Меша Селимовић: О страху

Дуго је прошло док нисам отворио уста и готово дословно тако: отворио уста. Знао сам шта и како треба да кажем, али ме је важност тренутка толико импресионирала, толико је очију било окренуто према мени, толико је ушију слушало шта ћу рећи да нисам рекао ништа. Промуцао сам неколико неповезаних речи, и сјео поражен.

Нисам ручао ни вечерао тог дана, нисам спавао те ноћи. Био је то један од многих мојих пораза у и животу, али и један од најтежих, јер ми је тада изгледало да се нећу никада моћи укључити у друштво својих вршњака: моји страшни комплекси су ме потпуно блокирали.

Срећом, имам прилично јаку вољу и не признајем лако пораз. После неколико недеља опет сам се јавио да узмем реч, и узео сам је: успео сам да кажем неколико реченица. У глави ми је, додуше, тутњало кад сам сјео, био сам црвен у лицу и ознојен по целом телу, као да су ме прогурали кроз ужарену пећ, све је испало слабо, али већ није било безнадно.

Готово целу годину сам се тако борио против своје болесне осетљивости, против страха од неуспеха, против фантома које је стварала моја неурастентна емоција док нисам почео да говорим мање-више нормално. Никад нисам запажен по некој бриљантној речи, по некој беседи, по нечем посебном, али је мени било довољно да не будем запажен по неспретности.

Тако сам у закашњењу, увек, у свему: док други одмах испољавају оно што могу, ја морам дуго да се рвем с мишљу да ли треба то да радим, јесам ли способан или се можда прихватам нечега за што немам ни дара ни смисла.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *