​Стваралац мостова у свету зидова

Андрићева Нобелова награда збила се у години подизања Берлинског зида, започетог у августу, месецу у којем су чланови Шведске академије завршили ишчитавање предложених дела, припремајући саопштења за септембарску дискусију. Заседању неће присуствовати академик Даг Хамершелд, генерални секретар Уједињених нација, који страда у авионској несрећи под неразјашњеним околностима и који те 1961. бива постхумно одликован Нобеловом наградом за мир. У години фортификационог раздвајања Немачке укида се још једна веза између Истока и Запада – „Оријент експрес” престаје да саобраћа између Париза и Истанбула, па тако и да пролази кроз Београд. Свет се убрзано мења и инаугурацијом председника САД Џона Кенедија, односима на релацији САД–Куба и инвазијом у Заливу свиња. Треће сврставање у хладноратовском свету, несврстаних, које покрећу Насер, Нехру и југословенски маршал, почетком септембра се озваничава у Београду, а међу њима се налазе поједине аутократе и диктатори. Очи света упрте су у Совјетски Савез због првог човека, Јурија Гагарина, који је облетео Земљу, али и због цар-бомбе, најјачег нуклеарног оружја икада детонираног, испробаног у Северном леденом океану. Сасвим сигурно је услед тога председник Нобелове фондације, настале завештањем проналазача динамита, у поздравној речи на свечаности уручења признања 1961. оштро критиковао дубоко економски поларизован свет који се уз то бескомпромисно такмичи у наоружавању и у којем је неопходно установити међународни морални кодекс за примену научних резултата у војне сврхе. Те године Комонвелт се озбиљно круни услед осамостаљења Јужноафричке Републике и Кувајта, чиме значајно опада светски утицај британске круне. Убијен је један од најзверскијих светских диктатора Трухиљо, чијој је тиранији нобеловац Марио Варгас Љоса посветио од бола нечитљив роман.

Има ли моста између левих и десних

Андрићева дела до краљевине на северу Европе стижу преко немачких издања: најпре Бихергилде Гутенберга из неутралне Швајцарске – којем је аутор из социјалистичко-тоталитаристичке државе, у излогу хладноратовског света, поверио да усмерава европски живот његовом најславнијем роману На Дрини ћуприја (1953), а потом и источнонемачког издавача Ауфбау, основаног у доба денацификације Немачке, који је за Андрићева живота објавио три пишчева романа и две збирке приповедака. Тако у најпрестижнију шведску издавачку кућу, у власништву породице Бониер, ситуиране на луксузном имању у елитном делу Стокхолма, Андрићева дела долазе из соцреалистичких, уредничких бироа Источног блока. Док сарађује на објављивању својих остварења у земљи на северу, у маестралним преводима Гун Бергман – којој ће Шведска академија годину дана по Андрићевој Нобеловој награди доделити признање за превођење – писац је изразито будан над редакцијом превода На Дрини ћуприје из Западног блока, односно његових „стилистичких слабости”, како је то представио источнонемачки издавач. Било је јасно да Ауфбау ферлаг, којег је подржала совјетска војна управа, није дистанциран од партијске доктрине и да је српски писац, између осталог и у светлости те чињенице, изричито забранио измене смисла изворног текста, тражећи преводе својих дела на увид и сагласност. Иако држећи до најбоље немачке књижевне баштине, контроверзни издавач је у свом програму био усмерен на дела светских класика подобних геополитичким приликама, строго водећи рачуна о избору савремених аутора. Андрића је, према суду слависте Манфреда Јенихена, прихватио и тумачио као приповедача светског ранга, кога одликује савремена концепција човека и уметнички начин приказивања. Речит је податак да је један од уредника с којим је српски писац започео сарадњу Валтер Јанка, мада комуниста и писац, био смењен због противљења цензури. Мало је вероватно да је Андрићу тада било познато да се Јанка заложио за објављивање Ремарковог оригиналног рукописа Време за живот и време за смрт, без уобичајене строге ауторитарне провере. Роман је публикован у цензурисаној верзији, 1957, а уредник је ухапшен због контрареволуционарне делатности, три дана пошто је потписао једно од писама Андрићу (6. децембра 1956). Ремарково дело изишло је у години пада Берлинског зида, 1989, у изворном облику, пошто је реконструисано према америчком преводу, што је још један сликовит прилог за разумевање нашега света. Ухапшеног Јанку заменио је Клаус Гизи, незванични упосленик Министарства за државну безбедност, који је у тајној служби Штази радио под именом Курт, а кога су доживљавали као „високо култивисаног циника” и „део црвеног племства НДР-а” (К. Дикман). Гизи је био један од Андрићевих кореспондената одигравши пресудну улогу у пишчевом преиначењу одлуке поводом објављивања друге збирке новела коју није желео да публикује у Немачкој (Гизи је у име издавачке куће потписивао рођенданске телеграме Андрићу). Југословенски писац током сарадње с Ауфбау ферлагом приморан је и да арбитрира између западнонемачког преводиоца и источнонемачког издавача који није био задовољан преводилачким учинком, саветујући обе стране, у њему својственом дипломатском кључу, да у спору покажу увиђавност и предусретљивост. За разлику од Гун Бергман, елегантне појаве из академског, уметничког и филмског круга, Андрићеви преводиоци на немачки Алојз Шмаус и Ханс Турм били су контроверзни по својим биографијама – први као професор немачког на Универзитету у Београду, а потом и директор Немачког културног центра у време окупације, а други као дугогодишњи притвореник затвора у Сремској Митровици по доласку нових југословенских власти, када је преводио Андрићеву Травничку хронику.

У години објављивања подобне верзије Ремарковог дела, публикована је и Андрићева „Вишеградска хроника”, али у нецензурисаној верзији, уколико се занемари једно место у роману. Наиме, у делу реченице Првога поглавља –„само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, осталих још од онда када је Краљевић Марко тамновао у Старом граду” – преводилац Ернст Јонас синтагму „српска деца” преводи као „хришћанска деца”, што одузима један озбиљан значењски слој делa, a преводиоца претвара у издајника аутора. Према германисти Страхињи Костићу, који је уочио детаљ, Андрићев роман је представљен на лепом немачком језику, уз понеке непрецизности произишле из преводиочевог настојања да дело приближи немачком читаоцу. Андрић није ставио примедбу на грешку. Писац је иначе у своја лична документа, као своју националност уписивао: Србин, српска. У преводима романа на француски, италијански, енглески, холандски, дански, пољски, шпански, баскијски, португалски, турски језик српска су деца остала српска (serbes, serbi, Serbian, Servische, serbiske, serbiska, Serbskie, serbios, serbiarrentza, servias, Sirp).

Но, немачки издавач је у преводу приче „Бифе Титаник”, на Андрићеву строги захтев, исправио објашњење речи усташа, изменивши одредницу „хрватски националисти” у „хрватски фашисти”.

Андрић и Ками – упорни човекољупци

Те и такве године Шведска академија додељује Нобелову награду писцу из социјалистичке државе с Балкана, на чијем је челу Комунистичка партија којој и сâм лауреат припада. Није безначајно поновити да Андрић, приступивши партији као Србин, истовремено објављује антитоталитарну Проклету авлију коју, иако скадинавскоцентрична, шведска јавност упознаје као прво дело (1959) будућег нобеловца. Код Алберта Бониера низаће се романи На Дрини ћуприја (1960), Травничка хроника (1961), Проклета авлија (1962), збирке Велетовци (1962) и Јелена и друге приче (1966), готово на начин како су излазили код источнонемачког издавача не делећи Исток од Запада. Добивши највеће светско признање за књижевност, Андрић је припремао беседу коју је као једини нобеловац требало да изговори на свечаном банкету – добитници из осталих области кратко су се пригодно обратили званицама. Андрићев почетак био је конвенционалан – изрази захвалности Шведској академији која је осветлила његову домовину као „малу земљу међу световима”, затим и осврт на великане Монтескијеа и Гетеа. Потом је, посветивши једну реченицу „непрежаљеном Алберу Камију”, лауреат склизнуо из зоне очекиваног поменувши француског писца који је годину дана раније страдао у аутомобилској несрећи под необичним и нерасветљеним околностима. Ками који је Нобеловом наградом одликован „за јасну и велику озбиљност при осветљавању проблема човекове савести”, залагао се за људска права, антикомунистичко деловање, снажно се противећи комунистичкој репресији и гајећи, како је његов некадашњи пријатељ Жан-Пол Сартр у посмртном слову рекао, „тврдоглави хуманизам”.

Добивши признање „за епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље”, уз додатно образложење шведских академика да је то чинио „уз много нежности за људе”, Андрић је у беседи дао своје разумевање човековог постојања које се одликује резигнацијом, али и снажном вољом и јаким активизмом: „Бити човек, рођен без свога знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Уједно: бити човек.” Лауреат је окрунио своју реч представом човека ствараоца, чије „дело не служи ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечности”.

Издржати: детињство и сиромаштво, тамницу због младалачких антиколонијалних идеја зарад уједињена поробљених нација, фашизам од рађања до суноврата, своју мисао на прошлост, „црну пругу” и сећање на „вишеградску стазу”. Истрпети: нову комунистичку доктрину како би се живело у домовини, а она је за писца „у језику”, мисао на логоре, неправду и зло. Прилагодити се: двору и партији, удворицама и дворанима. Постојати: између блокова, зидова, завеса и цензура. Живети: као „мрки син Југа” између суровог Истока, перфидног Запада и хладног Севера. Седети: пред белом хартијом? И најтеже – бити човек: „са вечитом и вечно незасићеном људском жељом” да непрестано ствара, гради и поправља, „да повезује, измирује и спаја све што искрсне пред његовим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка”.

Биљана Ђорђевић Мироња/Политика

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *