Владимир Дворниковић – заборављени филозоф духа и живота

Дворниковићева „Карактерологија Југословена“ је јединствена анализа особина, обичаја, начина живота овог поднебља. У њој је Дворниковић обрадио особине људи из свих крајева бивше Југославије. Испитивао и упоређивао обичаје, навике, веровања, истраживао музику.

„Када би требало у једном маху захватити једну и најкарактернију црту у психи овога народа, али са дна и корена, ја не бих знао шта друго да изнесем, ван ту несрећну нашу меланхолију и носталгију. Талог тешке меланхолије. Према истоку постаје тај талог све тежи и црњи, на западу и северу све тањи и блеђи. Меланхоличност чини утисак ’отменог темперамента’, као што уопште бол и болност има у себи нешто отмено.“

Владимир Дворниковић био је филозоф, психолог, етнолог, фолклориста, психоаналитичар, социолог, антрополог, књижевник, музиколог, сликар. Човек изузетне образованости свог времена, широког и дубоког знања, проницљивости и запажања које су и данас актуелне и подстичу на размишљање. „Он је и данас, уз Цвијића, најпознатији карактеролог нашег народа“ – пише Жарко Требјешанин. Филозоф по струци, близак филозофији духа и живота, Дворниковић се трудио и у многочему успео да оствари немогуће, синтезу огромног чињеничног и спекулативног блага из тако пространих и међусобно удаљених области знања и вештина, као што су етнологија, филозофија, психологија, књижевност, наука, религија, историографија, музикологија… преносећи релативно објективно оновремена сазнања из културе антропологије. „Пред делом Владимира Дворниковића, после темељног исчитавања ’Карактерологије Југословена’, остао сам и остајем, све до данас у целини, задивљен“ – записаће Владета Јеротић у поговору реиздања из 1990. године.

Дворниковићева библиографија објављених књига, студија, расправа, есеја, критика, осврта и чланака износи 472 јединице. Од познатијих дела издвајају се: Савремена филозофија, Загреб, 1919; Студије за психологију песимизма, Загреб, 1923; Психа југославенске меланколије, Загреб, 1925 ; Типови негативизма, Загреб, 1926; Борба идеја, Београд, 1937; Карактерологија Југославена, Београд, 1939.

„Југословенски духовни лик, једном цртом обухваћен, био би: ни северњачки, ни напросто јужњачки, ни западњачки, ни напросто источњачки, ни потпуно словенски, ни сасвим несловенски, и осећајан и рационализован на свој начин, и мекан у дубини и отврднуо на површини, и јагње и вук, што живот да или затражи. Из овога је јасно зашто многи и многи Југословени, иживе сав свој живот са значајном илузијом, самосвешћу и – утехом: да ’је могао’ или да ’би могао’ и ово и оно – само кад ’би хтео’.“

Рођен је јула 1888. године у Северину на Купи. Као дете просветних радника, оца професора и мајке учитељице, стиче широко образовање. Већ 1906. уписује студије филозофије у Бечу. У периоду студирања почиње са писањем. Паралелно са дипломирањем 1911. године, бива му одузета стипендија Аустроугарске монархије као пројугословенски орјентисаном студенту. По повратку најпре ради у Сарајеву, па у Бихаћу као професор велике гимназије. После слома Хабзбуршке монархије, а са настанком Краљевине Југославије, Дворниковић се сели у Загреб, где као доцент почиње да ради на Загребачком Свеучилишту. Постаје тек четврти професор филозофије за пола века. На предавањима на тему филозофија и наука, посебно се истичу његове тезе о нашој аутохтоној филозофији, што је, потврдиће се касније, био увод у његово животно дело – ,,Карактерологија Југословена’’.

„Југословен се може сматрати човеком живог моралног осећања и суђења, али не и доследног моралног делања.“

Након осам година рада на факултету, пензионисан је у својој 38-ој години. Како кажу доступни писани извори, због неконвенционалног мишљења и начина предавања, те изрицања судова о актуалним друштвеним и политичким темама.

„Људи лако заборављају одакле су потекли. Одједном почињу да се смеју народним обичајима не препознају песме, ругају се свему. Претерана тежња за друштвеним угледом, главна је психичка подлога њиховог комплекса.“

Дворниковић је био ожењен познатом глумицом Јованком Јовановић – Дворниковић. Јованка је била редитељка, глумица, драмска педагошкиња, публицисткиња и позоришна критичарка. Након почетног ангажмана у Осијеку, била је првакиња у Хрватском народном казалишту у Загребу и Народном позоришту у Београду. По ослобођењу Цетиња, 1945. године режирала је један позоришни комад у „Зетском дому”. Тиме је Јованка Дворниковић постала прва редитељка у историји нашег театра.

Године 1933. брачни пар Дворниковић сели се за Београд, где Владимир постаје помоћник министра просвете. Али само годину дана касније поново је пензионисан. Од тада интензивно ради на свом капиталном делу, које објављује пред почетак Другог светског рата. „Карактерологија Југословена“ је јединствена анализа особина, обичаја, начина живота овог поднебља. Разумевање нечег што није уочљиво на први поглед. Историјска анализа наших предака и на који начин су наши преци утицали и утичу на нас. Обрадио је особине људи из свих крајева бивше Југославије. Испитивао и упоређивао обичаје, навике, веровања, истраживао музику. Како примећује Никола Мирков: „Нема готово ниједне области у народном стваралаштву коју Дворниковић није дотакао. Као и у животу, занимало га је како се људи веселе. Како пате“ – налазећи да је то код нашег народа често повезано једно са другим.

„Свака бол, кад је истинита и дубока, носи у себи неку отменост. Она је чиста, по етичком и естетском мерилу, док радост, обест и уживање не мора то да буде. Штавише, ово последње може да буде и врло прљаве боје и порекла. Највећа дела уметности често су баш по свом болу лепа.“

Најпознатије дело Владимира Дворниковића „Карактерологија Југословена“ три пута је објављивано и увек пред невреме. Први пут 1939. године, пред почетак Другог светског рата, други пут 1990. пред распад СФРЈ, и трећи пут 2000. Пар година касније уследиће разлаз Србије и Црне Горе.

„Југословенски човек врло се често испољава као мајстор у вређању свог ближњег. Има правих виртуоза. Као по правилима неке борбене технике он уме вешто да одмери ударац, убод још боље. Необично прецизно уме да открије ’право место’, а ако не може одмах да погоди, он ће тапати, тражити, и најзад пронаћи где је противник најосетљивији и тачно ту ће га ’ујести’. Изрази ’ујести за срце’, ’погодити жилицу’ представљају врло карактеристичну фразеологију.“

Неосновани, неутемељени, неоправдани и произвољни су напади да је подржавао фашистичку расну теорију народа, те заступао интересе династије. Дворниковић се залагао за јединство и заједништво Југославије, и како примећује Јеротић, при том није био некритичан нити заслепљен идејом југословенства. Владимир Дворниковић се на недвосмислен начин изјаснио против етнопсихологија и карактерологија које су између два светска рата засниване на „научном” вредновању расних особина – бележи Снежана Прокић. Описивао их је као популарну или полунаучну психологију раса. У Карактерологији је нагласио да је врло опасно говорити о супериорности или вишој културној обдарености неке расе. Признао је да би се нашао у неприлици кад би га неко питао ком расном типу би желео да у потпуности припада. „Боже сачувај, само не такве дилеме! Све ‘чисте расе’ и сви расни типови у својој крајњој изражености карикиране су једностраности ‘идеје човек’“, објаснио је.

„Југословен представља тип човека који исувише страсно и болно осећа своје лично ја. Борац и слободољубац, у својој нарочитој нијанси и сујетан и жучан, он ће као хероизиран, балкански, човек ’без голема јада’ да положи и живот за друге, за идеју, нацију, веру, али у социјалном и етичком склопу – и када интензивно осећа и етички право суди – тешко и мучно ’попушта’ и подвргава своје лично ја.“

У новој Југославији дела му више нису штампана, нити је као „реакционарни мислилац“ могао да објављује филозофске и етнопсихолошке студије. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је 1956. у Београду. На самом јужном улазу у Београд, из правца Ниша, у насељу Велики Мокри Луг, једна улица данас носи име Владимира Дворниковића.

Владислав Стојичић/ p-portal.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *