МАКЕДОНИЗИРАЊЕ ЈУЖНЕ СРБИЈЕ
(Прво причање старог Стевана Симића)
СТЕВАН СИМИЋ (1882-1962. г.), вишегодишњи директор српских гимназија у Велесу, Охриду и Призрену, по завршетку Другог светског рата вратио се из Београда у Скопље: тамо је, као избеглица пред Бугарима, провео тешку немачку окупацију. У Скопљу је био сам и стар, са посебно малом пензијом. Становао је у приземљу своје скромне, трошне куће крај десне обале Вардара. Радо је приман у стану моје породице и почашћен кад год би навратио, обично пред вече. Деци је доносио бонбоне или воће, па и она су се радовала доласку чика Симића.
У времену у коме сам провео своју младост — једном је говорио Симић, рођен у Кратову — бити интелектуалац, професор, научни радник или књижевник у нашим јужним крајевима, како сам ја намеравао, значило је готово трагедију. Можеш и моћи и знати, али не можеш ништа постати и у ничему напредовати. Изузетак, можда и веома паметан, али никоме ниси потребан, јер живиш у азијско-муслиманској држави Турској. Шта преостаје: до бежање у суседну Србију или Бугарску. А и када те тамо не прихвате, што се понекад дешавало, онда су такви појединци спаљивали све за собом — мостове и амбиције.— По завршетку Првог светског рата — започело је ново причање Стеван Симић — често сам посећивао своје родно место Кратово, које је на западним обронцима планине Осогова. Познавао сам многе људе и из села у околини варошине. Међутим, поред таквих људи који су по националном осећању увек били Срби, појавили су се и такви који су се до краја Првог светског рата 1918. године изјашњавали да су Бугари. Неки од њих отворено су стали на страну бугарских окупатора, па их помагали у поменутом рату. А када је дошао крај рата, они су се због компромитовања, неки и застрашени, повукли са бугарском војском у два бугарска града — Ћустендил и Софију. Тамо су мировали чекајући да ће се можда брзо распасти наша нова држава — Краљевина СХС.
Али, до тога није дошло. Теку године 1919-1923. и присуство таквих избеглица из наше земље у Бугарској, постало је излишно, политички некорисно. Зато је почело њихово смишљено враћање у нашу земљу.
Први дани августа сунчано пре подне. Посећујући свој виноград у околини Кратова срео сам једног таквог повратника из Бугарске. То је било велико изненађење. Ситан и онизак човек, модрих очију, које лако обара. Добро смо се познавали из младости. Најпре смо се руковали, затим изменили неколико уобичајених фраза и сели у хладовину суседног гранатог стабла. Његово је лице мењало боју. Ја рекох.
— Што је то било Томо. Ти си отишао у Бугарску са намером да се не враћаш док је у нашем Кратову српска власт. А сада те видим овде.
— Да, тако је било, — рекао је Тома и сагнуо главу — али.
— Шта али?
— Није све што ја кажем. Имам кућу у Кратову и у њој су остали жена и деца са нешто имања. Једног дана позвали су ме у седиште политичке бугарске ВМРОВСКЕ власти у Софији и рекли:— Како би било, Томо, да се вратиш натраг у родни крај. Не брини слаћемо ти и нешто новца. Ти, а деловаћеш тамо и код других наших људи на које се можеш ослонити, настој да се пред српским властима и на јавним местима за наш свет не помиње име: Бугари, већ само име Македонци. Треба избегавати и обласно име Јужна Србија, а ширити и одржавати име Македонија.
— За употребу наведених имена — наставља Тома — нећеш од режима бити прогањан или не много. А за нас је главно сузбијати српско име у делу Македоније под српском влашћу. Важно је сада тамо не бити Србин, већ Македонац. А када касније наиђе подесан историјски дан бугарска држава ће лако од имена Македонци вратити име Бугари, а па место имена Македонија вратити име Бугарска. На то треба трошити снагу и обраћати пажњу. На то.
Над околином Кратова сјало је небо, док су грмље, шумарци и виногради мењали боју. Путеви су били суви, тврди. Свуда се ширио дах затишја.
— Сем што је мени говорено — наставља Тома — сазнао сам да се тако појединачно разговарало и са другим присталицама бугарске власти и бугарског имена у Македонији, који су се крајем 1918. године са бугарском окупаторском војском такође повукли у Софију. Данас су многи од њих враћени и живе у својим крајевима.
— А, а тако? То се дакле све смишља са бугарско-вмровским политичким планом. Име “Македонци” треба да послужи као привремена маска за прикривање имена Бугари, и да потисне име Срби.
То је био крај Симићвог разговора за тај дан.* * *
У доба између два светска рата било је код нас разборитих, самосталних и национално свесних, дубоко одговорних људи који у знали за бугарско вмровску превару. И та превара није успевала. Али, од почетка Другог светског рата и нове бугарско-фашистичке окупације 1941. године, затим иза завршетка тог рата и лажног братства и јединства, у овом погледу све се изменило: веровало се у наведену превару као у истину. И у томе се савршено успевало.Чак и по државној наредби брзо су преовладала имена Македонци и Македонија, а насилно су потиснута стара имена Срби и Јужна Србија.
Стеван Симић, родом из Кратова, није био било ко: учио је у српској гимназији у Цариграду, па је до 1906. године студирао националне науке — географију, етнографију и историју — У Београду. Био је професор наших гимназија у Плевљима и Солуну, па, како је напред речено, успешан директор гимназија у Велесу, Охриду и Призрену. Даље, Симић је аутор великог броја објављених радова — стручних, научних и књижевних. Био је и народни посланик у београдској скупштини.
Неколико година касније (1962.) стари Стеван Симић је умро у свом сиротињском дому у Скопљу. Посматрао сам га на одру и сећао његовог живота и дела. Ништа нисам изговорио, само сам се прикривао у потиштености. Од тада се чешће сећам предвечерњих Симићевих причања. Овде сам забележио њихов мали део. Док пишем сунчано после подне брзо прелази у предвечерје.
Извор: др Јован Ф. Трифуноски, „Македонизирање Јужне Србије”, Цицеро, Београд, 1995, стр. 9-12.
1) https://drive.google.com/…/0B3ma9plMXxAELXZMZ2V…/view…
2) http://srbi.org.mk/istorijsko-podsecanje-stevan-simic…/
