Лука Багатин: Пјер Паоло Пасолини – Пророк ког нису послушали

Велики редитељ и писац Пјер Паоло Пасолини био је марксистички интелектуалац усмерен  ​​против модерности, чији се ставови потврђују и данас, па се 46 година након његове насилне смрти чине релевантнијим него икада.

Он осуђује феномене попут „апсолутног капитализма“, конзумеризма, левичарске и интелектуалне класе по прогресивности изједначене са либерално-капиталистичком, а која се не интересује за експлоатисане и радије се одлучује да брани експлоататоре, затим губитка светости осећања у име „конзумеристичког секуларизма“, који су управо данас, и то у најдраматичнијем виду, гола стварност Италије и Европе, лишених сваке друштвене перспективе.

Овде најпре наводим Пасолинијеве речи из октобра 1962. године, које представљају његову идеју о обнављању традиције, марксистичке и револуционарне традиције додуше, али која је, већ тиме што је традиција, дубоко антимодерна, па је то и преспектива из које критикује традиционалисте и буржује: „Погрешна је идеја, производ као и увек новинарске мистификације, да сам ја ‘модерниста’. Чак и моји најозбиљнији експериментални радови никада не занемарују снажну љубав према великој италијанској и европској традицији. Морамо отргнути монопол традиције из руку традиционалиста, зар није тако? Само револуција може спасти традицију: само марксисти воле прошлост, буржуји не воле ништа, њихове реторичке изјаве о љубави према прошлости једноставно су циничне и богохулне. У најбољем случају таква љубав је декоративна, или ‘монументална’, како би рекао Шопенхауер, а свакако није исторична, односно стварна и способна да ствара историју”.

A ево како Пасолини већ у новембру исте године објашљава појмове традиције и марксизма: „Инсистирам: само марксизам спасава традицију. Знам, знам, али слушајте шта хоћу да кажем! Под традицијом имам на уму велику традицију: историју стилова. А да бисте волели ову традицију, потребна је велика љубав према животу. Буржоазија не вили живот: она га поседује. А то подразумева цинизам, вулгарност, стварно непоштовање истинске традиције  у име њиховог схватања по ком традицију виде као наслеђивање привилегија и породичне хералдике. Марксизам, већ и због чињенице да је критичан и револуционаран, подразумева љубав према животу, а тиме и регенерацију, енергичну, љубавну ревизију историје човека, његове прошлости.“

Пасолини је, дакле, антимодерни маркисистички интелектуалац са романтичним и сентименталним приступом, који се у пуној мери испољава у његовим колумнама из 1976. године, у којима критикује лажни напредак, конформизам, конзумеризам и све већу доминацију телевизије. Посебно су, по мом мишљењу, значајне следеће речи „У учењу које вам преносим, гурнућу вас на сва могућа скрнављења, укључујући непоштовање сваког институционализованог осећања. Међутим, основа мог учења састоји се у томе да вас убедим да се не плашите светости и осећања, којих нас је конзумеристички секуларизам лишио као мушкарце, претварајући нас у ружне и глупе аутомате који обожавају фетише.“

Упориште Пасолинијевог учења је, по мени, антиклерикално, али не и антидуховно, па је стога  потрага за Светим и за Осећањем (узвишеном осећајношћу, усмереној ка духовном – прим. прев.), изван хладног разума, изван „потрошачког секуларизма“ који је претворио људска бића у обожаваоце материје, новца и потрошње.

Ако поново прочитамо текст говора који је Пјер Паоло Пасолини требало да одржи на Конгресу радикалне странке 4. новембра 1975. године (текст који је прочитан постхумно, пошто је Пасолини брутално убијен два дана раније), видимо реченице које садрже дубоко и запањујуће политичко-економско предвиђање: „Потребе индуковане старим капитализмом у основи су биле веома блиске основним потребама човека. С друге стране, потребе које нови капитализам хоће да изазове су потпуно и савршено бескорисне и вештачке. Због тога се, кроз њих, нови капитализам не би ограничио на историјску промену типа човека, већ би се устремио и на саму људскост. Треба додати да конзумеризам може створити непроменљиве „друштвене односе“, било стварањем, у најгорем случају, новог технофашизма уместо старог клерофашизма (који би се још могао остварити само ако се назове антифашизмом), или. што је сада вероватније, стварањем лажне толеранције и лажног секуларизма као контекста њихове сопствене хедонистичке идеологије: односно лажног остваривања грађанских права. У оба случаја, простор за праву револуционарну другост био би ограничен на утопију или сећање, чиме би се функција марксистичких партија свела на социјалдемократску“.

У ових неколико редова чини се да читамо пророчанство у ком Пазолини  предвиђа промену некада маркистичких и социјалистичких европских партија у смеру либералног капитализма, који овај аутор именује социјалдемократским, па смо сведоци како су многе европске некада социјалистичке партије постале одлучни заступници не само апсолутног капитализма, него и либералне деснице.

Зато се, наставља Пасолини, „морамо борити за олување свих облика отпора, посебно алтернативних и окренутих култури… Као највећу опасност у тренутку ове десничарске еуфорије у коју је запала левица видим , и то у блиској будућности, процес ненаметљивог али неповратног прихватања предаје свршеном чину, новој култури и новим начину живота“, који ће бити дефинисан поменутим стварањем контекста „лажне толеранције и лажног секуларизма“, односно „лажног остварења грађанских права“.

„Сада – наставља Пасолини – маса интелектуалаца која је од лажне левице прихватила праксу било марксизације екстремиста и такозвану борбу за грађанска права, претварајући је тако у сопствени лажно прогресивни кодекс, било праксу левичарског конформизма, не ради ништа осим игре моћи: што је „напредни“ интелектуалац ​​фанатично уверенији у доброту сопственог доприноса остваривању грађанских права, тим, у суштини, спремније прихвата социјалдемократску функцију коју му власт намеће, а која је у основи укидање, фалсификовањем и тотализујућим остварењем грађанска права, сваке стварне другости. Тако се нова власт у ствари спрема да преузме прогресивне интелектуалце као своје свештенике”.

Пасолини се овде обраћао такозваним радикалима који су, иако се у то време чинило да бране права оних који нису знали да имају права, постепено постали странка апсолутног капитализма, а да нису ни разумели или су потпуно заборавили Пасолинијеву лекцију у којој је он у средиште поставио контраст између експлоатисаног и експлоататора, осуђујући појаву настајућег „новог фашизма“, који је заправо био и остао  конзумеризам, хедонизам, буржоаски материјализам, апсолутни капитализам.

Баш у том смислу, Пасолини је 1963. године рекао: „Ми смо на почетку онога што ће вероватно бити најгоре доба у људској историји: доба индустријског отуђења. Ви сте већ жртва тога, јер ваш суд није слободан управо у оном чину у коме верујете да можете најбоље да примените своју слободу, јер свако слободно мишљење оспорава се од као несагласно са пројектованом визијом стварности, па тако ваљда и са стварношћу самом.  Свет креће на ужасан пут: просвећени и социјалдемократски неокапитализам заправо је оштрији и суровији него ишта пре њега.“

Речи Пјера Паола Пасолинија, неконформистичког интелектуалца, редитеља, приповедача и песника предграђа, узнемиреног, развлашћеног, заступника цивилизације невиности и цивилизације сељака, и даље су једине који нас данас воде, осветљавајући нам пут, у густој магли лажног напретка, лажне слободе, тоталног капитала.

Пјер Паоло није умро, јер још увек говори нашим срцима.

ДОДАТАК:

Пасолини и Лимонов

Едуард Лимонов, руски писац, рођен као Едуард Венијаминович Савенко, личност је која има јаке додирне тачке са Пасолинијем. Он сам каже: „По мом мишљењу, могуће је, без много натегнутости, упоредити мој живот са Пасолинијевим: са тим човеком-скандалом, особом великог талента коју су непрестано оптуживали за све могуће грехе, без обзира да ли су они били истинити или не“.

Лимонов је и сам био човек-скандал, од свог совјетског дисидентсва, бандитизма у младости, скиталаштва у Америци и широм света, париске боемије, а посебно деведесетих, учешћем у ратовима у Придњестровљу и бившој Југославији, на страни Срба. Да би се потом вратио у Русију и основао Националбољшевичку партију, заједно сда философом Александрим Дугином и певачем Јегоров Летовим, окупљајући младе људе са периферије, разочаране последицама распада СССР-а и појавом апсолутног капитализма. Окупљајући представнике те „изгубљене генерације“, маргинализоване, панкере, дисиденте, анархисте, којима се Пасолини такође обраћао, и пружајући им прилику да устану против конзумеризма, стандардизације, либералне декаденције. …

Био је поносан на то то је „отпадник на страни побуњених и слабих“ и што је створио „партију без професионалних политичара, али на темељима панк генерације“. …

Дашак свежег ваздуха у Европи, Лимоновевим речима, је у „кризи савести“, јер „Европа убија различите земље, народе и људе“, а то би морало да се промени изнутра.

Лука Багатин је италијански песник, публициста и политички активиста. Чланак је објављен у електронском часопису OlNews (https://www.olnews.it/2021/11/02/pier-paolo-pasolini-profeta-inascoltato/?fbclid=IwAR0F0t994Iy88aMrNHCwMwUgL7L0DFhrRD3lTUl3IG38OeVUBQKyZ-ISwMg), а у додатку су коришћени делови текста Луке Багатина објављеног на његовом сајту „Љубав и слобода“ (https://amoreeliberta.blogspot.com/2019/05/limonov-e-pasolini-un-docu-film-di.html?fbclid=IwAR0dWDXDRyxbLzVxrcWv1IYBXQFkrzdHpVMcZ8PgJTt_q01TydsflZPQqb0)

Превод са италијанског Владимир Коларић

ИСКРА

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *