Дејан Ристић: Осудили смо себе на забрану сећања

Сазнање о томе колико је током претходних деценија на свим универзитетима у Србији одбрањено доктората у вези са страдањем нашег народа у НДХ и колико је научноистраживачких пројеката реализовано на те теме могло би бити поражавајуће по српску историјску науку и носиоце научне политике, а тиме и по државу.

Обележили смо недавно сећање на претке, оне трагично страдале и оне овенчане славом, још једним Даном примирја у Првом светском рату, а комеморативни скупови окупили су нас и у години кад се навршава осам деценија од оснивања јасеновачког система концентрационих и логора смрти, као и 80 година од масовних ликвидација становништва у Драгинцу, Краљеву и Крагујевцу у Другом светском рату. Говорећи о нашој перцепцији и нашем односу према жртвама ова два велика и трагична историјска периода, историчар Дејан Ристић, в. д. директора Музеја жртава геноцида, указује на термин из римског права Damnatio memoriae који се, како појашњава, односи на ингеренцију Сената да „протера из јавног сећања” починиоце најтежих преступа.

– Транспоновано у савремено доба, може се уочити и то како смо сведоци масовне примене Damnatio memoriae кад је реч о појавама, феноменима, догађајима и личностима који су обележили раздобља Првог, а потом и Другог светског рата. Стиче се утисак да смо сами себе осудили на забрану сећања или препуштање историјском забораву, чиме смо широм отворили врата кривотворењу и релативизацији онога што се десило у тим периодима – каже у интервјуу за „Политику” Дејан Ристић.

Како бисте у најкраћем описали савремену српску културу сећања на жртве Првог и Другог светског рата?

Ретки су појединци који показују неопходан ниво знања и свести о потреби неговања културе сећања засноване на историјским чињеницама. У институционалном смислу тренутна ситуација није нимало боља.

Могуће је да ће ваши читаоци стећи утисак да сам хиперкритичан, али уколико у виду имамо све чешће инциденте који се одигравају на бројним стратиштима из раздобља Другог светског рата и покрај многих јавних споменика који сведоче о том периоду, поставља се питање смемо ли и даље да окрећемо главу на другу страну и остајемо неми на мноштво случајева непримереног и антицивилизацијског понашања појединих наших неодговорних суграђана.

Може се поставити питање у којој је мери оправдана бојазан да нашу садашњост, поред осталог, карактерише и недовољно познавање најславнијих или најтрагичнијих раздобља националне прошлости претходног столећа.

Како изгледа сусрет обичних људи, ђака, студената с историјом Другог светског рата и његовим наслеђем? У бројним градовима Музеј жртава геноцида организовао је веома посећене трибине, предавања, изложбе на ову тему.

Музеј жртава геноцида, однедавно и матична музејска установа у области неговања културе сећања на жртве геноцида почињеног над припадницима српског народа, као и на жртве Холокауста и Самударипена (геноцида над Ромима) током периода Другог светског рата, заиста је од средине ове године вишеструко интензивирао активности у сфери културе, образовања, уметности, издаваштва и информисања. Веома нас радује велико интересовање грађана, а посебно ученика и студената, за програме које осмишљавају и реализују стручњаци и сарадници Музеја жртава геноцида.

Велики број позива из бројних установа у области образовања и културе, као и локалних самоуправа, упућен Музеју жртава геноцида с циљем одржавања разнородних програма указује на све присутнију свест грађана о потреби интензивнијег обогаћивања и објективизације знања о најзначајнијим и најсложенијим темама наше прошлости.

Само током претходних неколико месеци такви програми одржани су у Београду, Новом Саду, Суботици, Крагујевцу, Краљеву, Ужицу, на Златибору, у Параћину, Врању, Владичином Хану, Лебану, Сурдулици, Кучеву, Трстенику, Мионици, Грачаници, Косовској Каменици, Шилову, као и у Бањалуци, Приједору, Теслићу, али и у Јасеновцу и Загребу.

У склопу обележавања осамдесет година од успостављања јасеновачког система концентрационих и логора смрти покренута је с државног врха иницијатива за изградњу објекта Меморијалног центра у Доњој Градини. Како ће тећи реализација те иницијативе и какву улогу ће Музеј имати у њеном остварењу?

Реч је о пројекту који ће бити окончан подизањем наменског музејског, образовног, меморијалног и научноистраживачког здања Спомен-подручја „Доња Градина” у Републици Српској, чиме би био дат знатан допринос очувању сећања на жртве система концентрационих и логора смрти у Јасеновцу. Музеј жртава геноцида, као јединствена установа тог типа у читавом региону, спремна је да све своје стручне и друге ресурсе стави на располагање како би тај драгоцени и племенити подухват био успешно реализован.

Музеј жртава геноцида већ дуже време спроводи ревизију пописа из 1964. и 1965. жртава Другог светског рата, а његови стручњаци трпели су у више наврата нападе због процена броја јасеновачких жртава. Због чега до данас немамо прецизнију процену њиховог броја?

Питање укупног утврђеног или укупног процењеног броја жртава одређеног ратног злочина, злочина против човечности или злочина геноцида с правом изазива интересовање у јавности. Тај податак представља један од посебно важних показатеља карактера и саме суштине конкретног злочина. До одговора на ваше питање, које се односи на укупан процењени број жртава система концентрационих и логора смрти у Јасеновцу, можемо доћи уколико у целини сагледамо и објективно вреднујемо вишедеценијске резултате југословенске и српске историографије у вези с истраживањем злочина геноцида почињеног над припадницима нашег народа на подручју целокупне Независне државе Хрватске. Ако смо сагласни да је из идеолошких разлога у време социјалистичке Југославије историографија била „под надзором” и није јој било омогућено да отвара и свеобухватније обрађује ондашње табу теме, међу којима је био и геноцид над српским народом почињен у Јасеновцу и на читавом подручју НДХ, као и да је српски народ пострадао у том геноциду бивао проглашаван за безимене „жртве фашизма”, остаје нам да заједно с научном заједницом анализирамо теме, историографске радове и обим истраживања у претходних тридесетак година. Било би веома корисно да најпре извршимо анализу колико је током претходних деценија на свим универзитетима у Србији одбрањено доктората у вези са страдањем нашег народа у НДХ и колико је научноистраживачких пројеката реализовано на те теме. Сазнање о томе могло би бити поражавајуће по српску историјску науку и носиоце научне политике, а тиме и по државу. Истовремено, не верујем да је држава спречавала или отежавала та истраживања у претходне три деценије.

Музеј жртава геноцида је у више наврата позивао институције, али и појединачне историчаре и стручњаке у области других друштвено-хуманистичких наука, да се окупимо како би се интензивирала научна истраживања ове теме и то ће наставити да чини. Знатан број њих одазвао се током претходних месеци том позиву, што указује на постепену промену климе у оквирима наше научне заједнице.

О томе сведочи и податак да се на позив Музеја жртава геноцида у вези с организацијом првог координационог састанка референтних установа у области културе, просвете и науке с подручја Републике Србије и Републике Српске, одржаног 22. јуна ове године у Београду, одазвало више од 90 одсто позваних.

Састанку су присуствовали руководиоци или представници Матице српске, Филозофског факултета Универзитета у Београду, Државног архива Србије, Архива Југославије, Војног архива, Архива Српске православне цркве, Архива Војводине, Историјског архива Београда, Архива Републике Српске, „Филмских новости”, Народне библиотеке Србије, Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, Балканолошког института САНУ, Института за новију историју Србије, Института за стратегијска истраживања Министарства одбране, Народног музеја у Београду, Музеја Југославије, Војног музеја, Музеја савремене уметности, Музеја Војводине, Музеја жртава геноцида… Учешће су узели и представници Министарства културе и информисања, Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства спољних послова, као и Српске православне цркве.

Индикативно је да једино представници катедри за историју Југославије или савремену историју са универзитета у Републици Србији и Републици Српској нису показали спремност да, на позив Музеја жртава геноцида, учествују у том разговору. Можда је то и најболније сазнање с којим се треба суочити уколико желимо да разумемо због чега је, поред осталог, ваше питање и даље без ваљаног одговора.

Чини се да не само у широј јавности, већ и међу историчарима, поједини догађаји из периода Другог светског рата изазивају полемике, па и опречне ставове. Шта је узрок таквим полемикама: недовољно научних публикација, недовољно познавање историјских извора, друштвено-политички разлози?

У вашем питању налази се и део могућег одговора. То се односи на недовољан обим научних истраживања, што представља резултат вишедеценијског заобилажења тема и постављања истраживачких задатака унутар наше научне заједнице у вези с геноцидом почињеним над припадницима српског народа на подручју НДХ.

Иако установа културе, Музеј жртава геноцида наставиће да још интензивније окупља стручњаке и институције, иницира, осмишљава или се укључује у значајне подухвате како бисмо у разумном временском року надокнадили пропуштено и дошли у прилику да целовито и објективно сагледамо, спознамо и појмимо трагичну историјску појаву коју именујемо појмом геноцид почињен над припадницима српског народа на подручју НДХ.

Јелена Чалија/Фото: Н. Марјановић

Политика

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *