Манастир Марча – спомен на бурна времена

Данас је Стара Марча мирно мјесто које крије повијест давних сукоба, политичких игара и интрига, али и истрајности у вјери и несаломивој борби за очување идентитета, па и по цијену нестанка

У малом селу Стара Марча у опћини Клоштар Иванић, између Чазме и Иванић Града у Хрватској, данас се налази православна капелица саграђена 1925. године. Стоји на мјесту некадашњег велебног православног манастира Марча који је постојао до 1739. године. Данас је Стара Марча мирно мјесто које крије повијест давних сукоба, политичких игара и интрига, али и истрајности у вјери и несаломивој борби за очување идентитета, па и по цијену нестанка. Ипак и данас, сваке посљедње суботе у јулу, на празник Светог Михајла Арханђела, окупљају се људи око ове капелице без обзира на вјерску припадност. У близини ове православне капелице налази се и гркокатоличка која, такођер, обиљежава да се овђе одвијала бурна прошлост, само другачије виђена.

Ратовање за териториј, али и за вјеру

Доласком у данашњу Стару Марчу човјек тешко може и наслутити сва она бурна догађања која су се овђе одвијала све до краја 18. стољећа. Наиме, све је почело још 1611. године када је одлучено да ће овђе бити сједиште првог гркокатоличког манастира на овим просторима.  Простор Марче и око ње је почетком раног новог вијека, када се формира Војна крајина, било једно од опустјелих подручја на које ће се населити српско становништво пристигло из Османског Царства. Војна крајина и становништво које је насељава, чинили су изнимно специфичан простор у склопу Хабсбуршке Монархије, те је рјешавање статуса тог становништва било једно од главних питања у то вријеме. Тиме ће, осим ратног, Војна крајина постати и поприште политичких борби унутар Монархије.

Фото: Митрополија загребачко-љубљанска

Заједно с православним становништвом, које насељава Војну крајину, долази и православно свештенство као носитељ црквеног и културног живота, због чега то становништво на „новом“ простору задржава стари идентитет и посебност. Та посебност је дефинирана и призната и Влашким статутима (Статута Валацхорум) из 1630. године. Тим статутима становници иванићке, крижевачке и копривничке капетаније добили су привилегиран положај и прописане дужности (право на бирање кнеза, великог суца, слободу трговине, границе села и котара и др.). Заузврат је то становништво било задужено за чување државне границе и ратовање. Колико је свештенство значило војнокрајишком становништву довољно говори чињеница да је државна власт епископе именовала у договору и уз приједлоге представника војнокрајишког становништва све од прве половице 16. стољећа.

Отпор унијаћењу

Војна крајина налазила се на хрватском простору, али је била подређена Ратном вијећу у Гразу чиме је уједно била изузета од јурисдикције хрватског бана и Хрватског сабора. Вјера је у ранонововјековној Еуропи генерално била битан фактор. Вјерски мозаик хабсбуршког империја био је узрок разних пођела и ратова, а као најкрвавији примјер може послужити Тридесетогодишњи рат (1618.-1648.) када је вјерски (и политички) сукоб протестаната и католика ескалирао ратом. Не треба стога чудити да је дирање у вјеру, посљедично и статус, код православног становништва изазивало буне и немире.

Утемељењем Марчанске епископије 1611. било је замишљено да православно становништво прихвати гркокатолички обред и папу као врховног вјерског поглавара. Тамошње становништво на то није гледало баш благонаклоно. Још и прије успоставе епископије, православно свештенство ступа у контакт с крајишким заповједницима како би организирало вјерски живот на подручју које насељава. Идеја унијатства досељеном становништву и свештенству била је нешто сасвим ново, доживљена је као опасност, највише због могућег губитка повластица, али и идентитета чија је битна саставница вјера. Гркокатоличанство које је настало крајем 15. и јачало кроз 16. стољеће било је у теорији прихватљивије од католичанства за досељено становништво због обреда познатог православнима. Повезаност становништва с православним свештенством одиграло је одлучујућу улогу због чега унијатство није остварило замишљени резултат. Управо је зато толико важно нагласити како свештенство и вјера нису имали само црквену, већ и народну тј. статусну улогу, због чега гркокатоличанство већински није било прихваћено у Марчи.

Симеон „Вретанијски“ – између народа и државе

Идеја државне власти да Марча постане сједиште гркокатоличанства започела је с доласком на ове просторе православних монаха на челу с владиком Симеоном Вретанијским почетком 17. стољећа. Они су „пребјегли“ од османске власти и ту основали манастир и цркву св. Михајла Арханђела. Тадашњи загребачки бискуп Петар Домитровић, и сам потомак православних пребјега, године 1611. поклонио је црквено имање у Марчи владици Симеону и учинио га архимадритом тог манастира. Већ је Симеоново постављање за архимадрита манастира симболично представљало сукоб више страна. И то папе, цара и Пећке патријаршије (која му је нађенула епитет „вретанијски“ према Британија, односно крајње области старог православља на западу). Након устоличења владика Симеон одлази у Рим папи Павлу В. а овај га је признао „правим епископом Рашана грчког обреда“. Цар му је већ раније дао власт над досељеницима источног обреда.

Како би православно становништво признало папу за црквеног поглавара, улога Симеона, као и улога његових насљедника, бит ће у функцији медијатора између православног становништва и државе. Сам епископ Симеон морао је с народним војводама и калуђерима договорити јединство с католичком црквом. Балансирање између жеља политичко-вјерских моћних средишта највише је наштетила народу који није био спреман одрећи се вјере и довести у питање свој статус.

Фото: Јовица Дробњак

Прва и дио друге половице 17. стољећа у Марчи означава период у којем унијатство није успијевало бити прихваћено међу православним становништвом. Тешко да је и могло, с обзиром да без „благослова“ крајишника и крајишких заповједника именовање епископа није могло проћи. Такво неуспјело именовање у исто вријеме је било и израз немогућности хрватских сталежа и загребачког бискупа да под своју јурисдикцију врате крајишко подручје и становништво. Чини се како је овим притисцима постигнуто управо супротно, јачао је утјецај калуђера из Пећке патријаршије чиме је Марча све више постајала центар око којег се окупљало тамошње становништво.

Идеја загребачких бискупа, попут Петра Петретића, била је да марчански епископ буде његов викар за кршћане источног обреда у Загребачкој бискупији, а не равноправан поглавар. Петретић је примјерице био заговорник и интереса племства и због тога је долазило до сукоба с крајишким заповједницима који су пружали велики отпор могућности да се одрекну стечених повластица и постану кметови. Један од епископа који одражавају политичку, а не само вјерску, важност Марче јест Габријел Мијакић (1663.-1670.) за којег се зна да је био повезан с уротом Зринско-Франкопанском. Вриједи истакнути како се Петра Зринског и Франа Крсту Франкопана оптуживало за покушај давања повластица Мијакићу и његовој пастви. Пропаст уротника Двору је омогућио сламање моћи племства те јачање централизма и апсолутизма, чиме је уједно омогућено да се устоличи гркокатолички епископ у Марчи који би провео унију с Римом. Управо зато одабир и функција епископа није била само црквена, већ и војнополитичка.

Крајишници под бискупом

Након слома уроте, нови епископ Марче 1671. постаје Павао Зорчић (1671.-1685.). Он се признаје викаром загребачког бискупа те се одриче пећког патријарха, чиме ће унијатство у то вријеме све више јачати. Као и немири међу становништвом. Само увођење у дужност епископа Зорчића одржано је прво у Крижевцима, а тек 1678. у Вараждину због незадовољства становништва. Долазак епископа потврђеног од папе Клемента X. и украјинског сједињеног бискупа Коленда, без потврде из Пећи, очито је изазвало разочарање које је морао смиривати генерал Херберстеин. Са Зорчићем ће започети период сукоба марчанских калуђера с именованим епископима. За вријеме Зорчића унијатство се најинтензивније проводило.

Доласком патријарха Арсенија Црнојевића с великим бројем српских избјеглица у Хабсбуршку Монархију, патријарх добива од цара Леополда И. крајем 17. стољећа царску повељу с великим повластицама. Тиме православна у црква Хабсбуршке Монархије доживљава значајне промјене, а у близини Марче оснива се Северинско-лепавинска епархија у саставу Карловачке епархије. Од тада редом гркокатоличка средишта постају православна, а 1735. то је привремено била и Марча. Лоши односи између оближњих лепавинских монаха и марчанског епископа наставит ће се све до уништења и нестанка манастира 1739. године. Управо је та година коначна ескалација незадовољства низом одлука и покушаја превођења на нову вјеру јер ће тада након одлуке да Марча припада гркокатолицима доћи до коначног сукоба. Православно становништво и калуђери одлучили су радије спалити манастир, него га препустити унијатима. У силним сукобима који су трајали преко 100 година, Марча је на крају – пропала и нестала.

Реконструкција изгледа манастира Марче у 18. стољећу

Марча је након 1739. формално постојала, а од 1755. предана је реду пијариста који ће у њој основати школу. Тада престаје бити политички и вјерски релевантна, сукоби нестају, а од ње остаје тек имање. Гркокатолици ново средиште оснивају 1777. у Крижевцима, а православно становништво своје вјерско средиште проналази у манастиру Лепавини. Након пијариста, Марча ће постати имовина обитељи Лончар који ће дио те имовине дати Православној црквеној опћини у Липовчанима.

Манастир Лепавина, фото: Јовица Дробњак

Манастир у Марчи тако је стварно и симболички пропао као и идеја унијатства. Нестанком политичких интереса, у Марчи убрзо су нестали и немири. Унијатство на подручју православних крајишника тешко је могло заживјети јер је жеља за црквеним јединством била веома слаба. Колико је овисио о црквеним и државним властима, марчански епископ је на крају највише овисио о крајишком народу чије је повластице требао чувати као и они њега.

Данас је Марча далеко од политичких интереса и сукоба. У Старој Марчи данас службено живи једна особа православне вјере, а у оближњим Липовчанима њих двадесетак. Крај је остао економски неразвијен, а од силних сукоба некад сукобљених конфесија, данас се на годишњој служби испред православне капелице подигнуте 1925. у миру окупљају људи без обзира на вјеру.

Никола Остојчић, p-portal.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *