато се окружила групом даровитих људи, међу којима су били Данило Киш, већ споменути Михиз, Јован Ћирилов, касније Борка Павићевић и редитељ Љубомир Муци Драшкић, који су заједно са њом креирали репертоар Атељеа 212. Мира Траиловић није била само сјајна управница позоришта него и велика редитељка. Немојте заборавити да је она режирала ту фантастичну представу “Чудо у Шаргану” великог писца Љубе Симовића, па “Ко се боји Вирџиније Вулф”, која је била позвана на гостовање у Њујорк и коначно, режирала је ту невероватну представу “Коса” која је, опет први пут, била изведена у једној социјалистичкој земљи.
У чему је специфичност игре Атељеа 212?
Атеље 212 је од почетка било другачије позориште. Понављам, први пут су у једној социјалистичкој земљи играни писци као Сартр, Фокнер, Јонеско, Ками, Пинтер, Бекет и други, али, као што сам рекао, није било лако на почетку и било је лутања првих пет-шест година. Јер, знате, позориште је крајње чудна ствар: можете да имате сјајан комад, одличне глумце и великог режисера, али никада на крају не знате шта ће испасти. Да ли ће премијера бит велики успех или, како ми то у позоришту кажемо, чабар. Један од преломних тренутака Атељеа била је 1964. година, када се појавила та фантастична представа “Краљ Иби”, са тим генијалним Зораном Радмиловићем. Мира Траиловић је из Париза донела тај текст Алфреда Жарија, који је био клинац од 15 година када га је написао. Иначе, то је прилично тежак комад који пуно пута у другим позориштима није баш пролазио најбоље. Тада је Љуба Тадић био неприкосновени глумац у Београду и он је требао да игра краља Ибија. Али после месец дана проба, режисер Муци Драшкић и Љуба Тадић схвате да та улога Љуби не лежи и он од ње одустане. Која срећна околност! Зоран Радмиловић, тада непознат глумац, ускаче у ту улогу и представа, која је била резервисана да пропадне, одједном је са њим постала хит, не само те сезоне него и годинама после. Тада је наше позориште заправо постало игра и то је оно што је можда разликовало Атеље од других позоришта.
Када се 1964. појавио “Краљ Иби”, требало је да га игра Љуба Тадић. Али после месец дана проба, режисер Муци Драшкић и Љуба схвате да му та улога не лежи и он од ње одустане. Која срећна околност! У улогу ускаче Зоран Радмиловић и представа са њим постаје хит
Једна од ваше четири књиге, с насловом “Чаробњак Радмиловић”, посвећена је управо Зорану Радмиловићу.
Зоран је био заиста велики глумац, један од највећих наших глумаца, који је померио стандарде глумачке игре до неслућених размера. Али доћи до глуме као игре, њему и свима нама није било нимало лако. Како се осваја слобода аутентичне глуме, то је можда највеће питање у позоришту. Ја сам у том “Краљу Ибију” наступао као млади глумац и могао сам да осетим атмосферу такве игре, не само Зоранове него и читавог ансамбла. За представу “Радован Трећи”, у којој сам такође играо и која је заиста била обљубљена и играла се годинама, говорило се само о тим Зорановим ингениозним импровизацијама и доскочицама, али ја сам баш у њој схватио шта је значио тимски рад. Зоран је био озбиљан и промишљен глумац и све те његове бравуре, коцкицу по коцкицу, градио је читав ансамбл. Та представа је заиста била феномен.
Репрезентација духа
Играли сте с генерацијом одличних глумаца. Била је то, без претјеривања, екипа с таквом радијацијом као отприлике Барселона с Месијем.
Била је то страшна екипа: Бата Стојковић, Ташко Начић, Петар Краљ, Рената Улмански, Ружица Сокић, Ђуза Стојиљковић, Слободан Цица Перовић, Неда Спасојевић, Зоран Радмиловић, Милутин Бутковић, Сека Саблић, Мира Бањац, Бора Тодоровић и многи други велики глумци. Била је то репрезентација духа, како је рекла једна наша песникиња. О тој генерацији можемо са ове временске дистанце говорити као о великој, али ми тада нисмо мислили да је неко од нас велик, него смо упорно и стрпљиво правили наше представе. Пробе су одржаване по неколико пута дневно, представе су игране и на малој и на великој сцени истовремено, па се догађало да би исте вечери играјући трчали са једне позорнице на другу. Сваки нови комад је за све нас био изазов. Не заборавите: у позоришту се увек креће испочетка.
Било је и тзв. забрањених представа…
Требало је у време социјализма и партијских контрола преживети, онда када се поједине представе нису свиђале властима. Увек је постојала нека “партијска бединерка” која је пратила шта ми изводимо, али тако је било и другде и не само у позоришту. Рецимо, “Чекајући Годоа” је једно време била забрањена представа. И “Коса” је била играна па онда забрањена. Наше представе, “Капе доле” и “Друга врата лево”, биле су такође под сумњом и како се то каже, играли смо на жици. Сви су у то време мислили да је управница Мира Траиловић у партији, али она то није била, него је морала да балансира, да буде “у добрим односима” са властима. Или рецимо представе “Марија се бори са анђелима” Павела Коа и “Аудијенција” и “Изложба” Вацлава Хавела, који су у тадашњој Чехословачкој били или у затвору или су били забрањени писци. Ми смо играли те представе, у сали је седео руски амбасадор у Београду који је ћутао као заливен и нисмо могли тачно знати какве ће бити реакције са нашег врха…
Написали сте четири књиге о Атељу 212 под заједничким насловом “Успоменар”. Како су оне настајале?
Слушајте, као што сам вам рекао, ми смо радили много. У Атељеу сам на тим пробама и представама проводио више времена него у својој властитој кући и непрестано су се у том позоришту измењивале многе занимљиве ствари. Глумци, редитељи и други уметници причали су крајње узбудљиво о позоришту. Анегдота о глумцима било је колико хоћете и ја сам све то почео да бележим и то сам радио годинама. Знате, заборав брзо долази. У једном тренутку сам се уплашио количине тог материјала, јер на крају испадоше четири књиге о Атељеу, али мислим да је било вредно записати нешто о трунку духа тог времена и позоришта, о духу града и духу једне генерације. Ево на пример једног детаља који је говорио о вредности и успеху Атељеа 212: испред нашег позоришта су се редовно скупљали препродавачи карата, тапкароши, јер су наше представе тада углавном биле распродате. Волео бих да се и данас пред позориштем скупљају тапкароши. Затим, ја сам у то доба могао неком да препоручим бар десет Атељеових представа, а сада, нажалост, једва могу да препоручим две. Такво је време данас.
Често се може чути мишљење да је Атеље 212 у својим најбољим данима функционисао као једна породица.
Да, то је истина, али тој породици нису припадали само глумци, него и сви људи око сцене. Био је то електричар Пера Струја, декоратер Цока, тон мајстор Ђуро Санадер, па реквизитер Влада Пицек, који је увек дрхтао када би Зоран Радмиловић у “Радовану Трећем” треснуо руком по столу, јер би увек на сцену пала понека шољица кафе и разбила се, а шољице коштају… Био је ту и кафеџија Новица из нашег глумачког бифеа, па госпођа Павица, благајница коју смо сви волели. Када је умро декоратер Цока, цео ансамбл и сва техника изашли су пред публику и Мира Траиловић је тада одржала говор свом декоратеру.
Што је у том говору рекла Мира Траиловић?
Не сећам се читавог говора, али сећам се њених речи: “Позориште није довољно волети, него се позоришту мора и несебично служити.” И то је истина. У позоришту не раде службеници од девет до пет, али позориште јесте непрестана служба. И јако је тешко издржати тај маратон. Ја сам играо много, велике, средње и мале роле, у неколико хиљада представа са око седамдесет улога, али радио сам из све снаге. То је испунило мој живот, задовољан са свиме што сам постигао, али сам сматрао да је то дужност глумца, да служи. Постојало је друштво љубитеља Атељеа 212, па су и они били део те породице. Та публика је држала почасну стражу над одром нашим глумцима који би умрли. Било је то питање части. Данас тог узбуђења према позоришту више нема и нема више те части.
Бојан Муњин/П-ПОРТАЛ.НЕТ
