Владимир Коларић: ЖИВОТЕ НАШ ТАЈАНСТВЕНИ – ПРОЗА СВЕТОЗАРА ВЛАЈКОВИЋА

Како наслов сугерише, Светозар Влајковић у роману „Чубура негде у времену“ (Пресинг, 2021) пише прозу сећања на крај Београда у ком је одрастао, и као и увек пише живо и емотивно, али рефлектујући сопствену позицију, као онога ко се суочава за замкама носталгије и мистификације одређених топоса који су обележили неки део наших живота или су нам у неком смислу симболички (идеолошки?) важни.

А код Влајковића нема никакве мистификације, па о уметницима и мислиоцима који су стварали култ неких делова Париза, на пример, пише како су били део „халабуке која се ширила упоредо са безнађем човечанства, поглавито на Западу“, додајући: „Кад их данас гледам, или читам, лако уочавам вапај тих барјактара слободоумности за смислом, некако ми је жао што су се толико заглибили у самовољу и самољубље и у митоманију коју су сами произвели“. Што се носталгије тиче, у роману постоји лик „носталгичног цртача старог Београда“, за ког приповедач каже: „Нисам волео те носталгичне цртеже једног цртача који није стигао до уметности“.

Јасно је да Влајковић не би желео да личи ни на митомане и барјаткаре ни на кичасте носталгичаре и његов поглед заиста није идеолошки, он најпре прича о људима и то из своје личне перспективе, која као таква није ни апсолутна ни хировита. За њега литература није повод за политичке и идеолошке обрачуне, али није ни одрицање од одговорности у виду цинизма.

За њега све то сећање има пре свега улогу у бољем разумевању самог себе, да боље схвати одређене прилике и поступке у ком животу који су делом били покренути и мотивисани крајем у ком је одрастао. Јер с једне стране, каже приповедач, „свако има успомене које су само његове“, али оне су ипак „помало и заједничкем свељудске, уколико смо добро расположени и признајемо да постоје други људи“, и још: „Нечије успомене постају моје ако ја погледам тог човека који ми их прича и ако у њему видим себе и остале људе“.

А то је, јасно нам је, проблем сваке уметности, распон између личног стваралачког акта који је прати и колективне рецепције, превладавања двојства између наше апсолутне појединачности и припадности заједници, која је истовремено културна заједница, али и заједница свих могућих рецепијената, без граница у времену и простору. А наведене приповедачеве речи као и само искуство Влајковићевог текста сведоче да је решење у погледу у другог човека, његовоом прихватању, који истовремено не укидају, него чак и утврђују оно што је „само моје“.

Оно што се издваја у овом читљивој и светлој прози заиста јесу односи, искуства како је онај који „мрзи само једног свог сабрата онеспособљен да воли бар једну особу“, а „то је „страшан положај“, док нас „љубав утапа у друге и њих у нас“. То све није речено тек тако него исијава из текста, гради га, његову структуру као да чине та светлосна струјања којима се хвата сва та сложеност односа међу људима и сложеност света и свих светова у нама и око нас.

Има једне лепе лакоће у овој „исповести која би требало да се састоји од кратких увида и још краћих доживљаја“, у којој се писац труди само „изнесе своје искуство, ништа више од тога“. То искуство није увек лако, али није оптерећено бременом самољубља или идеолошких налога, и зато је ретко релаксирајуће  и самим тим истинито.

Или како у једној од песама које су интегрални део ове књиге стоји:

„И питам се, топло зачуђен,

чиме сам заслужио благодат

која се на мене сручила.

Јато познатих речи.

одједном,

постаје извор Истине

која нас крепи и јача.

И све је исто као пре,

али другачије него икада,

животе наш тајанствени.“

И управо је то искуство и драж писања, после ког је „све исто као пре, али другачије него икада“, у славу а не у одгонетку тајанства нашег живота, славу која је одгонетка сама.

Светозар Влајковић је упркос биолошкој старости један од најмлађих писаца и његово истрајавање, једно светло и реласкирано истрајавање, велико је охрабрење да се ипак може другачије, ван интрига, бирократије, зависти, самообмане,  учмалости и досаде као норме. Јер ако он то све ове деценије може, зашто не можемо и ми? Постоји цена, али зар – у супротном – духовно труљење и гашење није цена већа од свих?

„Без помисли са Сутра,

Без помисли на Јуче,

У чуну смо вечном,

Вођени невидљивом,

Прекрасном звездом.“

др Владимир Коларић, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *