Ненад Ркман: Пасија по екологији (Да ли смо сви ми Рио Тинто?)

У светлу актуелних и немилих догађаја везаних за еко-протесте против Рио Тинта и идеје експлоатације на подручју долине Јадра, и наш  се отац и патријарх Порфирије огласио тим поводом, позвавши све на мир, да чувамо једни друге, јер свако је сваком потребан, не анализирајући и не улазећи у то, ко је крив, а ко није.

Ова изјава патријарха је у медијима наишла на више негативних него позитивних коментара, јер тражећи да се Црква изјасни, многи су очекивали да патријарх стане на страну протеста, а против актуелних дешавања и актуелне власти. Међутим, како нису били задовољни изјавом патријарха, кренуле су оптужбе да је патријарх човек близак властима, да конкретно ништа није рекао, да га такве ствари не занимају, те је зато и био млак у беседи, и да нема слуха за еколошку кризу коју Рио Тинто може да проузрокује. А са друге стране власт га је осудила да се превише меша у ствари које нису домен Цркве.

Али да би схватили ширину изјаве патријарха, морамо да кренемо од нас самих и да узмемо све чињенице у обзир. Колико смо ми заиста еколошки освећени и колико смо искрени према таквим идејама?

1. Чињеница је да Рио Тинто већ дужи низ година истражује рудно богатство наше земље и да су 2006. године пронашли руду јадарита. Од тада је прошло 15 година, како Рио Тинто неометано делује у нашој земљи. Тада се на жалост нико није бунио, или само шачица експерата чији се глас није чуо, иако се свако од нас могао информисати чиме се Рио Тинто бави и какве последице деловање њихово оставља по природну средину у свету. Поставља се питање, да ли смо се икада запитали одакле литијум у батеријама наших телефона и рачунара и колико је шума и ливада уништено, река загађено неповратно, да би ми имали напајања за наше уређаје. Тада то није било важно, као и што и већини света није важно, и нису нам били битни туђи еко-системи, све док се то није почело остваривати у нашој средини и онда више нисмо могли да останемо глуви и неми. Али и да Рио Тинто оде, ми ћемо опет гледати своја посла и уживати у нашим мобилним телефонима, а опет ће страдати туђе шуме, села и реке.

2. Чињеница је и да су неки добровољно продали своја имања Рио Тинту, са оправдањем да нису знали шта ће се радити и који су планови компаније, иако су се увек могли информисати коме продају и ко купује. Поражавајућа је чињеница да није била проблематика да ли ће се продати, већ је било питање цене којом нису били задовољни или што им није понуђено бар ,,три ара код Београда“. Наравно да свако има право да ради са својим њивама и поседима шта жели, али онда не смемо лажно моралисати како дедовина није на продају, јер није када је цена мала. И на жалост, многе дедове њиве су зарасле у коров јер нема нико да их обрађује или не жели да их обрађује. Због тога је јако мало искрених разлога да се дедовина сачува, када већ оно што не користимо, можемо и да продамо.

3. Чињеница је и то, да ми као народ, немамо основу еколошку културу. Протестујемо против Рио Тинта и потенцијалне еколошке кризе, али кад се вратимо кући, заборавимо да су нам и друге реке и шуме загађене, улице нам пуне смећа и пикаваца јер оно што је за канту, бацамо поред канте, школска дворишта пуна папирића и сл. И сами смо загађивачи река, јер у њих ми одлажемо отпад, стварамо дивље депоније по ливадама и шумама, имамо загађен ваздух из термоелектрана које нам обезбеђују грејање, па склонимо поглед и направимо се глуви због лошег квалитета ваздуха. После завршетка протеста ретко ко од нас, као појединац, учини нешто конкретно у свом месту боравка, било да научи своју децу еколошкој култури, било да очисти своје двориште, улицу, поток, засади дрво или цвет или едукује себе о значју природне средине за човека.

И када сагледамо све ове чињенице, а има их још, тада можемо и да схватимо ширину патријархових речи, који се није ставио на страну ни једних ни других, већ на страну Истине и истине, јер Црква сведочи спасоносу Истину, па се тек онда бави у том контексту и са социјалним, еколошким, економским и другим темама. У својој беседи, патријарх није тражио кривце, јер сви смо ми кривци, без обзира да ли смо за једне или друге, за или против, верујући или неверујући. Наравно да је добро чувати животну средину, јер нам ју је Господ и предао на старање и бригу, и да се дигне глас против уништавања животне средине, али не смемо да политизујемо покрете и да под призмом еколошке свести кријемо неке наше себичне, политичке или лицемерне разлоге. Јер, оно што се дешава са природом, слика је нашега унутрашњег бића, и тек када се ми сви почнемо чистити изнутра и борити се против духовног загађења, тада ћемо и имати праве разлоге и снагу да се боримо и за животну средину, која је дар Божији. Тада ћемо и моћи разумети једни друге, и уместо насилних инцидената имати љубав једни према другима, заборавити на све разлике које нас удаљавају а све у циљу чувања једни других и наше животне средине.

Аутор: Ненад Ркман, мастер теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *