Емир Кустурица: Технологија не препознаје ни морал ни естетику

За 12 долара код куће можеш да гледаш филмове читав месец, док је готово исто толико потребно за једну биоскопску улазницу. Нажалост, људи се увек руководе ценама.

43. КАИРО

Каиро – Наш прослављени филмски редитељ, рекордер по броју освојених најзначајнијих светских фестивалских награда, писац, глумац, музичар, гитариста, архитекта, оснивач и лидер музичког и филмског фестивала – Емир Кустурица у Каиру је дочекан са еуфоријом каква обично прати највеће планетарне поп или рок звезде. Кустурица је бренд где год да се појави, а армија његових филмских обожаватеља је безгранична.

 На 43. Каиро филмском фестивалу наш редитељ је имао одговорну функцију председника жирија међународног такмичарског програма. У Каиро је стигао из Лисабона где је на тамошњем фестивалу такође био председник жирија. У разговору за „Политику” у башти хотела „Мариот”, у паузи између гледања филмова, Кустурица је поделио и утиске после месец дана контиунираног гледања филмова.

– Кинематографија је данас као и време у којем живимо. Као и само човечанство, подељена је између неизвесне будућности и неизвесне садашњости. Филмови које сам видео су углавном нискобуџетска ауторска остварења и у мору таквих филмова увек можеш да пронађеш четири-пет који су добри.

Шта је проблем са филмом генерално?

Филм који је одавно све мање уметност, сада је са овим наметнутим ковидом на раскрсници великог ресета. Платформе које су се створиле доносе филм у кућу. За 12 долара код куће можеш да гледаш филмове читав месец, док је готово исто толико потребно за једну биоскопску улазницу. Нажалост, људи се увек руководе ценама. Оно што ми губимо тренутно, а шта фестивали задржавају јесте заједничко гледање филмова и то је можда најзначајнији део мог искуства на фестивалима у Лисабону и Каиру.

Шта је тенденција уочена код виђених ауторских филмова?

Да иде толико далеко да у ствари одваја публику од заједничког гледања и то је све више последица управо тих лајв стримова и платформи и те будућности која неће бити слободна као што је то била прошлост. Том сатурацијом филмова једноставно се профилише оно што ће људи да гледају. А то је – комерцијални програм великих америчких студија који све више заузимају платформе и који ће довести до тога да ће у сваком граду постојати по два огромна мултиплекса што ће све личити на судбину опере у времену у којем живимо.

За филм је отворено милион нових, по формату малих прозора?

Проблем је највише у томе што технологија не препознаје ни морал ни естетику, а људи се прилагођавају технологији више него што би требало. Тако филмови који имају добре премисе постају досадни. Готово да не постоји више онај компромис између артизма и циркуса. Данас идеш само једним или другим путем.

Видите ли себе у раму једног од тих филмских прозора?

Па, видим, јер ће вероватно моја будућност бити испуњена са још два-три нова филма. Имам те пројекте на којима радим…

Али некако као да не журите?

Не журим никуда, јер човек или мора да направи неку огромну тему као што је тај „Џингис Кан” на којем радим или да се увуче у тај свет такозваног ауторског филма, који је стварно маргинализован и ограничен на фестивале. У биоскопима је за њих веома сужен простор. Било који компромис који човек направи, било која ауторска фиксација биће осуђена на излетање из биоскопа после три дана. Могу да направим филм који не кошта ништа и који упоште нема важну тему, што је мој идеал…

Да ли је то уопште могуће у вашем случају?

Јесте, зашто не. Ево сада радим за „Спутњик” те мале документе који су везани за моју књигу и то је гледано онолико колико то и завређеује. Оно што хоћу да кажем јесте да у мноштву отвора кроз које можемо да промолимо главу и пустимо те своје филмове, ми уопште немамо дефинисано да ли је филм уметност или није, све је ближе томе да није, а ја сам све више склон да верујем да још јесте. Сада је то веома драматично у мом случају.

Драматично је јер је питање да ли ви уопште можете да урадите нешто што није комплексно?

Не могу, а кинематографија гази плитким водама.

Па, како ћете ви онда даље?

Како је Куросава на крају урадио „Ран” и оставио нас све забезекнуте? Мало сам сада дао себи комплимент помињући Куросаву, али хтео сам да кажем – зашто не бих и ја истеривао своју естетику до самог стваралачког краја. Па, то је радио и Кјубрик. Пред крај свог живота снимио је „Широм затворених очију” који није био баш добро прихваћен јер је имао критичку дистанцу, а био је феноменалан филм. Проблем је у томе што је прекинута та важна нит између уметности и забаве. Сада је све или забава – стриктно, као никада до сада идеолошки контролисана, „обријана” акцијама невладиних организација које ти сугеришу шта је политички коректно а шта није, или је нешто што је покушај одржавања уметности у животу. Слично је и у књижевности. Мада, ја данас радије читам књиге него што гледам филмове. Зато што се лакше дође до добре књиге него до доброг филма. Лакше се понире у дубину и лакше се дође до те верне слике егзистенцијалне фазе у којој се човечанство налази.

Дави ли се данашњи филм у политичкој коректности?

Убише га! И уместо да данас приближавају расе они их тиме све више завађају и одвлаче пажњу од кључних ствари и све се више приближавају оној идеји Била Гејтса да ће на крају остати елита, ИТ инжењери, а да ће остатак постати робови. Читав тај политички коректни тон служи депопулацији и надвласти светске владе. Прво министарство светске владе је заправо Светска здравствена организација. И у свему томе јадни филм, као једно од највећих открића прошлог века, одједном постаје инфериоран у односу на време и број догађаја који надмашују све наше напоре да стварамо снажне целине.

Гледајући данашњи свет као да смо у каквом ријалитију?

„Синема верите” је почетак ријалитија. Жан-Лик Годар је крив за оно што ми данас живимо у свету фикције. Свет фикције која нам истовара сво наше ђубре испред очију има улогу да нам покаже како не вредимо ништа и како смо обична г…а. То је и била једна од идеја неких од стваралаца „синема веритеа” – да буде оно што јесте, а кинематографија коју сам гледао у последњих месец дана се мири са својом улогом освајања малих домета и улогом непроизвођача узбуђења.

Египатска публика воли и вас и ваше филмове, и колико сам успела да истражим, највише због ликова са маргине друштва, због музике и животиња у филму?

Мислим да они воле моје филмове зато што менталитетски у мени спава тај оријентални тип који не може да истрпи да људи нису повезани. Карактеристика модерних филмова је управо у томе што гради покушај уметности на томе колико су људи раскачени и отуђени једно од других и колико су заправо у царству технологије постали гори од ње. Јунак модерног филма је човек који живи сам, западни модел антијунака је усамљен човек раскачен од заједнице. Он је такав не сопственим избором већ су га тако шематски направили. А мој поглед на човека, на људе јесте да између појединца и његове групе или људске заједнице постоји чврста веза на коју ја и указујем и која увек доводи до тих поетски болних момената у филму. Мислим да им се то највише допада.

Колико вас је дуга вирусна пандемија пореметила?

Корона ме уопште није пореметила, јер живим у природи. Искрено сам одан природи и покушавам да заштитим подземне воде и све оно што се може заштитити. Мокра Гора је управо у Мадриду проглашена једним од најлепших села на свету и то од стране Светске туристичке организације. Ништа код мене није поремећено, а видео сам и један добар српски филм који ће светску премијеру тек имати на једном великом фестивалу. Зове се „Усековање” младог аутора Синише Цветића. Он са овим филмом дебитује…

Са Мастеркласе Емира Кустурице у Каиру (Фото: Мухамед Салех)

Једноипочасовна Мастеркласа у Каиру 

Каиро – Сат и по, колико је трајала Кустуричина Мастеркласа под отвореним, сунчаним небом испред каирске Опере, а коју је по позиву 43. КИФФ-а модерирала потписница ових редова, било је мало за питања која су се непрестано смењивала из публике. У њој су већином седели египатски филмски аутори и студенти филма, продуценти, музичари и глумци и са огромном пажњом слушали одговоре нашег филмског ставараоца на питања: о промени лица данашњег филма, о музици која је блискија филму него што је то литература, драма или позориште, о контроли глумаца и његовим личним глумачким искуствима („Много сам бољи глумац у личном животу, него што сам икада био у филму”), и о томе какав би одговор дао „Нетфликсу” уколико би једног дана закуцао и на његова редитељска врата…

 Кустуричини одговори били су често прекидани громким аплаузом из гледалишта, а управо је тако био и дочекан и испраћен са Мастеркласе. Велика љубав и поштовање египатске публике и филмских професионалаца пратили су Емира Кустурицу свих ових дана 43. Каиро филмског фестивала…

Дубравка Лакић/Политика

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *