Николина Ковачевић: Двије тачке истости у филмософији (Тарковски-Лунгин)

,,Ко сте Ви? Не знам. Мислим да је то за свакога од нас управо оно што је најтеже да знамо. Много лакше расуђујемо о другима. Међутим, о себи знамо врло мало. Немогуће нам је да у потпуности анализирамо унутрашње ткање човека.”
Ријечи су Андреја Тарковског.

Русија као сазвежђе импозантних, културолошко надахнутих људи, годинама уназад важи за земљу излазећег сунца.
Таква ништа мање није каснила у времену горућих дешавањa, жар се ширио и преплавио је свијест људског стваралаштва.
Од многих које је држава Совјетског савеза родила, јесу и два веома битна ствараоца у свијету филмске режије, Андреј Тарковски и Павел Лунгин.
Гледајући са аспекта филозофског и као посматрачи, опсег сценског приступа и паралелни покретач Тарковски-Лунгин, уче нас и постављају нам питање, одговор остаје у тајности.
Да ли филмска ћутња, има за право на страни метафизичког подухвата да остане нијема? Ексецентрично стање у којем се човјек нада истрајности Тарковског умјећа, метафора иза које вјешто приказује сопствену личност, од рођења до бити какав би желио да постане, јесте друго издејствовање Лунгинових визија, како би истинска ћутња Тарковског могла да проговори кроз ново оваплоћење Лунгиновог филмског стваралаштва.
За циљ постајемо свјесни једног, то је трагање, овдје нема дуализма, један је правац али чин науспутних дешавања скоро па нам жели на стваран начин да укаже на реализам, и на пут којим се крећу јесте другачији, док тачка састајања је једна.
Гледаоцу је дато да буде главна улога, без обзира да ли то био историјски осврт или лично виђење, чак и она ширина духовности. Филмософија између ова два редитеља је веома истрајна, једно нам се намеће да је Лунгин био  у свом дјелању нестрпљив да иде руку под руку са Тарковским, а опет нам се чини да ширина и опомена кроз режисерова стања има за циљ да у нама усели незаборав.
Умјетност којом се води Андреј кроз сопствени подухват и кроз наше надање, да разјасни чин по приповједању Владимира Богомолова и да у центру дешавања постави “нејаког” Ивана, јесте аутентичан приказ ратног бола једног сирочета, као кроз призму духовног пада, на својствен начин то и Лунгин приказује у филму Острво са Петром Мамоновим као извјесним оцем Анатолијем.

Иваново детињство, 1962.

Кроз ,,оштро” вјерујуће дјелање оба имају укус надасве Достојевског, који од ништавног и у гријеху укаљаног човјека, чини свечовјека и до првобитног разлучивања добра од зла.
Лунгин јесте онај који жели у тенденцији свога умјећа да парира Тарковском.
Лунгин прати вријеме прошлог проповиједања, али уз услов да то буде у складу са будућим временом.
За Тарковског не постоје границе, осим она између неба и земље. Његова слобода је јединствена, он је сам, крши што је овоземаљско и рађа ново.
У сценском приступу закључујемо да она антрополошка страна се више намеће од идеолошке и тиме првобитно има ,,надмоћ” у филмском достигнућу.
,,Млади” ствараоц у односу на Андреја Тарковског, знатижељно и нестрпљиво презентује филмографију и тиме нам уводи понављајућу духовну ведрину, изнемоглост и опомену, па самим тим Павел ствара 2009. године филм „Цар“, поново, са Петром Мамоновим, затим филм „Диригент“ (2012), серија „Домовина“, и „Лади Пеак“ са Ксенијом Раппопорт.
У двадесет првом вијеку ови филмови јесу позив на човјеково оваплоћење.
Него да не останемо недоречени и да по слободи Тарковског прогласимо оцем филмске режије и Творцем новог садржаја из духовне перспективе која у њему рађа умјетничку постојаност.

Осврћући се на ток радње од 1956. и редитељевог студентског филма ,,Убица” до 1986. и његово ,,Жртвовање” јесу одјек битисања у времену између. То вријеме између се накалемило на лијек и ране редитеља.
Нама остаје ова интелектуална кинематографија трагање за љепотом и центар људског преображаја.

Аутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published.