Небојша Лазић: Аскеза Православља у савремености

„Али сама вера без дела мртва је.“ (Јак. 2,26)

Свети Оци сматрају да је хришћанство аскеза. Ријеч аскеза долази од грчке ријечи ασκισις  што значи вјежба или подвиг. Аскеза такође значи и самоодрицање, што нама представља пут Јеванђељски од одбацивања старог себе и задобијања Царства Небеског. Прва аскеза је била још у Едемском врту, када је Бог заповједио Адаму да се одрекне дрвета познања добра и зла, да би на тај начин потврдио да је бог по благодати.У савременом свијету егоцентричности, промоције гријеха аскетизам се поистовјећује са лудошћу и мрачњаштвом. Бити Хришћанин је у моралном и аскетском смислу теже него било када у историји човјечанства. Гријех се пропагира и брендира као начин живота.

„Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим 6:23)

Свијет одувјек лежи у злу, али сада се то зло велича као цивилизацијско начело постојања човјечанства. Све се подређује човјеку, човјек није само мјера свих ствари него и врхунац живота. Гријех, страст и пад постају одличије нашег времена. Савремено друштво жели да Бога истјера из живота људи, да човјек служи себи, а не Богу, што је суштински и био прародитељски гријех приношење природе себи, а не Богу. Технолошки напредак је довео до моралног пада савременог човјека који се полако губи тражећи себе. Савремени човјек је егоцентричан, а хришћанин треба да буде самопожртвован за ближње своје. Идеали савремености и хришћанства су дијаметрално супротни и супростављени. Подвиг је бити Христов у нашем времену.

„Каква је корист, браћо моја, ако ко каже да има вере а дела нема? Зар ће га вера спасити?” (Јак. 2,15).

Православље је жива вјера живих људи, а не просто неко музејско издање прописаних правила, којих не морамо да се придржавамо или да их држимо декларативно. Пасивност нас активно удаљава од Бога. Вјеру морамо да свједичимо животима, да као што каже јектенија „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Аскетизам је наше духовно оружје за задобијање Царства Небеског. „Овај се род изгони само постом и молитвом (Мт. 17, 21)“ Подвиг је средство ка прочишћењу себе и уподобљавања Богу кроз дјела. Аскеза не може да буде одвојена од духовности, јер је то просто онда дијета или опсесивно компулсивни скуп правила које сами себи намећемо. Пост молитва требају да нас усмјеравају ка Творцу, удаљавајући нас од творевине која по себи није лоша, али која лежи у злу. Духовност је у борби са материјализмом, вјечно у борби са пролазним. Живот у врлини нас одваја од живота злог, удаљавајући нас од пале природе. Одричемо се себе зарад Бога, живјећи, не по свом нахођењу, него Божијим законима. Одупријети се искушењу савремености, одолити духу времена да би задобили Дух Божији је прости начин спасења, али не из нужде него из љубави. Да свједочимо у потрошачком друштву да постоји вјечност, да бисмо је задобили. Кроз синтезу нашег подвига и Божанске благодати да одолимо зубу времена.

„Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.“ (Мт. 5,48)

Циљ аскетике јесте задобијање себе, али не онаквим какве нас свијет види или ми него онакве каквим нас је Бог замислио, остварење потенцијала у нама. Борећи се против зла у нама боримо се против зла у савременом свијету. Свједочимо Бога, да би Бог свједочио нас. Тијело само по себи није зло, него је инструмент којим задобијамо вјечност. У пропадљивом се боримо за непропадљиво. Пркосимо свијету истинском посебношћу излазећи из шаблона гријехопада. Православље превазилази смртност кроз евхаристијски етос који је крунисани подвиг.

“А који су Христови распеше тијело са страстима и жељама.” (Гал, 5, 24)

Ако се уклапамо у савремене путеве свијета, савремени начин живота без Бога, онда ми нисмо Православни. У времену нарцизма, љубав према Богу и ближњим је бунт и побуна против девијантног система вредности. Христос нам је сам рекао да није од овога свијета, а и ми ако желимо бити Христови не смијемо себе утопити у комфоризам свакодневнице. Вјеру морамо да свједочимо дјелима, да будемо со свијету, а не да уподобљавамо себе гријеху. Православље је побуна, борба са гријехом зарад вјечности. Православље је катарза захваљујући аскези и Божијој благодати.

“Православље је живот. Ако не живимо православно, једноставно нисмо православни, ма каква формална веровања имали.” Отац Серафим Роуз

Аутор: Небојша Лазић,теолог

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *