Владан Десница – Коријени и нелагода

Од тешког писца за средњошколце, од прећутaног па присвојеног писца, па све до данас кад се о њему праве симпозији, кад је у лектири опет, уз све већу литературу о њему, и даље остаје нешто међутим. Трагичније и горче: једна трајна нелагода ове културе, као ни код једног писца што је поникао у овим западним крајевима.

“…нисам далеко од одлуке de mandar li tutti тамо куд Србијанци шаљу.”

Бошко Десница, у писму Владану Десници

У спомен: Урош Десница (1944-2021)

Писац којега се генерације средњошколаца прије деведесетих сјећају као онога с чијим су се Прољећима Ивана Галеба као обавезном лектиром мучиле, то би била прва асоцијација за многе. Како и не би, кад се радило о огледном интелектуалном роману – или роману о интелектуалцу, медитативној прози и књизи каквој у том субжанру ниједна написана послије Другог свјетског рата није пришла. Из начина како је њен аутор био тумачен, осјећали су ђаци да се радило о угледном писцу, с портрет-фотографијама озбиљног лица, јаке особности, и помало тајновитог, дискретног, врло озбиљног израза.

Морале су проћи деценије и догодити се све оно да би се схватило какав је распон књижевни, историјски, национални, али и чисто лични собом и својим делима донио Владан Десница. И како се та појава преко четрдесет и пет година послије физичког нестанка мијења и показује у различитим лицима, онако како су се времена несретно, нестално, ријетко беневолентно односила и према тој појави и човјеку. Нарочито човјеку. Без обзира на проток временски, а у односу на катастрофални удес који нам је у међувремену попадао по главама, Владан Десница, изван уско специјалистичких кругова, појављује се прошлих година свако мало у другачијем свјетлу, а ниједно није још досад сасвим освијетлило ту личност, чак нити дело. Десница остаје енигма. Као да се с временом пак отвара необична кутија у којој су се дуго скривале тајне од јавности, тајне условљене големом шапом наопаке идеологије или идеологија. Једна од њих, она ранија, можда је мислила добро, а чинила лоше. Друга је била злочиначка од почетка, и таква је и данас. У том контексту, смјени тих двају идеологија и веће и слободније тематизације дела и личности писца, појављује се Десница у јаснијем и тиме више трагичном али моћном свјетлу. То није више онај Десница из уџбеника, него неко други. Тако, и дело, аутономно (или би бар требало, кажу теоретичари, бити) од личности не чита се више исто.

За нас, за остатке нашег народа овде, то расвјетљавање донедавно мутних околности, а касније ужаса деведесетих, нема цијену.

Од тешког писца за средњошколце, од прећутaног па присвојеног писца, па све до данас кад се о њему праве симпозији, кад је у лектири опет, уз све већу литературу о њему, и даље остаје нешто међутим. Трагичније и горче: једна трајна нелагода ове културе, као ни код једног писца што је поникао у овим западним крајевима где се већ стољећима покушава одржати наш народ. Управо онолика је та нелагода колика и неуспоредива и апсолутна била пишчева засебност у односу на све друге писце.

Примјери те засебности појављују се у задње вријеме све чешће и све изразитије.

2.

Недавно је у Београду, у Народној библиотеци Србије одржан концерт под насловом „Музика Ивана Галеба”. Коморна, класична музика за клавир, виолину, соло-пјесме за сопран, меззосопран и тенор; комади написани у касноромантичарском стилу, на италијанском али и на нашем језику и, што је важно, с елементима нашег фолклора. Ту је музику, што су је из заоставштине дали потомци, складао сам Владан Десница, назвавши је по властитом најпознатијем лику. Сватко код нас, ако је и макар површно знао Десничин рад, а недовољно детаље биографије, морао је након тога догађаја помислити: па зар и то? Зар је и то знао и умио? Да, јесте. У тој ионако силној софистикацији и општој култури његовој, која је била колико индивидуална, ствар талента, али засигурно је и наглашено била и ствар друштвеног поријекла, социјалне класе којој је Десница припадао. Он је и иначе један од најрјеђих наших класичних књижевника који није рођен у сиротињи, на селу или у нижој грађанској, чиновничкој класи, већ је одрастао без те врсте борбе као што је случај код већине наших писаца, интелектуалаца и јавних људи. Десница је рођен у Задру 1905. године, у самом центру тога тада врло италијанизираног града, у угледној породици интелектуалаца, одрастао у комфору и културном богатству. Како сам пише: „Отац ми је био човјек велике културе, не само опше него и литерарне специјално, и врло истанчаног укуса, одличан стилиста. (…) Стриц је исто био врло културан човјек са смислом за литературу: преводио је, чак је преводио нешто Матавуља на италијански. Литература, историја, повијест умјетности и филозофија, али у првом реду литература, некако је било ин патримонио код мене у обитељи и од најранијих сам година на то упућен. (…) То је била обична тема разговора за вечером код куће.”

Разина личне софистицираности и ширине културе која је директно везана на друштвену класу неуспоредива је с дословно свим писцима нашим, она је као засебан свијет, који некако овде не припада скоро, у наше крајеве. Десница о којем смо много много касније сазнали те личне ствари, пут и одрастање у том његовом високобуржоаском породичном кругу, у којем се као у најевропскијим круговима свирала класична музика, а млади Владан свирао виолину и учио соло-пјевање, имао композиторске амбиције. То делује све у нашем контексту као измишљено, спрам највећег дијела наших књижевника и интелектуалаца, поготово овде са западне стране. И кад се развио у писца, као да му није било довољан неусиљен интелектуализам, озбиљност и амбициозност литерарног захвата – него је као илустрацију свога најпознатијег лика преко свега још и писао композиције класичног стила.

Ако у двадесетом стољећу изузмемо Растка Петровића и његову по таленту јединствену и трагичну породицу те неколико београдских надреалиста, Десница је једини од каснијих модерниста потекао из таквог социјалног миљеа. И то с нарочитим додатком који други нису имали, додатним кругом, формативним за писца, кругом који се зове – Медитеран, јадранска обала и, уже, Задар, Сплит и нарочито Ислам Грчки – мјесто где се прелама читава пишчева судбина.

3.

У том смислу појавила су се још два изузетно вриједна рецентна рада који откривају и освјетљавају многе непознанице у вези Десничине фигуре, формирања, умјетничког и личног. Али и оном питању на које се најчешће овде све враћа – питању припадности – што, кад се нађу напокон и прочитају доступни(ји) извори, доводи до запањујућих увида и фрапантних открића.

Познати историчар Драго Роксандић приредио је уз помоћ неколико сарадника Десничин епистолар – кореспонденцију из првог, раног и рано зрелог дијела живота писца, а прије тога и зборник Непознати Десница: Према рукописној оставштини. Обје су књиге од незаобилазне важности у разумијевању како аутора, тако и ширег културног, политичког и историјског контекста његова сазријевања, околине у којој је поникао, односа у обитељи и непосредној култури, преко почетака писања. А онда у потоњем зборнику, налази се и један текст из периода самог врхунца пишчеве зрелости, успјеха и, изненађујуће, једног ружног случаја. То је анализа и историјат ужасавајућег, но кад се промисли данас, нажалост логичног и разумљивог сукоба који се догодио прије равно шездесет година на Конгресу књижевника Југославије у Сарајеву, 1961. Сукоба, не идејног, како би се могло помислити, јер Десница као да је због свога поријекла и неких дијелова биографије провео живот у нелагоди спрам онога система, него сукоба физичког (сиц!), који је ескалирао баш у том раздобљу највећега успјеха Десничиних књига, напосе Прољећа Ивана Галеба и најпознатијег оксиморонског наслова домаће књижевности, Зимског љетовања. То је све донесено као студија случаја у невјероватном тексту саркастичног наслова „Сарајевски атентат”.

Вриједи читаоцу да сам нађе тај доссиер, кореспонденцију која објашњава позадину и уопште драматургију догађаја, и прочита о чему се ради у детаљ, али у најкраћем, ево: у оно доба, социјалистичко, кад се на припаднике буржоаске класе гледало с подозрењем, као на „класног непријатеља”, Десничино поријекло спојено с књижевним дометима али и тржишним успјехом (многобројна издања „Прољећа” већ првих година по изласку), правило је све то спој који му хорде љубоморних, завидних пискарала, бирократизираних социјалистичких сивих писаца и полуталената, књижевника мутних биографија и често руралног или ниско социјалног поријекла, нису могле опростити. Ни то нисмо знали.

Услиједила је хајка – од нарочите врсте: да је ту нека политичко-идеолошка кухиња била на ствари, нема сумње, но овде се нешто друго догодило. Рефлексом крда, без нарочитог плана, него најопасније, безрјечно, примитивно и сурово, пао је договор и без иједне изговорене ријечи да се Десницу опањка и оцрни, или, како би се колоквијалним а прецизним термином рекло, „да му се напакује”. У дну свега тога стајао је још један ирационалан, једва доказив, али суштински разлог, непогрешиво осјетан за оне који га знају и хоће осјетити. Владан Десница имао је предности које смо побројали, за неке није био одговоран сам, а остали су били плод труда. Неколико ствари је радило против њега: класно припадништво, префињеност, књижевни успјех, чак и писање сценарија за један од најважнијих филмова послијератних, Беланов „Концерт” (опет музика). То би све било сметало ионако завиднима и жељнима успјеха. Но, имао и још једну условљеност преко тога која је ове наслијеђене и стечене социјалне и умјетничке и личне додатно чинила проблематичним, иритирала и сметала многе: поред свега тога, наиме, био је Србин.

У свом недовољно признатом и често погрешно читаном ремек-делу „Драги мој Петровићу”, Милован Данојлић кроз уста свог лика, „националисте” Вука Палигорића, кад говори о прапочецима онога што ће бити завада два најбројнија народа овде и објашњавајући њен узрок, описујући супротну страну у сукобу, каже горко: „Јад и беда као и ми, али јад и беда с претензијом”. Управо такви су, могло би се рећи, искористили Конгрес у Сарајеву и учинили да дође до готово незамисливога, потпуно контра карактеру писца, физичког обрачуна. И то с ким? С Густавом Крклецом. Необично звони то потоње име у овом контексту, име које су, поново, некадашње генерације осјећале и памтиле као драго име детињства и дечјег пјесника што смо га читали у пучкој школи. Међу бескрајним илузијама које смо изгубили прошлих година о личностима и појавама, ево, исцурила је читајући ову Роксандићеву студију још једна неокаљана успомена у неповрат.

Страшно је зато читати реченице које у тужби Десница наводи, ријечи које му је Крклец добацивао. То су најгоре, најстрашније шовинистичке псовке упућене Десници.

Да не идемо сада у прешироко доношење читавога случаја, да не околишамо, него да извучемо саму срж, оно главно. Шта је било у дну таквога напада? Нешто атавистичко заправо, рекло би се. Нешто што траје до данас и смета и ствара нелагоду трајно.

Владан Десница наиме потпуно руши један стереотип о овдашњим Србима. Клише који се објављује у више разина. Десница руши читав систем, па чак, парадоксално, не само онај створен и делујући у злонамјерном погледу већине, него и међу Србима самима, Србима из Хрватске, Пречанима уопште, који су или дијелом кореспондирали са сликом о себи, или су постали колективно несвјесно налик њој. Стереотип је био овај, перзистентан до данас: народ руралан, властохлепан, ауторитаран, без префињених предака грађанског сталежа. Чак и кад су његови најбољи и најврснији појединци интелектуално, умјетнички, научно остварени и уграђени у темеље овдашње националне културе и конструкта. Или, штовише, кад су свјетски, управо универзално научно остварени (амблематским примјером, Михајло Пупин, „Са пашњака до научењака“).

Својом урођеном, фамилијарном госпоштином, Десница руши клише о својој хајдучкој, жандарској, гренцерској, „влашкој” нацији као заосталој и сировој. Десница је високо грађанство, које је чак и за већину хрватског племства, макар онога из деветнаестог и двадесетог стољећа већа „аристократија” него су икад били сви они „шљиварски туропољски грофови”, како је Крлежа звао сјевернохрватско племство. Управо ти на које се социјално и свакако друго позивају и снобови и шовинисти, али класа која није мрска ни онима што су у сувремености тобож били напредни и Европејци – у том смислу, издизања властитог европејства у спони с презиром, ниподаштавањем и ароганцијом спрам нашега народа као „заосталог”, чак и сама „икона” (нек се опрости на изразу) хрватске „опорбене” интелигенције – Владо Готовац – није био ништа мање шовинист од пост и неофранковских ескадрона.

4.

У „замешатељству” свега тога, у оним тешким околностима, у нападима, шиканирањима и разумљивом осјећају повријеђености, Владан Десница учинио је, што из горчине, што из дубље потребе своје изборе у том питању.

Говори се тако данас често да је он једнако „српски и хрватски писац”. На то би се могло одговорити, контра консензусу – и да и не.

Цитирајмо, рецимо, дијелове кореспонденције из споменутог Епистолара. С једне стране уочава се тај властити непосредни језик, његов „коине”, састављен од италијанске инфлекције, и то венетске, дијалекталне, старинске, књишке и говорне, сасвим лако и спонтано, интегрирано у језик писања, а очито и кориштено у свакодневном говору. Погледајмо, примјером, бриљатно нехајно и духовито писмо његова стрица Бошка Деснице док препоручује Владана за сарадника београдске Политике, као најугледнијег листа на Балкану, чему је писац стремио и сам, погледајмо савјете у језичном смислу које добива, и изнад свега погледајмо како је то написано:

„Мени је за Политику обично писао Миомир Миленовић и с њим сам измијенио пар писама, али, ако ти хоћеш, mi ciappo el corragio a due man и пишем равно громовнику Рибникару. За тај случај требам пар твојих штампаних ствари да их пошаљем ка муштру твог писања. Али ако будеш писао за Политику, требаће да дадеш језику један православнији печат и да опереш и tuoi cenci nella Sava, o possibilmente nel Vardar  при чему ће ижмарити они пусти ‘дојмови’ и други не ортодоксни изрази“.

Бошко Десница – Владану Десници, Обровац, 2. X. 1933.

Стриц Бошко савјетује, са све италијанским убаченим реченицама, да ако Владан жели писати за Политику треба свом језику дати „православнији печат” и „опрати своје прње у Сави или Вардару” – другим ријечима, он мора да балканизује свој језик, а тиме и свој свијет, свијет ка којем се из Бошкова пера осјећа готово патрицијски, западни, медитерански, млечански презир, у оној мјери колика је и љубав и осјећај гледања ка свјетионику главног града.

Владан Десница пише западном варијантом језика, пише ијекавски дакако, у крви и срцу су му бројни далматински дијалектализми и италијанске ријечи, изрази и реченице. Његов језик различит је од језика матице, од језика Србије и београдске штампе. Рекло би се – огледно хрватски језик, и правописом и културним утјецајима. Такав језик значи онда, разумије се, чини Десницу и хрватским писцем. Језик одређује и припадност, рекло би се.

Е, али није баш тако једноставно.

Те исте 1961. године, кад ће се догодити срамни испад према Десници у Сарајеву, одвија се и кореспонденција између Матице Хрватске и писца. Тада се покреће едиција Хрватска књижевност у 120 књига, која ће касније прерасти у чувену едицију Пет стољећа хрватске књижевности, с којом су, као незаобилазном, такођер расле бројне генерације у СР Хрватској седамдесетих и осамдесетих. У име Матице Хрватске, Десници се обраћа тада хиперпопуларни лаки писац, социјалистички глобетроттер Јожа Хорват с питањем „осјећа ли се као хрватски или као српски писац”, а поради могућег уврштавања у дотичну едицију. Аутор текста о тој пријеписци, др Душан Рапо, луцидно примјећује како Десница не одговара лично Хорвату (још увријеђен његовом негативном критиком Зимског љетовања), него се обраћа Матици. То писмо је страховито. Десница каже:

„Ја се сматрам југословенским писцем. Али ако та категорија није призната, нема никаква разлога да се у погледу мене одступа од опште прихваћених начела и критерија, па да се за мене то питање поставља издвојено и рјешава другачије него што је ријешено за остале књижевнике Србе који живе и делују у хрватском књижевном кругу (…).”

Након тога, Иво Франгеш му једним писмом, примјером „социјалистичке схоластике” одговара како су сви они додуше југославенски писци, али да у Хрватској ствар ни за друге књижевнике Србе није ријешена него се они опредјелјују „по линији властитих осјећаја и афинитета” а „у склопу сувремене или хрватске књижевности”, и да за редакцију према тома остаје и надаље отворено питање: „сматрате ли себе хрватским или српским писцем?”.

Десничин одговор је очајан и једва скривено згађен:

„Кад сам рекао да се сматрам југословенским писцем, тиме сам мислио: у исти мах и хрватским и српским. Ваше пак строго алтернативно ‘хрватски или српски’ у ствари значи ‘ако хрватски – онда не српски’, и обратно.“

Након објашњења даљњег око неких демаркација одређених писаца који нису и не могу бити једно или друго (ЂалскиБора Станковић), или пак, не случајно, дајући као контрапримјер писца који се „у објема околинама осјећају ‘код куће’”, управо Матавуља (кога другога наравно?!), Десница резигнира сасвим и пристаје да га уврсте у едицију, да би на крају фрапантно у дискретном, али обрамбеном, скоро уплашеном тону дао до знања да, како год, у његовом ставу нема “тјесногрудности, скучености, шовинизма”. „А то ми је далеко важније”, завршава.

Како иронично: нуде ти из својих интереса избор који би требао да буде, данашњим рјечником, „инклузиван”, могућност да будеш и једно и друго, а заправо ти заврћу руку, одвајају те или присвајају, а кад покушаш рећи да је у питању ствар која дијели, која доноси нелагоду и лош осјећај, онда те филистарским категоризацијама присиле да се браниш да ниси шовинист.

Тако с великим писцем, тако с било ким другим. Како онда, тако и данас.

Текст је објављен у склопу пројекта потицања новинарске изврсности Агенције за електроничке медије.

Ђорђе Матић/ П-портал.нет

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *