Александар Ђаковац: Црква и нација

Ваше Преосвештентсво, часни оци, браћо и сестре. Наша вечерашња тема је и до сада бивала прилично разматрана. Држана су бројна предавања са овим насловом, написане су бројне студије, чланци и књиге. Проблем односа Цркве и нације сагледаван је са различитих аспеката, соцоилошког, психолошког, културолошког, политичког… Припремајући се за ово излагање, стекао сам утисак да је, међутим, један – ваома важан аспекат ове проблематике – богословски – остао необрађен у довољној мери. Колико је то у нашој моћи покушаћемо да се позабавимо том страном овог сложеног, и веома значајног питања.

Промишљајући о теми о којој ћемо вечерас говорити, готово да је неизбежно, на самом почетку, сетити се речи Апостола Павла да «нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човек) у Христу Исусу» (Гал, 3, 28). У овом кратком наводу Св. Апостола Павла, слободно можемо рећи – налази се квинтесенција одговора на питање односа Цркве и нације. У древној Цркви је постојао нескривени антагонизам између Царства Божијег и царства овога света. Христос је јасно рекао: «Царство моје није од овога света (Јов. 18, 36)».

Карактеристично је оно што о хришћанима пише у Писму Дионгнету, споменику старохришћанске вере: «Јер хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неко посебно наречје, нити воде посебно означен живот… Они живе у грчким и варварским градовима, како је свакоме пало у део, у свом одевању и храни и осталом животу следују месним обичајима… Живе у отаџбинама својим, али само као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина и свака отаџбина туђина».
За своју праву отаџбину, хришћани су сматрали Небески Јерусалим, Царство Божије које ће доћи. У Посланици Јеврејима читамо: «Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела,  Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника». Како је забележено у једном другом старохришћанском спису, познатом под именом Дидахи,  хришћани су се молили: «Нека дође Благодат Твоја, и нека прође овај свет». «Хришћани стога», каже Св. Макарије Египатски, «припадају другом веку. Они су синови небеског Адама, нови нараштај, деца Духа Светога, блистава браћа Христова, попут њиховог оца, духовног и блиставог Адама. Они су становници града, народ, сила. Они не припадају овом, већ другом свету».

Својом породицом, хришћани су сматрали чланове Цркве, називајући се, као што и данас чинимо, именима која означавају најближе сродничке односе. Св. Теород Студит каже: «Братијо и оци. Ја нећу престати да вас именујем добрим именом братства и очинства, знајући да су у односу на вас ова именовања истинска, а не лажно назвање. Јер, истински оци и братија су они који су више од родитеља, више од браће, више од свог рода, више од своје отаџбине, више од свега видљивог заволели Бога и прихватили живот у заједници у којој је једно срце, једна душа, један Отац – Бог и једна отаџбина – небески Јерусалим». Св. Владика Николај српски, у свом тумачењу Символа вере, сведочи хришћанима: «Још се то бесмртно царство именује град свети, или Јерусалим нови. Красотом својом тај град свети превазилази све снове, све речи, сва сравњења, све слутње људске. Онима који се удостоје ући у тај свети и вечни град Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више; јер прво прође (Откр. 21, 2. 4). … То је домовина ваша, којој се враћате: домовина непролазна, у којој ћете и ви бити непролазни. То је отаџбина синова Оца небескога, свих усиновљених кроз Господа Исуса».

Како смо показали наводима из Светог Писма и Светог Предања, хришћани свој идентитет црпу из искуства Царства Небеског. Духом Светим, у Св. Евхаристији, оприсутњује се Царство Божије, икако још увек у «огледалу и загонетки». Дух Свети преображава чланове литургијске заједнице, калемећи их на тело Христово, како што се дивља маслина калеми на питому.

Пала природа човекова, носи са собом трагично раздељење између личности и природе. Док личност тежи да кроз заједницу љубави и слободе, превазиђе ограничења природе и надиђе своју смртност и трулежност, пала природа, својим тежњама и инстиктима, настоји да се самоочува као индивидуа, као аутономна посебност, независна од света, ближњег и Бога. Зато је заједничарење својствено личности, док је расцпканост, фрагментираност, својствена индивидуи. Црква управо одражава то јединство, «јединство које има Света Тројица као њен учитељ», по речима Св. Исаака Сирина.

Бог је створио свет са жељом да тај свет, на темељу слободе личности, узрасте у Царство Божије, у Цркву. Тако, док пала природа тежи подели и цепању, Црква представља супротну тежњу, тежњу ка јединству: У својој првосвештеничкој молитви Христос се обраћа Богу Оцу са молитвом: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду» (Јн 17, 21); и опет: «Да буду једно као што смо ми једно» (Јн 17, 22). Дело је Цркве «да расејану децу Божију сабере у једно» (Јн 11, 52), да би се саздало једно тело: «Јер смо многи једно тело у Христу» (Рм 12, 5), како сведочи Апостол Павле.

Један од свакако највећих богослова Цркве Христове, Св. Максим Исповедник, говори о пет подела које постоје у свету. То су поделе између нествореног и створеног, мисленог и чулног, неба и земље, раја и икумене (дакле, света), мушког и женског. Ове поделе ће бити превазиђене тек о Другом доласку Христовом, када се царство Божије пројави у пуноћи.

Свет је створен из ничега и због тога је смртан. Погрешно усмеривши своју слободну вољу, први човек Адам – земаљани – није остварио назначење – логос – жељу Божију, да свет постоји вечно као заједница љубави. Смрт је постала стварност, тропос ипарксеос – начин постојања творевине. Али, смрт није, како се обично мисли, само тај последњи моменат, престанак животних функција… Смрт је процес, нераздвојиво повезан са палим начин постојања. Смртност се огледа у свакој подели у свакој мржњи, у свакој фрагментираности… Тако ће и поделе које Св. Максим наводи, нестати тек у коначној пројави Царства Божијег, када ће бити уништен «последњи непријатељ, тј. смрт».

Библијска приповест о раздељењу језика, може нам послужити као добар основ за теолошко схватање питања нације. Бог је, као што знамо, помешао језике људске – рекли бисмо, створио нације – пошто су људи покушали да својим силама достигну Бога, да створе царство Божје на земљи својим снагама, независно од Њега. У књизи Постања читамо: «Рекоше (људи): хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији. И рече Господ: … Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другога шта говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи». Ова слика је врло добра и поучна јер нам показује да је стварање нација, подељеност међу људима, плод греха – промашаја циља који је Бог поставио пред човека. Али, са друге стране, такође видимо да ни свако јединство, јединство које су људи имали пре и при градњи Вавилонске куле, није без греха, није у складу са вољом Божијом, те да и оно може бити утемељено на погрешним основама. Као чланови Цркве, позвани смо да будемо један нови народ, Нови Израиљ, да постигнемо јединство, али да то јединство буде у Христу, да не буде засновано на природним сличностима, било да је у питању пол, друштвени статус, језк, култура или нација.

Позвани смо да поделе превазиђемо – све па и националне – али постоји само један пут да се то учини на начин сагласан вољи Божијој, а то је уласком у евхаристијско тело Цркве, причислењем Телу Христовом, да на крају буде «Бог све у свему». Сваки други покушај превазилажења националне или било које друге подвојености, који не би био заснован на искуству Царства Вожијег, неминовно ће водити стварању нових, најчешће још дубљих подела.

Данас се национализам веома често јавља као шовинизам, као мржња према људима друге нације, што представља болесно и патолошко стање. Заправо, то је стање подобно начину постојања пале природе, која живи у смрти и чији је крај у гробу. Овакав пагански национализам, је Црква осудила као етнофилетизам. Основа оваквог нехришћанског национализма је схватање човека као индивидуе, и следствено, нације као колектива, скупа индивидуа које уједињује језик, нека идеја и сл. Индивидуа пак, у нашем православном предању није исто што и личност. Индивидуа представља збир различитих особина и својстава – телесних, психолошких, моралних – које важе за више од једне особе. С друге стране, личност је ралациони, односни појам. Личност не може да постоји без другог, други је онтолошки темељ њеног постојања. Индивидуа је заменљива а личност је јединствена и непоновљива. Стога индиивидуа гради колектив – било национални, идеолошки или неки други – а личност, у слободи и љубави – гради заједницу.

Међутим, иако је идентит хришћана пре свега везан за искуство литургијске заједнице са ближњима и Богом, они теже да у ту превасходну заједницу унесу и све оне друге елементе који су за њих значајни. Тако се у заједницу светих, уноси супружанска љубав, кроз Св. Тајну брака, уносе се плодови земаљски и дела руку људских, али се уноси и оно што бисмо могли назвати националним идентитетом. Овде мислимо пре свега на језик, културу, обичаје, историјско наслеђе… Такав национализам, није љубав према апстрактном «народу», није идеологија, већ израз заједничарења са прецима, потврда њих пред Богом, израз свести да нисмо самодовољни, већ да су и они који су пре нас били и они који ће после нас доћи, заједно са нама сутелесници једног и јединственог Тела Христовог у коме нема јуче и сутра, него само непрестано данас.

Охристовљење националног идентита, дакле, не само да није супротно хришћанском етосу, него је од Цркве препознато као аутнетични израз егзистенцијалног превазилажења временске и просторне подељености којом смрт још увек влада, мада јој је жалац истргнут.

Уколико се национални идентит унесе у евхаристијску заједницу, он се преображава – као што се преображава и однос мужа и жене, као што се преображава и сама творевина – он се, дакле, преображава, и из паганског, нетрпељивог, мрзитељског, одбацујећег, постаје израз љубави, несебичног прихватања другог,  отворености како према припадницима сопственог народа тако и према онима који то нису.

Елементи који чине национални идентит се тако преображавају, а не негирају, како би то желео хуманистичко – либерални интернационализам. Национални идентит у Цркви, не бива одбачен већ прихваћен и преображен, али он више није себични, самодовољни, идеолошки концепт, већ задобија свој пуни израз који се огледа у католичности – васељенскости.

Јер јединство у Христу не претпоставља негирање разлика – напротив. Управо је различитост та која омогућава јединство, једниство јединствених и непоновљивих личности, док свако јединство које се покушава постићи на основу поништавања разлика, заправо представља негацију заједнице а афирмацију безличног, и тиме нечовечног, колективизма.

Видимо да су схватања овог питања која преовладавају у савременом свету радикално другачија од оних које налазимо у искуству Цркве. Свету је блиско схватање човека као индивидуе, па отуда борба за различита индивидуална људска права, за права ових или оних категорија људи и интересних групација. Насупрот овоме стоји црквено схватање човека као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности, која се не може сврстати ни у какве категорије, која је јединствена и која своју пуну афирмацију постиже тек у заједници са истим таквим непоновљивим личностима.

Пагански национализам, шовинизам, представља управо последицу схватања човека као индивидуе. Индивидуе се удружују у различите корпусе – често баш националне – како би браниле своје себичне интересе, супротстваљене другим индвидуама, на истим начелима удруженим. Такав национализам, заправо шовинизам, носи немалу опасност за Цркву, пошто, будући да је противан самом њеном бићу, има сталну тежњу да је претвори у племенску религију која би служила идолу нације. У свету у коме је религиозност веома присутна – већина становника наше земље верује у Бога – а црквеност запостављена – већина оних који кажу да у Бога верују не учествују у светотајинском животу Цркве – православна хришћанска вера лако се може погрешно интерпретирати у категоријама поменуте племенске религиозности.

С друге стране, Црквени национализам, ако смемо тако да кажемо, заснива се на схватању човека као личности, па он не искључује другога, него га – напротив – прихватата са свим његовим посебностима, укључујући наравно и националне.
Надаље, данас доминантни начин супротстваљања паганском национализму, предстаља другу страну истог новчића, а оличен је у споменутом хуманистичком, либерланом интернационализму који стреми поништавању разлика, негирању националног идентитета, управо због тога што је заснован на истим темељима као и пагански национализам, на схватању човека као индивидуе. По овом схватању, сукоби међу индивидуама и њиховим организацијама и корпусима – па и националним – могу се постићи само негирањем посебности и различитости. Колико су овакве идеје погубне и колико негативно утичу на свет у коме живимо, имали смо, нажалост, прилике да искусимо. Као што је пагански национализам спреман да жртвује потребан број људских личности за остварење својих «виших циљева», спреман је и либерални интернационализам. И једна и друга опција се у искуству Цркве препознају као промашај – као грех, па Црква мора и једно и друго да одбаци. Либерлани интернационализам, да би био Црквен, мора да се преобрази у јеванђеоску спремност прихватања и жртвовања за другог, док свака посебност па и национална, мора да буде трансцендирана у католичност, у узајмано прихватање разлика у љубави.

У Царству Божијем «нема Јелина ни Јудејца», да се вратимо на реч апостола Павла. Нација јесте привремена категорија, која „важи“ до Парусије, до Другог доласка Христовог. Али, јединство у Христу не предствља насилно негирање наших резлика, већ њихову пртврду у узајамној љубави, која је могућа само благодатним дејством Духа Светога, који свуда где дише твори (= конституише) Цркву, којој је глава Христос, Предвечни и оваплоћени Син Бога Оца.
Готово да ни једна израз није толико исмејан у новије време, као израз «Небеска Србија». А исмејан је управо од оних, који данас желе да граде Вавилонску кулу, који желе, по ко зна који пут, да покушају да створе Царство Божије без Бога. Савремена култура је заснована на индивидуализму, који свој израз налази или у паганском национализму или у његовој супротности – хуманистичком (либералном) интернационализму.

Хришћански, Црквени етос, је заснован на личности, и он свој израз налази у уцрковљеном национализму, који своје испуњење, а не негацију, налази у васељенскости Цркве, у њеној отворености за сваки народ и његов језик, културу, обичаје… Све то Црква преображава Духом Светим, док сви заједно и читава творевина не узрастемо у «меру раста висине Христове».

Светигора

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *