Данило Сремчевић: О симболици празника у делу Мирче Елијадеа „Свето и профано“

Наиме, у свом делу „Свето и профано“ Елијаде се бави  религиозношћу и митологијом као универзалним феноменима и прати обрасце који су заједнички сваком облику религиозности било да је монотеистичког или политеистичког карактера.

Сходно томе, Елијаде анализира митско искуство као нешто реално, као космичко збивање, живи процес, а не историјски феномен који припада литератури, музејима и културној баштини човечанства. Теорије посебних наука које на мит гледају из сопствене перспективе Елијаде не одбацује, али њихове тезе и закључке „ставља у заграде“, полазећи од веома једноставне чињенице да је „примитивни човек“ заиста веровао…веровао у живог и моћног Бога који присуствује у свакодневном животу природе и заједнице. Таквим приступом добијамо једну сакралну слику света у коме готово сваки чин има виши – религиозни смисао, чак и они поступци и радње који изгледају потпуно лишени религиозног контекста.

Елијаде говори о религиозности пре свега с аспекта „примитивног човека“ поредећи његов поглед на свет спорадично с праксама „модерног“, „рационалног“ и „урбаног човека“. „Примитиван“ овде треба схватити у његовом дословном појмовном значењу , дакле „изворни“, без икаквих учитавања модерне употребе појма.

Симболика јубилеја и празника је тзв. „хијерофанија“ тј. провала светог, божанског и вечног у профану свакодневицу. Сваки празник с аспекта примитивног човека у бити представља опонашање чина бога, богова, предака, светаца или полубожанских бића, а најзначајнији празници  – опонашање најзначајнијег дела богова, а то је космогонија – стварање света, која чини основу сваке митологије.

Будући да, због предмета којим се бави, Елијаде своју теорију не може поткрепити емпиријским доказима, заснива је на неколико филозофских ауторитета. Платонистичке тенденције Елијаде показује јер верује да постоје узорни модели унутар вечности који за време празника „проваљују“ у свет омогућујући заједници и појединцу да учествује у делу бога/богова/митских предака. Такође, по Платоновој матрици однос примитивног човека и божанске димензије је двосмеран – богови присуствују у релативном простору и времену (Платонов свет сенки) док с друге стране човек учествује у божанском поретку стварности подражавајући дела богова (Платонов свет идеја/форми). Битно је напоменути да људи и заједница имају и проактиван однос према божанском призивајући одређеним обредним формулама бога, богове, претке или друга полубожанска бића  у „наш свет“. На овом месту је згодно поменути још један битан утицај на Елијадеа, а то је филозофија егзистенцијe, тачније филозофија Серена Кјеркегора. Наиме, призивајући светост и учествујући у обредним радњама човек и заједница остварују аутентичну егзистенцију. Помињање аутентичне егзистенције у светлу заједнице и њених „окошталих“ обредних радњи може изгледати помало парадоксално, јер је управо по Кјеркегору смисао аутентичне егзистенције у „телеолошкој суспензији етичког“, тј. спремности на жртвовање друштвених и моралних норми зарад виших циљева и то наравно на индивидуалном, а не колективном плану. Рецимо, Аврам ставља на жртвени олтар свога сина Исака, тј. оно што му је најдрагоценије у овоземаљском, коначном животу и показује спремност за максималну жртву зарад бесконачности и аутентичне егзистенције. Аврам, дакле, одбацује све моралне и друштвене норме зарад „скока у бесконачност“ који је непојмљив са моралног, али представља услов истинског религиозног живота по Кјерекегору. Елијаде елегантно решава овакав егзистенцијалистички апсурд, код њега нема тензије етичког и религиозног, јер саме моралне и друштвене норме имају порекло у вечним, божанским узорима (религиозном). Тако, човек и заједница учествујући у светом и божанском времену празника показују велику  одговорност, обнављајући свет, не дозвољавајући да се наруши космички поредак, одржавајући га понављањем обредних радњи којим опонашају богове с почетка времена. Такође, у вези с претходно реченим, могло би изгледати да по Елиједеу аутентична егзистенција представља утонулост у вечно записане религиозне законитости која не остављају простор за слободу, нити напредак. Међутим, смисао слободе за модерног човека може бити у одређеној супростављености са схватањима „примитивног човека“, јер за потоњег врховна слобода је бити у средишту света, партиципирати у вечности са боговима и прецима, дакле – бити на извору…Промена, откриће, напредак су за примитивног човека имале религиозни значај, што се показује у многим митовима сменама старих богова новим које би могле бити покренуте променом начина живота и новим открићима.

 Елијаде спорадично кроз дело, прави дистинкцију између „примитивног“ и „модерног човека“, реафирмишући првог и његове вредности. Позваћемо се поново на великог Платона по коме је наш свет само сенка вечних узора који постоје ван простора и времена и до којих се може доћи путем логичких/дијалектичких вештина. По Елијадеу примитивни човек је долазио до тих вечних узора путем обредних пракси и посвећених чинова, постајући човеком, обнављајући и афирмишући своју истинску људскост и божанско порекло, насупрот модерног човека који је само бледа сенка вечитих божанских узора. Наиме, за модерног  човека празници, чак и они недвосмислено религиозног карактера немају сакралну димензију, већ се обележавају ради традиције, навике или забаве, прилагођавајући се потребама данашњег времена. Чак се не би могло рећи да празници имају само формалан карактер, јер бисмо се тиме огрешили о Платона, који под формом подразумева нешто савршено уобличено, а у контексту Елијадеа би значило савршено подражен изворни чин богова или предака у смислу изговарања или извршавања обредних формула и радњи, јер свака „формална“ грешка могла би значити неуспех и повратак у хаос. За модерног човека празник је буквално празан дан (што је можда и судбина празника с обзиром на корен речи у нашем језику), обрис некадашње светковине испуњен делимично навиком, а делимично потребама свакодневног живота.

Ипак ни модерни човек се никада не може у потпуности ослободити религиозних узора и колективног несвесног које их баштини, јер чак и потпуно ирелигиозан човек у профанисаном простору и времену модерних урбаних средина обележава рођендане, запослења, усељења по обрисима одређених образаца, међутим у потпуности лишених „светог“.

Фото насловна: Дарко Ћирков

Аутор: Данило Сремчевић, мастер философ и члан редакције Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *