Небојша Лазић: Православље и медицина

У тешким временима болести, људи се сете и Бога и медицине чешће него у свакодневном, безбрижном животу . Кроз нашу историју брига о душевном и физичком здрављу се често преклапала. У самој Библији се види проблематика болести још од Адамовог пада, када у свет улази болест и смрт. Затим имамо примјере Мојсијеве Змије од Мједи, до болести праведног Јова, али видимо и потребу да се човјек исцијели и да се врати у претходно стање кроз читаво Свето Писмо.


Поглед једног љекара је битан и даје другачију перцепцију, попут јеванђелисте Луке који када описује како Господу Христу пробадају ребра описује крв и воду који истичу. Затим лијечење постаје саставни дио апостолске мисије, али и древних хришћана и великих светитеља попут Козме и Дамјана, светих врача (љекара). Постоји чврста и нераскидива веза између вјере у Бога и здравља. Здравље се као и вјера сматра савршеном равнотежом и природним стањем човјека.


Први учени љекари нашег времена су били уједно и монаси, као и први болничари и фармацеути. Са Светим Савом у наше земље није дошла само вера него и прогресивна знања, између њих и најсавременија медицинска открића из Византије савременог центра тада модерног свијета.

Прве болнице код Срба су основане у Хиландару 1191. и у Студеници 1208. године. По својим путовањима Свети Сава је скупљао најбољу тада доступну медицинску литературу. Срби су познавали у 12. вијеку Хипократова и Дисхордова дела. Уз прву основану болницу написао је и црквени типик који је налагао бригу о болесницима као једну од обавеза српског монаштва. Болнице су биле одвојене на душевне и здравствене пацијенте. Медицинско знање скупљено у читавом тада познатом свијету од Француске, Италије, Египта, Византије и Истока се примјењивало у првим болницама. Свети Сава и његови сарадници су били добро упућени у терапијска својства и дејства лекова. У Теодосијевом житију Светог Саве се говори како је приликом посјете султану у Александрији добио већу количину лијекова, а лековитост тих лекова се ни данас не може оспорити. Српска медицина није настала на врачању, гатању него свој корен има у науци свог доба. Српске манастирске болнице спадају у најстарије такве врсте у Европи. Уз списе о лијечењу Свети Сава је строго забрањивао надриљекарство, шарлатанство и лијечење од страна гатара. Српска држава Немањића је водила рачуна о свом народу, чак је и цар Душан члановима 20. и 109. строго забрањивао лијечење врачарама, гатарама и надриљекарима. Болнице су ницале у свим манастирима; у Дечанима, Раваници, Студеници, Светим Арханђелима код Призрена, Котору, Дабру, Подроманову и манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму 1315. год.


Знање, као и вјера, свој извор имају у Богу, као Творцу читаве твари. Медицина јесте божија дијелатност којом враћамо најдрагоцијени дар од Бога, враћамо једни другима здравље. Брига о ближњим нашим јесте Христова заповјест, тако је и брига медицине о нама дар од Господа, али и прилика за личну катарзу. Опомена на наш жалац у телу како каже апостол Павле и јасан знак да нећемо вјековати на овој земљи по ријечима блаженопочившег патријарха Павла.

„Господе Сведржитељу, свети Царе, који кажњаваш и не умртвљујеш, подупиреш оне што падају и подижеш оборене, уклањаш телесне патње људске, молимо Те Боже наш, милошћу својом посети болесне слуге твоје Изворе живота и бесмрћа, услиши и брзо помилуј.”

Аутор: Небојша Лазић, теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *