Првих сто педесет година Гимназије „Вук Караџић“ у Лозници
Лозничка Гимназија, која носи име великана лозничког краја Вука Караџића, позната је у читавој Србији и шире, по великим успесима и достигнућима својих ученика и професора. Она је током своје дугачке историје изнедрила велики број заслужних грађана, интелектуалаца и, што је најважније, квалитетних и васпитаних људи. Данас, када идемо у сусрет значајном јубилеју – 150-ој години постојања Гимназије „Вук Караџић“ у Лозници, било би и лепо и корисно подсетити се њених тешких почетака и драматичне, али блиставе прошлости.
Жеља и потреба Лозничана да и они добију „вишу школу“ јавила се као логична последица социјалних чинилаца који су постојали у 19. веку (економских, културних, просветних). На октобарском заседању Народне скупштине у Крагујевцу (састанак од 15. октобра 1870) одлучено је да се, на захтев народа, оснују реалке у неколицини градова Србије, међу њима и у Лозници. Гимназија у Лозници, уз одређени предвиђен буџет и бригу становника, свечано је отворена 30. августа 1871. године и био је то блистав моменат за школство и просвету овог краја. Предавања су почела истог дана, а први разред те године свршило је укупно 25 ученика. Можемо само замислити какав је и колико дуг био пут до данашњег статуса наше Гимназије, која текуће 2021/22. године броји 689 ученика.
Након отварања Гимназије, уследиће низ година испуњен унапређењем наставе, прибављањем квалитетнијих уџбеника, формирањем квалитетног наставног кадра и повећањем броја ученика. У Лозници и даље постоји веома жива идеја о оснивању ниже гимназије. Ова се идеја и реализовала решењем министра просвете од 11. августа 1989. године, којим је одобрено отварање трећег разреда лозничке школе, чиме је она од дворазредне реалке постала нижа гимназија. Ипак, Лозничани жељни образовања, ни ту нису стали са својим напорима: борили су се за отварање четвртог разреда; ово се и догодило одлуком министра 1891. године, и то симболично, недуго након што су Лозничани прославили 20 година постојања своје школе.
Прича о нашој Гимназији испуњена је, колико блиставим, толико и тешким тренуцима и напорима да се они превазиђу и да се, упркос свему, одржи ниво и стабилност образовања. На самом почетку Првог светског рата, Лозница и њен крај пали су у ропство, и ослобођени су међу последњима. Гимназија је почела са радом само три и по месеца након ослобођења. Из различитих записа да се видети да је крајем 19, а почетком 20. века, школа била у прилично лошем стању: сама зграда је била урушена, цигле излизане, подови иструлели. Ово је, наравно, имало лош утицај и на морал просветног кадра и самих ђака. У једном тренутку (1894) затвара се четврти разред, који ће уз труд грађана Лознице, опет бити отворен. Чак ће и пети разред бити отворен први пут у њеној историји (1919), а потом и шести (1920). Из свега наведеног види се колико је упорна и непрестана била борба становника Лознице за њихову Гимназију и колики значај је она одувек имала, а и данас има за Лозницу као град.
Управо у тренутку када су сазрели услови да тадашња школска установа добије статус потпуне реалне гимназије, избио је Други светски рат. Након априлског слома, Гимназија постаје прихватилиште за заробљене југословенске официре, који ће са собом понети око 500 књига из наставничке књижнице да би имали шта читати у логору. Потом је школску зграду преузео окупатор за војне потребе, а потом је претворена у логор за заробљене немачке војнике, да би је опет преотели Немци и користили као касарну. Само месец дана након ослобођења Лознице и стабилизације живота, обновљен је рад лозничке реалне Гимназије. Почела је обнова зграде, опскрбљивање клупама и књигама. Осим наставним, гимназијалци су се активно бавили и ваннаставним активностима; у овом периоду, наша школа активно учествује у културном животу државе и посетили су је многи књижевници, сликари и друге значајне личности тог доба. Одлуком министра просвете, од 8. октобра 1947. године, отворен је и осми разред; тако је коначно Гимназија у Лозници постала потпуна осморазредна школа.
Своје данашње име, Гимназија „Вук Караџић“, стекла је убрзо потом. Године 1995. Гимназија постаје општеобразовна школа са природним и друштвеним смером. Наша школа је особито поносна на Вукову награду коју је добила за 1997. годину. Приликом доделе овог престижног признања жири је посебно имао у виду да се то најстарије и најугледније признање српске културе и просвете додељује за оданост Вуковим стазама и идеалима.
Гимназијалци и њихови професори су Вукови задужбинари. Огранак наше школе Вукове задужбине постоји већ 18 година. Међу многобројним активностима, између осталог, сваког маја, у оквиру Ђачког Вуковог сабора, Огранак организује културну манифестацију „Вуково звоно“, посвећену ученицима основних и средњих школа широм Србије; обележавају се такође Дан матерњег језика и годишњица Боја на Чокешини.
Сваке године из штампе излазе гимназијске новине „Вуков гласник“, лист садашњих и бивших гимназијалаца и професора наше школе. Управо је изашао јубиларни 50. број.
У складу са „технолошком ером“ у којој живимо, наша Гимназија је последњих година добила и нови, информатички смер који привлачи велики број ученика. Модернизовала се на много начина (ес дневници, интернет, модерна учила, пројектори, презентације, фискултурна сала, кабинети са рачунарима, итд), а у периоду актуелне епидемије COVID-19, показала се кадром да испоштује све мере предострожности и да својим ученицима пружи квалитетна знања, служећи се различитим неопходним видовима наставног процеса.
Сама школска зграда састоји се из два дела: стари део је првобитна школа и под заштитом је државе као споменик културе и у њој се налазе: учионице, библиотека, фискултурна сала, канцеларије; нови део садржи кабинете. Такође, Гимназија је једина средња школа у граду која поседује пространу и опремљену свечану салу у којој се организују многобројне приредбе, семинари и свечаности на нивоу града.
Гимназијалци су такође активни у својим ваннаставним активностима: од учешћа на литерарним и ликовним конкурсима, на наступима мешовитог хора, преко хуманитарног рада, давалаштва крви, тима за „Црвени крст“, до спортских активности. И сама школа, као институција од значаја, умрежена је са осталим институцијама у граду, са којима остварује изузетну сарадњу (Библиотека Вуковог завичаја, Центар за културу „Вук Караџић“, Лозница, КУД „Караџић“, Градска управа, итд), али и шире (Вукова задужбина у Београду, Матица српска и бројне средње и основне школе у Србији). Гимназијалци и њихови професори увек на примерен начин учествују у једној од највећих свечаности у нашој земљи — Вуковом сабору у Тршићу.
Током 150 година свог постојања, Гимназија је изнедрила многе сјајне ученике, данас признате и угледне академске грађане. Неки од бивших гимназијалаца своју приврженост школи показују на племенит начин – они су завештали одређена материјална средства Гимназији, у циљу помагања даровитим ученицима у усавршавању. Тако данас имамо „Фондацију Мићановић“ и „Фондацију Ловрић“.
На међународном нивоу, осим екскурзија трећег и четвртог разреда које се одвијају у иностранству, већ 14 година постоји традиција узајамних посета младих из збратимљених градова Лознице и Казалмађореа у Италији. У оквиру истих, ученици се друже, упознају нове културе и раде на заједничким пројектима – двојезичним позоришним представама. Овде се посебно истичу чланови гимназијског драмског студија „Милован М. Радивојевић“, као и њихови професори.
У години јубилеја – 150 година Гимназије „Вук Караџић“ у Лозници, имамо прегршт визија: Гимназија ће у наредном периоду добити нову спортску салу, чији је пројекат урађен по најновијим стандардима. Стара сала ће бити преуређена у учионице, како би било довољно места за извођење наставе. Такође, једна је од шест гимназија из Србије које учествују у пројекту „Центар за развој пројектне наставе“, у циљу остваривања бољег учинка. Ради се и на трансформацији школске библиотеке у модерни информациони центар. Из свега наведеног, може се приметити да Гимназија „Вук Караџић“, у духу напретка и усавршавања, иде у сусрет новим изазовима, како би се додатно унапредила и била школа достојна младих нараштаја који долазе. Мото нашег колектива је: „Школа по мери ученика, и по мери професора.“ Наши ђаци уче за живот, а не само ради школских оцена.
Приредила: Светлана М. Спајић, школски библиотекар