Никола Јовић: Прошлост која се враћа

Расно питање у америчкој популној култури

Какве везе има филм који хронолошки претходи „Сопрановима“ са актуелним стањем у америчкој држави и друштву? Како се кроз популарну културу врши репопуларизација и реафирмација расног (нарочито Афроамеричког) питања? Који је крајњи циљ ових процеса и чему они служе?

Почетком откобра у биоскопским салама широм света почео је са емитовањем филм „Мафијашки свеци Њуарка“ (The Many Saints of Newark), који прати догађаје који су претходили једној од најбољих и најпопуларнијих серија свих времена, чувеним „Сопрановима“. Филм је смештен у шездесете године прошлог века, у буран и веома друштвено динамичан и турбулентан период америчке историје. Радња се одвија у предграђу Њуарка, највећег града у држави Њу Џерзи, која је увек била својеврсно „предграђе“ много познатијег града-државе Њујорка. Ономе ко је гледао „Сопранове“ је овај анимозитет Њуарк-Њујорк и комплекс инфериорности и супериорности који мафијаши из једног и другог града „намећу“ једни другима и исказују је добро познат.

Свим љубитељима Сопранових и уопштено „мафијашког“ жанра филм је испунио очекивања готово у потпуности. Међутим, овом приликом се нећемо бавити самим филмом већ оним што упадљиво много „боде очи“ током читавог трајања овог „приквела“ чувене серије. Реч је о другом најважнијем току радње, који тече паралелно са главним и даје му одређени тон и ритам. Тако, док мафијаши из Њуарка „раде свој посао“ овај градић се бори са расним немирима, протестима, убиствима црнаца, борбом против америчког прекоокеанског интервенционизма…звучи познато? Да није претходно наглашено да је реч о шездесетим годинама 20. века, могло би се комотно закључити да је реч о савременом добу, о претходној 2020. години која је обиловала сличним догађајима или овој текућој 2021. која такође не оскудева у истоветним појавама.

Тако, док су „расна питања“ у серији о чувеним мафијашима спомињана само успутно, овде је то урађено много чешће и експлицитније. И нимало случајно.  Индикатор тога у Сопрановима је нпр. епизода „Кристофер“ у четвртој сезони где се италијански Американци сукобљавају са Индијанцима (домородачким становницима Америке) на улицама града због различитог погледа на наслеђе Кристофера Колумба и прославу његовог дана у Америци, где је он за једне херој, велики истраживач и пустолов (иначе италијанског порекла), а за друге масовни убица и колонизатор чије је откриће започело езгодус домородачког становништва на америчком континенту. Колумбов споменик се скрнави а две групе започињу међусобни обрачун на улици па је и полиција приморана да интервенише и раздвоји сукобљене.Серија „пророчки“ приказује сцене које су у претходних неколико година у САД, али и Великој Британији, Аустралији итд. постале свакодневица, о чему сведоче десетине порушених, оборених, оскрнављених споменика око којих се у идентитетском смислу боре две супростављене групе; „прогресивци“ уз „потлачене мањине“ који желе да превреднују устаљени поглед на лик и дело поменутих историјских личности и „конзервативци“ који чувају и баштине устаљени, „мејнстрим“ историјски и идентитетски поглед на исте те великане из (не тако) далеке прошлости.

Филм, иако садржински доста краћи од серије која је бројала 86 епизода, много је „натопљенији“ расним мотивима, и то не само зато што је смештен у шездесете године прошлог века. Немогуће је поверовати да стваралачки тим није био под утицајем изнова афирмисаног и изнова у средиште америчке културе и политике  постављеног „расног питања“, па се тако могу извући многе паралеле и директне алузије са ситуацијом данас кроз ток трајања филма.

На пример, филм приказује како су се амерички црнци у великим бројевима досељавали у северне, индустријализованије градове долазећи из пољопривредних и „заосталих“ делова америчког „дубоког Југа“, где су расни и сегрегациони закони били много ригорознији него на Северу. Тако потомци италијанских имиграната са резигнираношћу примећују како се број црнаца у градовиманагло и све више повећава што они неминовно виде као претњу њима и њиховом начину живота. Тако један од ликова у филму каже у једном тренутку: „Џони се преселио у предграђе због црнаца“. Oва дихотомија сиромашни црначки квартови у градовима – богата белачка предграђа је опстала до дан-данас, што су прошлогодишњи масовни немири након смрти Џорџа Флојда неспорно доказали. Градови су били пустошени, пљачкани, разарани док су богата предграђа махом била изузета из овог таласа насиља. 

Интересантне су, у светлу недавне америчке катастрофе у Авганистану, неколике „спољнополитичке“ сцене у филму; млади црнац, бежећи од припадника своје банде који желе да га ликвидирају због непоштовања правила банде око коцкања, бежи и сакрива се у регрутни центар где је могуће пријавити се за одлазак у Вијетнам. И тако док седи и прича, тобоже заинтересовано, са присутним војним лицем о свом потенцијалном одласку у рат, у регрутни центар упадају наоружани припадници банде који га траже и у том тренутку уплашени официр диже руке и говори отприлике следеће речи: „Немојте да ме убијете, ја сам лично против овог рата!“ Та реченица је индикативна из више разлога. Показује да је инстиктивна реакција војног лица таква да помисли да чим је неко дошао наоружан у регрутни центар да жели да га ликвидира, не због њега као таквог, због тога што он јесте или није именом и презименом, већ због тога шта представља, а представља америчко ангажовање у Вијентаму и принудну регрутацију, против којих су били многи млади Американци тог доба и што се узима као догађај који је започео велика друштвена „гибања“ у САД шездесетих година.  Уз то, може бити да је официр и заправо против тог рата али да само „ради свој посао“, што се може схватити као суптилна критика америчког интервенционизма тада (и данас) против које је традиционално и добар део војних лица. Такође, на неколико места у филму се путем радија или телевизије помиње на вестима рат у Вијетнаму, што показује како је то био део опште свакодневице свих Американаца тада, као што су ратови у Ираку и Авганистану били за генерације Американаца рођених деведесетих година надаље. Неке ствари се заиста никада не мењају…

Централни део „расног питања“ у филму је везан за догађај који је заправо имао историјско утемељење пошто се нешто готово исто десило у Њуарку шездесетих година. Било је то у „дуго врело лето 1967. године“, како се ти догађаји обично називају, када је Америку преплавио талас од преко 160 расних немира те године. Они у Њуарку у склопу тога су трајали четири дана током којих је виђено насиље на улицама, сукоби полиције са демонстрантима, паљење и пљачкање имовине, пуцњава… У филму, узрок томе је пребијање и хапшење црног таксисте, након чега се „критична маса“ скупила испред затвора због гласина да је убијен.  Иако је гласина била лажна, насиље које је уследило је било веома истинито и стварно, како на филму, тако и у стварности, где је пребијање црнца започело вишедневне нереде. На филму се то обилно и експлицитно показује и одјек тога је веома велик и читавом филму  после тога даје одређени појачани ефекат и напетост. Тако док војска интервенише на улици и „заводи ред“, једна веома индикативна сцена се одвија; Дики Молтисанти (главни лик филма) се задесио усред руље која протествује, руши и пали и успео да се колима извуче пре него што су га линчовали, да би му на раскрсници пришао оклопни транспортер са куполом из које је вирила цев митраљеза и сумњиво лице војника. Погледавши га, војник изговара: “У реду је господине, прођите даље, ви сте белац.“  Пре тога Дики води кратак разговор са полицајцем испред станице где се бесна група скупила, тик пред почетак насиља, и полицајац (такође белац) му објашњава шта се десило и да ће непроверена (и нетачна) гласина о убиству црнца започети хаос, као што је у Америци било прошле године нпр. у случају  Минеаполиса од 26. августа, када је након гласине да је локални Афроамериканац бежећи од полиције убијен, дошло до уличних немира и хаоса. Како је полиција касније изјавила, на објављеном снимку се види да је мушкарац извршио самоубиство, међутим то није било претерано битно тада, пошто је дух већ пуштен из боце и није се могло назад. Уведен је полицијски час, ухапшено је преко 100 људи а више од 1.000 полицајаца је било потребно да би се угушили немири и растерали демонстранти.

Поред тога, пошто је основна црта филма ипак „мафијашка“, приказује се како се и кроз одређене „чисто мафијашке“ црте стварања црначке мафије у Њуарку, пробијају одређени елементи мржње и нетрпељивости према белцима, што показује да се чак и у овој „сфери пословања“ не може побећи од расних и идентитетских питања. То је приказано у деловању главног црног лика у филму, Харолда Мекбрајера, који почиње као обичан „војник“ Ричарда „Дики“ Молтисантија, да би након расних немира и још пар догађаја „раскрстио“ са „белом мафијом“ и направио своју пре свега на „дубоком Југу“, а потом  и у Њуарку, а сцена када он и његови сарадници убијају белца који је дошао да покупи „рекет“ од „једног од њихових“ тј. од црнца, они га убијају и притом наглашавају да „нема више плаћања белцима“, што се може узети као микро приказ ослобађања од „мафијашког робовласништва“ црнаца белцима и њихове еманципације и по овом питању.

Међутим, овај филм није изузетак од општег тренда репопуларизовања и реафирмације „расног питања“ у САД кроз популарну културу, што је приметно у последњих неколико година, нарочито од маја месеца прошле године и смрти Џорџа Флојда што је започело до тада највеће и најдуже протесте и демонстрације у историји ове земље. Поред овог филма, који је само делимично „закачио“ назначену проблематику, њом су се директно бавили филмови попут „Јуда и црни Месија“ (у ком се анализира деловање Фредија Хемптона, који је био главни у милитантној и револуционарној организацији „Црни пантери“ за државу Илиноис, а лично се декларисао као марксиста-лењиниста), „Суђење седморки из Чикага“ (који се бави случајем суђења групи организатора  демонстрација против Вијетнамског рата који су оптужени за подстицање побуне и изазивање нереда на предизборној Демократској националној конвенцији 1968. године у Чикагу), мотиви су присутни и у филму „Поштовање“ посвећеном великој афроамеричкој певачици Арети Френклин, као и у неким ранијим остварењима попут филма „Зелена књига“ (о пријатељству и сарадњи Италоамериканца и црног певача током сегрегације и њиховом одласку на „дубоки Југ“ ради одржавања турнеје у тим тешким условима док сегрегација још увек није била укинута) итд. Једна од најзапаженијих књига у последње време у Америци јесте „Половина која недостаје” која почиње 1968. године када је убијен Мартин Лутер Кинг, а ауторка Брит Бенет почела је да је пише 2014, исте године када је бели полицајац убио црнца Мајкла Брауна, што је јасна симболика и показатељ да се између шездесетих и „две хиљаде двадесетих“- суштински ништа није променило.

Ово убиство Брауна је „породило“ покрет „Црни животи су важни“, а овај покрет је „кумовао“ сваком већем протесту у Америци од тада до данас и игра веома важну улогу у генерисању друштвене енергије и беса многих незадовољних, најпре Афроамериканаца, што је прошле године било јасно видљиво. Исто тако, на пољу концептуалне уметности, приметан је нагли и некритички продор афроамеричких уметника, при чему основни критеријум није чиста уметност или ларпурлартизам већ управо коришћење уметности да се пренесе одређена порука, а каква, то би до краја читања овог текста требало да буде јасно. Та раније поменута реафирмација „расног питања“ долази на крилима једног већег „тренда“ новог преиспитивања суштине америчке државе и друштва, америчког идентитета, онога што Ендру Хартман (аутор веома значајне књиге „Рат за душу Америке-историја културних ратова“) назива „нормативна Америка“ спрам оне „прогресивне“. Колико су ове тенденције и ова трвења јака и опасна видело се нарочито током четворогодишњег мандата председника Трампа, а његовим одласком са власти ови проблеми нису отишли, напротив, развијају се и даље још већим интензитетом пошто се адекватно не приступа њиховом решавању ни од стране нове администрације, чиме они прете да „прогутају“ читаву земљу и уведу је у непрекидну спиралу расног насиља и културних ратова из које ће се тешко „извући“. А самим тим и повући читав свет у додатни хаос и дестабилизацију, јер је немогуће да не буде глобалног одјека онога што се дешава у (и даље) глобалној сили број један.

НОВИ ПОЛИС

Leave a Reply

Your email address will not be published.