Владимир Коларић: Певајући стварима – поезија Шимона Цуботе

Шимон Цубота збирку поезије „Осам секунди дворишта“ (No Rules, 2021) почиње цитатом Збигњева Херберта о предметима који су као такви мртви и непомични, али су ту управо зато – и то је њихова улога у нашим животима – „да би нас увек подсећали на нашу несталност“.

Збирка је, осим овога, посвећена уметнику предмета и предметности Џозефу Корнелу (о коме је и Чарлс Симић посветио лепу књижицу „Алхемија синтичарнице“), у својеврсном дијалогу, позивању, призивању овог уметника, и у заједништву са њим обраћању свету ствари и самом себи кроз те ствари и у тим стварима.

Предмети су згодни за певање, опевавање, јер симулирају универзалност – столица је столица, свеједно где и када; симулирају противречност и амбиваленцију које поседују због неспособности самопредстављања, сопствене семантичке немости, коју тек ми, својим погледом, својом перцептивном и спознајном интервенцијом окивамо у одређена и сводива значања. И симулирају, најзад, нама тако жуђену ослобођеност од идеологије, једну стварност као такву коју ниједно наше тумачење или присиљавање на може променити, јер како пише Цубота, у стиховима које призивају стварност дворишта као простора непосредне и несводиве предметности, „нико не сме посумњати у стварност дворишта, / ништа не сме довести у питање његов ауторитет. / то је сада више ствар сензибилитета него идеологије.“

Наравно, сватили смо већ из овога, да онај ко пева предметима и пева о предметима заправо жели да пева о себи, од свом унутрашњем бићу, недодирљивом, крхком, несводивом, ни самом себи сасвим необјашњивом бићу, односно да пева из себе, из тог бића, из своје несводиве појединачности које ипак тражи начина да се прожима са светом и другима, мада ни само не зна како је то уопште могуће. Неко, дакле ко би да пева о својој усамљености и из ње, а да опет буде схватљив и препознатљив другим усамљеностима, где је између сваког од нас провалија, нас који смо усамљена острва у некада мирном некада узбурканом мору, али који смо на неки тајанствен, неописив, неухватљив начин, ипак једно.

„Молитва твоја / моја је крхкост“, пише овај млади песник, јер само кад смо мали, крхки, немоћни пред светом овим и за свет овај, ми смо у сазвучју са молитвом, па тим и са оним чему се молитвом обраћамо, чему се излажемо, само такви смо другима веза са оним неописивим, само такви смо уистински са другима. То никад нисмо у сили и овоземаљској моћи, па зато се не позивамо толико на идеје и конструкције колико на ствари, на мале, неприметне појединачности, у којима се огледамо, према којима се меримо, одређујемо.

И добро је да се ова збирка не завршава на томе, на тој илузији о универзалности, амбивалетности и неидеологичности предмета, као и на нашој туђости у односу на њих или уверењу о неизбежности нашег сопственог опредмећивања, објективизације, већ даје наду, да ми, баш ми као људи – а то је наша улога у стварању и бивању – да се обраћамо предметима, да их терамо да проговоре („где на столу лежи разбијена кутија коју тераш на говор“), па и њиховом ипак покретању, оживљавању, оживљавању читавог нашег света који нам је предат на бригу и стваралачком предавању оном неизрецивом, без да уопште морамо да га изрекнемо и тако подредимо себи. Где не остајемо при томе да ствари нас уче нашој сопственој несталности, суочавају нас са њом, већ ми њих да преводимо у сталност, једну вишу сталност од ове, непрестано понављајуће, инертне, овосветске сталности. У оно, дакле, за шта свари, као такве, никада не би биле способне без нас.

Да певајући стварима и о стварима певамо из себе и о себи, цео наш свет кроз себе самог преводећи у истинску стварност и постојање, где нам више никакве симулације неће бити потребне, а најмање симулације себе самих. Песници су, рецимо тако за ову прилику (поред још „пасионираних трагача за ванземаљцима и деце“, како сматра Цубота), лудаци који верују да ће столице једног дана ипак проходати и да њихове песме и њихова рањива бића имају неку улогу у томе; и Шимон Цубота је један од тих лудака, а то је најлепша вест о овој поезији.

Аутор: Владимир Коларић, сарадник Патмоса

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *