Максим Бранковић – владика који је ишао стазама Светог Саве

Династија Бранковић је будила народну наду у ослобођење и обнављање српске царевине, иако у том тренутку Срби већ више од 100 година крваво ратују против Турака.

Maksim Branković

Ђорђе Бранковић, потоњи свети владика Максим, од светих родитеља деспота Стефана Слијепог и Ангелине, кћерке Андрије „Арванита“ Црнојевића добио је име по ђеду, великом српском владару Ђурађу Бранковићу.  Родитељи су се вјенчали 1461. године у Скадру, а потом добијају и првијенца сина Ђорђа. Тачан датум његовог рођења није забиљежен, али се сматра да је то највјероватније 1462. година.

Породица убрзо одлази у фурлански замак Београд (Италија), где добијају ћерку Мару и сина Јована. Иако некад богата племићка породица, они западају у новчане проблеме, али то се не одражава на узвишену љубав ове свете породице. Стефан и Ангелина су веома водили рачуна о васпитању и образовању своје деце.

Три године послије упокојења деспота Стефана (1476.) породица се сели у замак Вајтерсфелд у Корушкој и долазе под високо покровитељство цара Фридриха Трећег.

Ђорђе је растао како у врлини тако и у свјетским наукама. Послије смрти деспота Змаја Огњеног Вука (1485.), његовог рођака, управо он буде изабран за новога деспота српског. Угарски краљ Матија Корвин, усвојивши крајишки систем српских краљева и царева, ствара прву крајину, претечу славне Војне Крајине у којој су Срби са својом крвљу бранили хришћанску Европу од турскога мача. На позив Матије Корвина породица се сели у Срем где преноси Стефанове мошти и положе их у цркву светога Луке, задужбини Стефановог оца Ђурђа Бранковића у граду Купинику на Сави 1486. године.

Ђорђе који је био вјешт у боју, још је био вјештији у дипломатији, али га је срце највише вукло ка отачкој вјери. Као да је знао да ће Српска црква у будућим вјековима бити стожер који чува српску државну и народну мисао, па је све радио у правцу да учвршћења православља ходећи стазом светога Саве. Бранковићи су били добри и честити владари и као такви омиљени у народу. Формално под угарском круном, Срби су сачували какав-такав облик државности и што је најважније – своју вјеру. Династија Бранковић је будила народну наду у ослобођење и обнављање српске царевине, иако у том тренутку Срби већ више од 100 година крваво ратују против Турака.

У то вријеме граница према Турцима је била релативно мирна. Врлине, образовање и узвишеност овог мужа још су јаче засијале. То није промакло краљу Матији, који га је хтио још више везати за себе, повјеравајући му деликатне дипломатске задатке. Са његовим посредовањем Ђорђе се оженио са Изабелом из арагонске, напуљске династије, рођаком угарске краљице Беатриче. Тај брак није дуго трајао. Разлог неуспјеха ове брачне заједнице није познат. Историчари су давали разна мишљења о томе, али све на нивоу спекулација. Са ове временске дистанце, пратећи његово житије, можемо закључити да је Ђорђу срце горјело љубављу према Христу, да је себе видио као монаха у служби Богу и своме роду.

Мати Ангелина, Ђорђе и Јован били су високи покровитељи светогорских манастира Хиландара и Есфигмена, а са посебном љубављу и ктиторством су се односили према манастиру Светог Павла којег је обновио и подигао деспот Ђурађ Бранковић. Повеље које су се сачувале говоре о њиховој издашној помоћи овим манастирима и посвећености светосавском путу. Тако су наставили традицију својих предака, а не мали број Бранковића (колико можемо пратити родослов од Младена, племића и жупана а потом и војводе у српском краљевству, преко Бранка који је био севастократор) завршавао је у монашким редовима. Деспот Ђорђе, између осталих дарова црквама и манастирима, прилаже и покров за мошти светог Симеона Богопримца у Задру. Извезен златним и сребрним нитима и украшен бисерима, на покрову читамо: “Свети Симеоне Богопримче моли Бога за мој грех – Георгије деспот”.

Послије смрти краља Матије настали су сукоби за насљедника угарске круне. Ђорђе се добро сналазио у превирањима и знао је да предвиди ко ће побиједити у тим окршајима. Међутим, њега је срце све више вукло према вјери. Са новим краљем Владиславом Другим имао је одличне односе, а у међувремену његов брат Јован добија деспотску титулу (сматра се да је то било прије 1495. године, јер се у повељи из те године већ спомиње као деспот).

Коначно, Ђорђе оставља свјетовни живот и прима монашки постриг у цркви светог Луке у Купинику где су се налазиле мошти његовог оца. На монашењу добија име Максим. Остаје у манастиру, добија јеромонашки чин и наставља да се стара о својој пастви. Посветио се организацији цркве и њеном јачању у тада угарским крајевима. Помагао је брату Јовану, па Максима видимо како путује у Венецију, у дипломатску мисију. Ово је још једна у низу подударности између Бранковића и Немањића: паралела са Светим Савом и Стефаном Првовјенчаним, где један брат има политичку, а други духовну власт.

Деспот Јован умире 1502. године а његово светитељство и часне мошти су се пројавили три године касније. Због неповољних политичких прилика мати Ангелина и Максим одлазе у Влашку код тамошњег владара војводе Радула и са собом односе Стефанове и Јованове мошти. Максим убрзо постаје угро-влашки владика. У просвјетитељском раду му се придружује и јеромонах Макарије, први српски штампар који је печатао „Октоих осмогласник“ из 1494. године у штампарији Црнојевића на Цетињу. Заједно настављају са штампањем књига.

Међутим, Ангелина која се у међувремену замонашила и владика Максим, враћају се у Срем и подижу знаменити манастир Крушедол где похрањују Стефанове и Јованове часне мошти. Овај манастир ће много вјекова играти централну улогу у животу Срба те бити средиште најмлађе српске Свете Горе. Максим постаје владика београдски и он сједиште ове древне митрополије сели у Крушедол због све веће опасности од Турака.

Максим је дан и ноћ служио својему народу који га је изузетно волио и цијенио. Сматрало се да је свет, а његове руке су благоухале још за живота. Његовим старањем фрушкогорски манастири су украшени изванредним умјетничким делима, а библиотеке су биле изузетно богате. Манастири су касније често били на удару због изложености угарско-српско-турским ратовима, али су највише пострадали од стране злочиначке НДХ која је у то вријеме заузимала простор Срема и Фрушке горе. До нас су стигли одломци те изузетне љепоте, а доста књига те умјетничких и црквених предмета је враћено послије рата.

Након завршетка његове задужбине манастира Крушедол, овај свети муж представи своју душу Господу 18. јануара 1516. године. Сахрањен је поред оца и брата у храму београдско-сремске митрополије. Убрзо за њим упокојила се и његова мати Ангелина. Максимове часне мошти су се обреле у седмој години по упокојењу, а Ангелинине нешто мало касније. Свете и чудотворне мошти сремских Бранковића, баш као и вијек раније Светог Саве, спалили су Турци 1716. године, али њихов сјај и величина нису изблијеђели. Спашени су само мањи дијелови.

Свети владика Максим је забиљежен и у српској народној поезији, а као мудрог и надареног  представља га пјесма „Ђурђева Јерина” гђе он као дијете савјетује своју баку Јерину. Народ га је у пјесмама назвао „Деспотовић Максо”.

Светим Бранковићима се најчешће молимо за мир. Њихова улога у историји српског народа је немјерљива. Они су били (а и сада су) укрепљење српског народа у најтежим временима. Максим, муж врлински и свети, заштитник Српске цркве и православља и данас сија својим житијем и делима. Када се осврнемо ка прошлости, смотримо да је био обдарен и прозорљивошћу, јер је видио даље него обичан смртник. То су потврдили вјекови.

Војислав Мистовић, p-portal.net

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *