ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ: ЗЛО ОПОНАШАЊA

Од професора Елвира Мусића сам надавно чуо став о опонашању као највећем греху, а превео је и Румијеве стихове који кажу: „Људе таклид (опонашање) у пропаст је повео / Ах, Алах га вољом својом помео!“

Нећу улазити у исламско схватање појма таклид (taqlid), који има различите аспекте, јер за то нисам компетентан, само у напоменути да га не треба схватати у смислу у ком схватамо антички појам мимесиса, подражавања, представљања, опонашања, одигравања, већ се пре свега односи на опонашање одређених учења, правила, образаца, норми или личности, посебно и односу између учитеља и ученика, вођа и следбеника и слично, односно „усклађеност“ сопственог учења, понашања или поступања са одређеним ауторитетом.

Опонашање у том смислу треба схватити као спољашње или „слепо“ следбеништво или имитирање, којом умањујемо па чак и негирамо сопствену одговорност у односима са људима и са светом, у ком жив, проживљен, доживљен и аутентичан однос замењујемо образцем, правилом, спољашњим ауторитетом, другим речима – однос љубави замењујемо односом моћи.

Онај који опонаша је у том смислу онај који је потпуно предан „свету овоме“, дакле палости, а његова егзистенција је репродуктивна и репетитивна, уместо стваралачка. Он просто неће одговорност и слободу и хоће да живи као „цео свет“, као „сви“, са основним императивом адаптираности на тренутни поредак односа и вредности у свету. Најпогубнија последица тога биће склоност ка схватању других људи као предмета, средстава, робе, замењивих и поновљивих „репродукција“, које имају значаја само из наше уске интересне (било материјално или психолошки-емотивно мотивисане) перспективе.

Опонашање у овом смислу треба разликовати од појма и праксе опонашања Христа (imitatio Christi), који пре свега има иконички однос, у ком је Христос икона Бога Оца, а човек икона Христова. Иконички однос је дакле однос према прволику, архетипу, који се не репродукује нити подражава његови спољашњу лик и деловање, већ који се открива у себи, подвигом и из помоћ Божије благодати, као Његовог човекољубља самог.

У животној пракси опонашање се, као једна од сила „света овога“, кроз искушење предавања колотечини, инерцији и чамотињи, превладава подвижничким, молитвеним и литургијским одношењем ка Царству небеском, зрењем „красота рајских“. Плодови продуктивног духовног живота у овом веку најконкретније се оличавају у преузимању пуне одговорности за себе, друге људе и свет, као и непомућен однос према другим људима као јединственим и непоновљивим у свим временима и свим световима. Ако нико није поновљив и замењив, свакоме дугујемо пуну пажњу, а такво одношење према људима не само да није могуће без љубави, него је то љубав сама, не просто као емоција, настална и променљива по себи, већ однос, у ком је увек „Христос посреди нас“.

Ко је једном сведочио сијању и лепоти људских душа и пламену који исијава из дубина створеног света, знаће да ништа од тога нису ни копије ни кулисе, већ једна стварност, која само чека и којој толико мало треба да буде преображена у нешто што би морала и требала да буде и што већ заправо јесте, у љубави Божијој.

У том смислу, у складу са Румијевим стиховима са почетка текста, наша главна молитва и нада у Бога и у Царство његово је да „помете“ све трагове палости и пропадљивости, односно све ране које је опонашање, као мач света овога, оставило на нашим по благодати бесмртним бићима, и да поново засијамо, одбацивши све маске и „кожне хаљине“ које нас у овом веку толико унижавају, и које док је времена никада нећемо у потпуности одбацити, односно преобразити у њихово небеско обличје.

У томе је све наше поуздање у Божију величину, јер сами не можемо.

др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published.