Владимир Коларић: ПРЕКО ЦРТЕ – АЛБУМ „АЈДЕ ДА ПЛЕШЕМО“ ГРУПЕ „КЕНИ НИЈЕ МРТАВ

На бенд Кени није мртав обратио сам посебну пажњу када сам први пут уживо гледао концерт Ивана Јегдића, у чијем бенду свирају два члана Кенија – који свирају добро, а при томе су живахни, полетни момци који умеју да се понашају на сцени, што је у рокенролу итекако битно. Дакле, ако је животно и живахно, не може да буде тако лоше, помислио сам, јер где има енергије, значења и смислови могу и да изостану, док обрнуто не; уосталом већ и у енергији је неки смисао.

С обзиром на изразити таленат Ивана Јегдића, који овог музичара чини једним од стваралаца нове културе, која ће мало проветрити ову нашу учмалост и немогућност да изразимо сву сложеност нашег искуства и његов универзални потенцијал, било је занимљиво видети како на албуми „Ајде да плешемо“ (Маском, 2021) уочени чланови Кенија функционишу без Јегдићевог озрачја, а поред друге фигуре са ауторским амбицијама – певача, гитаристе и аутора Матеје Ђокића.

Громак и понекад неартикулисан глас Матеје Ђокића, и поред смештања овог бенда у панк оквире, није у првом плану глас бунта и протеста – нема ту неког крика против друштвених неправди, заступања генерације, говорења у нечије име, залагања за ове или оне идеје. Глас Матеје Ђокића је лични глас који опева свакодневницу, а његова громкост и повремена неартикулисаност као да обележавају жељу да се изађе из те свакодневинице, једног зачараног круга у коме смо, и пређе „преко црте“.

Има ту лепоте јутара и вечери, лепе сете младалачке усамљености, осећамо лепоту живота у граду, састављене од тешко ухватљивих успутних и самоизабраних односа и веза; нема ту ничега шпретерано тешког и тмурног, али има једне зачараности из које се једноставно мора иступити и наћи излаз, која се мора преступити: осећамо то док растемо, и порасли смо онолико колико то осећамо, и колико смо спремни за тај искорак.

Наслов албума и уводне песме у том смислу није позив на ескапизам, него на слободу и размицање граница, не рушилачку слободу, него слободу међу људима, укидање оних граница за које оећамо да не би требало да их је међу нама, да живети треба непосредније, топлије, срчаније, не са о у смислу срчаности као храбрости, него и живота у туђим срцима и пуштање других да живе у нашим.

Кени није мртав на први поглед пева о тим малим свакодневним стварима, али он их све време онеобичава, изобличује, уводећи их у простор већ поменуте зачараности, што је најизразитије у песми „Шоља топле кафе“, са стиховима „Јутрос су пурпурне зграде / Нешто шапутале у глас / И човек из угла собе / Је отишо без поздрава“. Тај човек може бити заиста заостали гост после целоноћне журке, може бити јутарње магновење после исте, а може бити и неки страни ентитет, који је овде мање застрапујућа демонска представа – јер нема тога код Кенија – колико отелотворење зачараности света обичног искуства, његове репетитивности, увекистости, његове привлачности у младости која се временом тако лако претвара у досаду и учмалост, а што младост негде слути и зна.

Само у једној песми  прелазак црте као иступање из света и његове зачараности описује се као жеља за самоубиством – јер ко је није осетио и то ко зна колико пута у свом животу, у младости која слути сопствену будућу досаду, свој будући очај, више него што види неки конкретни зид који је ту сада пред нама. Али оно што је најлепше од свега, а и најлепше на овом албуму – та жеља се на превладава пуким свитањем, зраком сунца, које иако жели не успева да помогне младом патнику, већ људским контактом, једним осмехом и једним „хвала“, једним људским додиром као производом глади. И то глади баш за њим, додиром, где се не хранимо туђим телима као објектима пожуде, експлоатације и доминације, већ жељом за оним најнеухватљивијим и најтананијим у њима, за оним због чега желимо сви да будемо једно, и у чему видимо прави смисао наше младалачке зачараности, очараности, оног сјаја којим зраче свет и људи, а који временом – углавном – заборављамо.

Има, дакле и ипак, нешто добро у овом албуму, не само као добре свирке, добре уметности и тако даље, него заиста доброг, племенитог, једне глади и плача који упркос свакој нартикулисаности собом макар у назнакама показује и оно чега је гладан, чему у сусрет тужно-радосно плаче; оног добра као једног остварења наше људске слободе. А то је ваљда та нова култура – ту  силу да осетимо у нашим животима, ту снагу да се живи и ради и надживљује, ту животност и енергију, тај смисао који није мртво слово и команда, него живот сам. Па колико год да је те културе на овом албуму – нека је и толико; бисери, макар и најмањи, у ђубришту су велики као кућа; клица једне будуће куће, за све нас.

фото насловна: Ivan Lovrenčić/Balkanrock

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *