Владимир Коларић: О сумњи и вери
Недавно је у лепој емисији „Час анатомије“ на РТС-у, посвећеној модерном нихилизму, Благоје Пантелић објаснио да је вера заправо поверење, не нешто заувек дато и усвојено, него нешто што се стално одржава, потврђује, оправдава, чиме се живи. Та вера наравно подразумева сумњу, не као пуки коректив, логички изведен аналог који додатно осветљава почетни појам, него као егзистенцијалну реалност.
У том смислу, треба додати да сумња није просто рационална категорија, наша разумски спозната и за вербализацију способна недоумица о Божијем постојању или начинима његовог деловања у свету, већ пре свега егзистенцијални став. Ми не морамо рационално ни у једном тренутку посумњати у постојање Бога и његове бриге за човека, али сваки тренутак учмалости, малодушности, духовне и емотивне хладноће, страха, осећаја богоостављености на неки начин демонстрира сумњу. Можемо рећи да став сумње постоји увек када нам недостаје снажан и жив осећај Божијег присутва, испуњености, сваки тренутак када не пламтимо.
Зато нас никад неће задовољити само ритуално, морално и реторичко сведочење наше вере и увек ћемо се макар помало осећати као преваранти ако веру на било који начин сведочимо у тренуцима када не пламтимо, премда говоримо и радимо нешто у шта несумњиво и чврсто верујемо. Епископ Максим, како сам више пута помињао, као пример сведочења наводи Мироносице, које о Васкрсењу сведоче трепетом и муцањем, који снажније преносе снагу и новину доживљеног од било које речи.
Ипак, у овом свету не можемо очекивати стално одржање ове ватре и у том слислу од било какве врсте мистичарскох или екстатичког максимализма може да буде више штете него користи, јер они нуде слаб лек за превладавање очаја и учмалости у времену онога што доживљавамо као животну колотечину, ван тренутака пламтећег осећања Божјег присуства, чиме нас неминовно терају у неку врсту нихилизма, све до самодеструкције. А нихилизам по правилу води и оправдава животне праксе цинизма, као употребе људи као предмета за сопствене виљеве, суицидалности или насиља.
Можемо рећи да управо због ове дихотомије између колотечине и екстазе, историје и откривења, постоји духовна логика постојања Цркве и Светих Тајни, као и врлина смирења и трпљења. Морамо трпети одсуство пламена, што није лако никоме ко га је макар једном искусио, али и пламен сам који искушава нашу спремност да се одрекнемо „спољашњег човека“, свих оних наслага и конструката које смо поистоветили са собом самим. Превладавање тог дуализма могуће је истински једино у светотајинском искуству Цркве, и свако ко је мислио да може да иде духовним стазама ван ње, брзо се, ако је имао среће, уверио да греши. Не због недостатка суторитета или правила и норми, него због немогућности да превлада оне тренутке када му се чини да је толико далеко од пламена да га више никада неће поново наћи, и то на начин који не нуди сурогат за тај пламен у виду илузије или неке од страсти, него на онај који тај пламен тихо потхрањује у нама, омогућујући му да када бљесне, бљесне у пуном сјају.
И тек у том искуству Цркве, потпуно је разумљиво и аскетско упутство за тренутке богоостављености, које каже: „Не заборави благодат“ или „сети се благодати“. Ако си је и једном осетио, знаш шта је стварно и више ништа не би требало да те поколеба. А Црква је ту да ту реалност у теби јача и храни, како би се разгорела онда када треба, када се све претвори у благосатни пламен, како бисмо у њега ступили са што мање ожиљака.
др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
