Борис Стојковски: Ко је (стварно) био Милош С. Милојевић?

Друга Божија заповест гласи, као што је добро познато: Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити. У савременом свету, смо, међутим, сведоци да се поједине личности, без икакве критике или задршке праве идолима. Међу тзв. аутохтонистима, односно поклоницима теорије о Србима као народу старијем од универзума један такав идол је начињен од Милоша С. Милојевића.

Штавише, постоји чак и неко опскурно удружење које носи његово име и које потпуно некритички приступа не само историји (о чијој методологији не знају ништа), већ од Милојевића праве недодирљиву личност, а критиковање његовог лика и дела доживљавају како какав напад на све што је српско.

Због тога, али и због истинитог информисања шире јавности која се не бави историјом требало би sine ira et studio, разумно и објективно дати једну кратку биографију Милоша С. Милојевића.

Родио се у Црној Бари 16. Х 1840, а умро у Београду 1897. године. Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду. Затим се (1859—1862) школовао на Београдском лицеју, да би  као државни стипендиста изучавао шест семестара у Москви словенску филологију са историјом и књижевношћу. Ове студије није никада завршио. Вратио се 1865. године у Србију и радио је од тада у бројним државним установама, пре свега у судовима, као и у разним школама диљем Србије, али и крајева ослобођених у рату 1875—1878. године.

Још од 1873. године почео је да организује и бира будуће свештенике и учитеље за крајеве који ће бити ослобођени пет година доцније. Под надзором Милоша С. Милојевића стварају се добровољачки и усташки (устанички) одреди, а и он сам се истакао у српско—турском рату 1876—1878. године.

Милош С. Милојевић је због свог прегалаштва и храбрости у српско—турском рату, те због свог деловања на ослобођењу, али и интеграцији делова данашње јужне Србије у матицу, добио низ одликовања, међу којима је и Орден Светог Саве.

Након рата Милош Милојевић је путовао по српским крајевима који су остали под турском влашћу, где је ширио националну пропаганду и сакупљао народне песме и старе рукописе. Вреди истаћи да је прво објављивање Дечанских хрисовуља такође његово дело, те да се и данас регуларно консултује у науци.

Дакле, у историографији никада нико није оспоравао његову улогу и значај у српско—турском рату и Великој источној кризи.

Међутим, његов псеудонаучни опус бацио је велику и озбиљну сенку на његова достигнућа као војника и борца.

Милојевић је отишао и загазио дубоко у лажинауку, односно псеудоисторију. Његово сакупљање песама је већ било јако критиковано, јер их је сабирао врло немарно, и почео је да тенденциозно измишља, фалсификује и убацује делове у песме.

Милојевић је вероватно највећи кривотворитељ српских народних песама а поред тога утврђено је у модерној историјској науци и филологији и да је фалсификовао и натписе из средњег века. У делу под називом Одломци историје српских (југославенских) земаља је измишљао неке старе Србе по Азији, те је у својим Путописима дела праве Србије конструисао у својој машти и античке српске споменике по Србији. У измишљотинама је ишао толико далеко да је негирао чак и да је Свети Сава оснивач аутокефалне српске цркве већ да је она тобож основана већ од стране апостола у I веку.

Дело Наши манастири и калуђерство је препуно измишљених личности и погрешних места, и црква је овај спис одбацила још у Милојевићево време.

Врхунац његове паранауке јесте теза да је Црна Гора Црвена Хрватска, чиме се Милојевић заправо сврстао на страну римокатоличке пропаганде која је кулминирала каснијом великохрватском, чији трагови постоје до данас.

Његов рад су због свега овога критиковали највећи умови оновремене Србије: Иларион Руварац, Стојан Новаковић, Милан Кујунџић Абердар, и многи други. Због тога му је Српска краљевска академија доделила само почасно чланство (будући да је био члан Српског ученог друштва).

Када се анализира, дакле, његова биографија, закључак је да је права штета што је један значајан национални прегалац, посебно на пољу ширења образовања и културе на јужне српске земље, свој велики труд на том пољу тако упрљао да је остао запамћен пре свега као један од највећих фалсификатора у историји.

Све оне који се заносе његовим делима опет упућујемо да читају озбиљне историографске публикације, а не да се руководе бизарним, али можда примамљивим теоријама Милојевића и његових савремених следбеника који добијају незаслужену пажњу.

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.

Градскеинфо.рс

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *