Слободан Јовановић – велики интелектуалац у злим временима

Слободан Јовановић је био човјек сретне научне, али несретне политичке звијезде. Судбина му је подарила талент за највише интелектуалне и академске висине, али му је додијелила и најгора времена за бављење јавним пословима.

Био је један од најзначајнијих српских и југословенских интелектуалаца међуратног времена и прве половине XX вијека. Био је бриљантни правник, повјесничар, филозоф, писац и есејист. Темељито и широко образован, разноликог и интензивног интереса за многа подручја, био је прави ренесансни човјек у освит модерног доба. Човјек о коме је ријеч је Слободан Јовановић, знанственик, ерудит и културни прегалац, једно вријеме и политичар, без чијих дела, нарочито на подручју правних, историографских и политиколошких студија, није могуће замислити академску и културну сцену тога доба. Осим свог големог интелектуалног ангажмана, Јовановић је био судионик, свједок и жртва најтрагичнијих догађаја на јужнословенским просторима, у локалним и свјетским ратовима, који су се у његово вријеме низали један за другим.

Рођен је у Новом Саду 21. новембра 1869. године, изван тадашње Србије, из које је његов отац Владимир Јовановић, либерални политички теоретичар морао емигрирати. Послије завршене гимназије у Београду, студирао је право у Женеви, који је завршио на Слободној школи политичких наука у Паризу. Запошљава се потом у Министарству иностраних дела у Београду и бива упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, што је тада био крајње осјетљив дипломатски посао, везан за комплексне односе Србије и Отоманског царства. У то вријеме, 1895. године, Јовановић објављује студију о државном и јавном праву под називом „О друштвеном уговору“, где излаже идеје савременог либерализма, насталим у 18. вијеку у добу просвјећености. У исто вријеме изабран је за професора на Правном факултету Велике школе у Београду, на којем предаје пуне 43 године, све до свога пензионирања 1940. године. Објављује политиколошко дело, „О суверености“ и правне студије „Уставно право“ и „О дводомном систему“. Објављује и друге важне књиге с подручја правних знаности, но обимно историографско дело „Историја Србије 1838. – 1903.“, на којем ће радити пуне двије деценије, представљат ће средишње мјесто у свеукупном његовом списатељском опусу.

Јовановић почетком XX вијека постаје члан Српске краљевске академије у Београду и Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Био је покретач многих културних гласила, међу њима и знаменитог „Српског књижевног гласника“. Писао је о династији Обреновић, али и о вођама Француске револуције. Одушевљавао се британским парламентаризмом и похвално је писао о вођи енглеских либерала у парламенту Вилиаму Гладстону. Јовановића су звали „српски Волтер“, али тај филозоф по вокацији био је врло критичан према људима и средини у којој је живио. У свом знаменитом есеју „О српском националном карактеру“ Јовановић с бригом и упозоравајући описује Србе као „самоубилачки народ“, код којег су напори и патње у огромном неразмјеру с постигнутим циљевима. Културу у којој живи описује као виралну, експлозивну и насилну, која увијек жели ићи пречицом, а не полако и сигурно и којој је потребна организација, трезвеност и рационалност одабира. Подвлачи питање народне необразованости коју би требало искоријенити и нарочито критички говори о тзв. полуинтектуалцима. „Полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа…“, пише Јовановић.

Оно што је тешко и трајно обиљежило његов живот били су ратови. Током Првог и Другог балканског рата Јовановић је био шеф Пресбироа при Врховној команди српске војске. За вријеме Првог свјетског рата, заједно с војском и цивилима, прошао је албанску голготу. Послије тога рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југославенској делегацији на Конференцији мира у Паризу 1919. године. Од мирних академских послова поновно га је одвојио нови рат: након војног пуча 27. марта 1941. када је свргнута влада Југославије која је с нацистичком Њемачком потписала Тројни пакт, Јовановић као надстраначка личност и особа од неупитног моралног и интелектуалног интегритета постаје предсједник нове владе. На том мјесту остаје кратко, до њемачког напада на Југославију, 6. априла 1941. када Јовановић напушта земљу и заједно с другим политичким представницима одлази у Лондон. Од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. године, у крајње трагично и неизвјесно вријеме, Јовановић је био је предсједник избјегличке владе Југославије. У тој влади су сједили првак ХСС-а Иван Шубашић, надстраначки представник Срђан Будисављевић, словенски политички лидер Франц Сној, као и представници других политичких и националних струја из дотадашње Југославије. Стална трвења у тој влади, као и разапетост између Лондона, Москве и братоубилачког рата у окупираној Југославији, Јовановић није издржао и повукао се. Послије Другог свјетског рата, Слободан Јовановић остао је живјети у Лондону, у крајње скромним увјетима, где је 1958. умро у 91. години живота. Јовановићева књига „Портрети из историје и књижевности“ уврштена је у новије вријеме у едицију „Српска књижевност у сто књига“, а његова сабрана дела у 12 томова објављена су 1990. године.

Закључно, Слободан Јовановић је био човјек сретне научне, али несретне политичке звијезде. Живио је од времена династије Обреновића, па све до првих концерата Битлса у Енглеској. Рођен је у изгнанству и умро је у изгнанству. Судбина му је подарила талент за највише интелектуалне и академске висине, али му је додијелила и најгора времена за бављење јавним пословима.

Фото насловна: Портрет Слободана Јовановића, аутор Марко Мурат

Бојан Муњин/p-portal.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *