Повлачење преко Албаније – голгота српске војске и цивила

Одлука српске врховне команде од 24. новембра да се српска војска повлачи преко Албаније коштала је укупно 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.

Била је то једна од највећих српских трагедија у 20. вијеку. Након фасцинантних побједа српске војске над пуно надмоћнијим аустроугарским дивизијама 1914. године, на почетку Првог свјетског рата, услиједила је против Србије у јесен 1915. велика офанзива здружених аустроугарских и њемачких војних снага. Армада од око осамсто хиљада непријатељских војника брзо је прешла ријеке Саву и Дрину, дубоко је продрла на територију Србије и почела је све више потискивати знатно малобројнију српску војску према југу.

План врховне команде српске војске био је да се војска почне повлачити према Солуну и савезничким снагама Француске и Велике Британије. Тај план је осујетила бугарска војска, која је била на страни Централних сила и у вардарској долини пресјекла је тај пут према Грчкој. Генерал Живојин Мишић предлагао је фронтални напад на аустроугарско-њемачке снаге, али тај приједлог је, уз велику свађу међу генералима, одбијен. Преостало је најгоре рјешење и та одлука је донесена 24. новембра: прелазак преко залеђених албанских планина и долазак на Јадранско море где би савезнички бродови допремили помоћ у храни и одећи. У неколико колона у којима су били помијешани српска војска, цивили и избјеглице, укупно око четиристо хиљада људи, више се од мјесец дана повлачило преко Албаније, уз сталне нападе албанских комита, који нису признавали власт врховног заповједника албанске војске, Есад-паше Топтанија, савезника Србије.

На том путу, највећи број Срба умро је од исцрпљености и глади. Планина Чакор остала је упамћена као планина смрти и страдања. Температура се кретала до минус двадесет, снијег је био дубок и до два метра, а склоништа и хране нигде није било. Од 400.000 људи који су кренули на пут, само је око 120.000 војника и 60.000 цивила стигло до јадранске обале. Долазак на ту обалу, која је требала бити спас, такођер је био почетак нове голготе. Савезнички бродови с храном и одећом нису могли упловљавати у плитке албанске луке, а талијанске, такођер савезничке снаге, на том подручју нису благонаклоно гледале на српску војску.  Непријатељске аустроугарске подморнице и авиони спречавали су било какав прилаз албанској обали. Предстојао је нови дуги марш исцрпљене српске војске од 240 километара, по студени и киши, до албанског града Валоне. Тамо је преостала војска, која је преживјела тај ужасни егзодус, превожена на грчки оток Крф.

Британски и француски савезници у овој крајње критичној ситуацији никако се нису представили на висини задатка спашавања српске војске и цивила. Нису послали војску да спријечи аустроугарски притисак на албанској обали и да осигурају долазак измучених српских војника. Каснили су и оклијевали, војни бродови нису стизали, а српски војници на албанској обали масовно су умирали. Тек пријетња руског цара Николаја II да ће раскинути споразум са силама Антанте у борби против Њемачке и Аустро-Угарске, уколико не помогну српским војницима, присилио је савезнике да се како тако покрену.

На оток је у јануару 1916. ипак успјело стићи нешто преко 100.000 српских војника, али први дани на Крфу за њих су били ужасни. Савезници се нису адекватно припремили за прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрјева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша и на Крфу опет масовно умирали. Преморена и измучена војска под ведрим је небом, без шатора и заклона седам дана тешко је подносила ледену кишу. На отоку Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи војници, практично деца од 17 до 19 година, које је повлачење највише погодило. Од 23. јануара до 23. марта 1916. умрло је 4.847 људи. Мали оток Видо код Крфа, који је био организиран као болница, претворен је у „оток смрти“, а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским војницима, грчки рибари наредних 50 година нису ловили рибу у том подручју.

На српској страни до данас трају расправе да ли је повлачење преко Албаније, колико год је због непријатељске офaнзиве ситуација била критична, била исправна одлука. Затим, још веће критике падају на начин како је то повлачење обављено. Можда је на том путу могло бити више сложности, а не трвења и оптуживања међу заповједницима, како су показали каснији историјски извори. Можда је могло бити осигурано више хране и одеће, како се такође касније показало. Можда су колоне у повлачењу могле бити боље организоване, а не да су се губиле и поумирале у леденој пустоши албанских планина.

У сваком случају, одлука српске врховне команде од 24. новембра да се српска војска повлачи преко Албаније коштала је укупно 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила. Француски генерал у Првом свјетском рату Joseph Joffre, о албанској голготи касније је изјавио: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, надилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забиљежено“.

Бојан Муњин/ p-portal.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *