Владимир Коларић: Пробудити љубав и милост према свима – о религији, уметности и међуверском дијалогу

Својим истраживањима односа између хришћанства и уметности, добрим делом до сада обједињеним у књигама „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“, приступио сам из интереса који би се пре свега назвали онтолошким и егзистенцијалним. Интересовало ме је пре свега питање могућности уметности да сведочи и учествује у истинитој реалности, односно да на чулан и тваран начин (без чулности и тварности уметност не постоји) изрази или представаи невидљиво, неизрециво, неопипљиво, као атрибите духовне стварности. Такође, као некоме ко је у исти мах уметник и верујући човек, занимало ме је садејство ових области људског сазнања и делатности у нашим животима и њиховом осмишљавању.

Суочио сам се и са реакцијама који интересовања за однос хришћанства (или шире религије) и уметности сагледавају са мисионарског становишта или из перспектове међурелигијског и међукултурног дијалога. Конкретност уметности, њена способност да се овраћа сваком људском бићу, без одлучујућег посредовања апстрактних и априорних формула, образаца дефинисаним у другим областима људског знања и делања, омогућава да уметност успостави комуникацију ширу од задатих културних, религијских или идеолошких оквира, па и да пренесе вредност и – ако не сасвим дух – оно свакако дах или укус духовних искустава о којима евентуално сведочи.

Кад причате о уметности увек причате о конкретном делу, конкретном доживљају и конкретним људима, и то и вама самима помаже у разговору који би можда био испуњен предрасудама или унапред формираним очекивањима. Не ради се просто о томе да разговор о уметности омогућава да се избегну „тешка“ питања – догматска, етичка или политичка – у међукултурном и међуверском дијалогу, већ и о обраћању људским срцима, конкретним људима пред вама, које коригује и ваше сопствене предрасуде и ограничења.

Јер, у оваквим дијализима, којих – волео бих да се сложимо – мора и треба да буде, нису само проблем предрасуде и наслеђене нетрпељивости, него и задати идеолошки оквири у којима се та комуникација често одиграва. Она је или чисто формална, институционална, без садржине и посвећена конкретним интересима одређене заједнице или појединаца, или се одвија у предвидљивом контексту наратива о толеранцији, који је наводно могућ једино у оквиру одређене идеолошке перспективе, која се данас обично именује као либерална.

Мене је, међутим, више интересовао разговор који би за полазиште имао нека темељана питања и покушај да се она осветле из перспективе различитих религијских традиција. Уз међусобно лично поштовање и истинску заинтересованост за друге људе и њихове ставове, и наравно заинтересованост за истину, али која никад није апстрактна и не постоји сама по себи него је у некој вези са људима, размена знања и искустава о темељним питањима нашег постојања представља добру основу за аутентичан међурелигијски и међукултурни дијалог, који се не завршава на фразама и прању савести, него истински доприноси нашем разумевању света у ком живимо и себе самих.

Моје учешће на промоцији књига Сеида Халиловића „Токови исламске мисли у двадесетом веку“ и Муамера Халиловића „Историја социјалне мисли у исламу“ у Дому културе у Пријепољу (октобар 2021), дали су ми наду да је заснивање дијалога на назначеним принципима итекако могуће.

Овакав приступ, који полази о сазнајне вредности религијских традиција као основе за преиспитивање савремених проблема, Сеид Халиловић је и једном интервјуу формулисао на следећи начин: „Покушао сам да илуструјем чврсте когнитивне инструменте и структуре у филозофској баштини ислама помоћу којих ћемо моћи да критички проверимо модерне норме човекове друштвене и сазнајне позиције на савременом Западу. Другим речима, уместо да исламско и религијско сазнајно здање реконструишемо у складу с наметљивим кредибилитетом модерне науке, предлажем да когнитивна ограничења модерног знања критички преиспитамо из перспективе утемељених структура бриљантне филозофске баштине ислама“.

У том смислу, поштовање посебних религијских традиција не треба да буде сметња, него допринос међусобном разумевању и то, да не буде нејасноћа, не (само) оном утемељеном на заједничком неповерењу или отпору савременој западњачкој култури, који, наравно, могу имати и чисто идеолошке основе. Замку религијског плурализма на либералним основама, као подразумевајућег и искључивог основа за дијалог, Сеид Халиловић образлаже овако: „Религијски плурализам који се данас свестрано промовише темељи се управо на скривеној платформи релативизма у сазнању, тачније на епистемолошким принципима Кантове и новокантовске филозофије. Јер уколико прихватимо да се ни у једној религији не може открити истина, онда ћемо све религије исто поштовати. На овај начин промовише се толеранција коју називам деструктивном толеранцијом зато што се у њеној суштини поништава само срце религијског сазнања – то јест могућност доспевања до истине. Дакле, у модерном свету поштује се религијска култура, али тек након што ће религији у процесу болне когнитивне реконструкције бити одузет и дискредитован средишњи елемент њене битности. Ово је само један пример који показује како се у светлу ексклузивног кредибилитета модерних филозофских школа заправо производи нова култура. (…) У једном засебном поглављу књиге оштро критикујем споменуту деструктивну толеранцију и објашњавам да се позитивна толеранција мора изградити на платформи удубљујућег знања о филозофској баштини ислама, и уопште, религије. Она у том случају неће бити плод променљиве политичке воље, већ резултат сазнајног уверења о нужности толеранције. Циљ је да препознамо когнитивне смернице и суштину исламског и религијског сазнања као кредибилни модел за решавање нових изазова и криза савременог човека. Ова књига на исти начин охрабрује муслимане и хришћане да, утемељеним методолошким приступом, обнове заједничко и заборављено благо бриљантне религијске рационалности у својим савременим друштвима.“

Овакво схватање је значајно и за нас као хришћане, не у смислу повратка некаквом негативно схваћеном конзервативизму, већ у смислу обнове свести о темељним религијским основама нашег сазнања, наше културе и друштва и целини, и поновном промишљању темеља наших сазнања и уверења, па и традиција којима припадамо, без идолатрије лажних и идеолошки пројектованих дисконтинуитета.

Као неком ко је у свом раду био доста посвећен истраживању руске културе и културне историје, блиска ми је тежња ка целовитости људског сазнања као потврди тежње за целовитошћу људске личности, па тако мислим да пред – свакако не стапањем уз губитак међусобих граница, али свакако сарадњом и прожимањем науке, философије, уметности и религије – итекако стоји будућност.

Као некоме ко ствара уметност и ко жели да је разуме, па и да разуме њен смисао у нашим животима и у крајњој линији и у Божанском плану, не могу а да ме не гану речи ефендије Хамзе Ровчанина, пријепољског имама, које је написао на моју молбу и на којима му се захваљујем. Наиме, велика персијска поезија јесте пример истовремености и прожимања уметничког, философског и религијског, једне неспорне уметности, доступне свима и свакоме, једне продорне, сложене и динамичне мисли изазовне и за данашње епистемолошке напоре, али неспорно религијски заснованих. Имам ми је испричао како су у Америци толико волели Румија да нису хтели да поверују да је он муслиман, па су покушали да га објасне у неком надрелигијском контексту. Али хтели ми то или не, Румијеви стихови, његова мисао и духовно искуство почивају на исламу, као што и стваралаштво Стефана Лазаревића, Достојевског или Боре Станковића почивају на хришћанским основама и не мкогу се без њих разумети.Хамза Ровчанин при томе Румијеве стихове користи у својим проповедима, и за крај овог теста ћу га пустити да нам објасни због чега и на који начин то чини. То ће нити најбоља поента о односу уметности и религије и међусобном додиру међу религијски и културно различитима који је истински могућ тек на плану најдубљег духовног искуства, управо као искуства, које се никада не може до краја изрећи, али – што је најважније – ни порећи и релативизовати, а баш то је најбољи темељ на ком срећете људе:

„Правило је да се џуманска хутба (хутба – проповед на централној молитви Џуми, петком) темељи на ајету (стиху из Кур’ана) и хадису (изреци Божијег посланика Мухаммеда а.с.). Након тога се у оквиру одређене теме може цитирати неко од исламских великана, теолога, шеријатских правника, филозофа, писаца, песника и тако даље.

Мени лично, Мевлана Џелалудин Руми јесте веома драга личност. Кратко речено, он се бавио љубављу, лично га тако разумем. Знао је да Алах (Бог) бескрајно воли, као и да је пут којим је ишао благословљени Божији посланик Мухамед, пут љубави. Како онда објашњавати веру, осим на тај начин?

Тиме што користим мисли великог Мевлане Румија у проповедима, постижем да верници увиде суштину одређене теме. Постижем да се у присутнима пробуди љубав и милост према свима, без обзира на разлике, да се учврсти љубав према Богу, посланику Његовом и вери Његовој.

Нагласио бих да Мевлана Руми није посебно омиљен међу онима који веру тумаче на ригидан, екстреман, радикалан и сувопаран начин. Мислим да је то зато што Руми раскринкава њихову безосећајност и зато што светлом љубави коју је проповедао инспирисан исламом, угрожава њихов мрак за који мисле да је светло.

Колико је био сликовит и оригиналан, говори и његово објашњење како Бог има љубави према нама и када нас искушава. Неко би рекао кажњава. Рекао је да ми не тресемо тепих и не ударамо по њему да би га казнили, већ да би га очистили. Желео је рећи да искушења служе нашој личној исправци, побољшању, преиспитивању…

Посебно је дивно говорио и писао о смрти. Поучавајући све да смрт није нестанак, већ прелазак из пролазног у вечни свет. Баш онако како ислам проповеда. Свачијој пажњи бих препоручио његов „Газел о смрти”. И у смрти у којој многи виде мрак, очај, страдање и фатални растанак, он је видео светло, радост и састанак. Знајући како нас је Алах створио и да ћемо се Њему вратити.

На крају крајева, он је о себи највише казао.

‘Ја сам роб Кур’ана цијелим бићем својим,

и прашину с прага Ахмедова (Мухамедовог) волим.

Страх ме да ми другачије не припишу ријечи,

јер једино то је оно што говорим!’

У мојим сте молитвама, Ефендија Хамза Ровчанин.“

Ето како је лепо надићи идеологију, бирократију и празну сентименталност, додирнути се срцима и уронити у дубоке традиције знања и вере, у дубину људске потраге за истином и богоопштења, на ниво духа, који никад није назависан од конкретности људске личности, али би мотао да буде од присиле света овога, од идолизације овоземаљске моћи, под којим год се именима и маскама она крила.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *