Алекса Шантић: ВИДОВДАН

Осана теби, ти наше Голготе дане,

Где гротло сиње прогута царства брод,

И где у крви, ко сунце за горске гране,

Утону витешки род.

С Крушевца града више се вијао није

Свилен крсташ – Србија беше гроб,

Тамница пуста, где мемла дави и бије,

И бледи издише роб.

Али ти поста наше свештено врело,

Где крепке вере зашумље свети пој,

И воду твоју, ко снагу за ново дело,

У крчаг левасмо свој.

Осана теби! Све муке и смрти чаше,

Клешта, тестере, нису сатрле нас,

Јер вечно, свуда где беху стазе наше,

Твој вишњи звоњаше глас.

Он беше тврдо кормило наших лађа,

Водиља звезда, нашега раја кључ,

И света песма: с Голготе само се рађа

Васкрсне зоре луч.

И он се роди! Роди се свима нама,

И у ноћ сужњих засече пламени рез!

И ено, с круном, у блеску драгога кама,

Устаје светли кнез…

Све трепти, сева… И свуда, Косово где је,

Гле, давни борци, ко густих брестова луг,

У одеждама ничу, а сврх њих греје

Све лепше нимбуса круг.

Сви они хрле, и поглед очију својиʼ,

Ко дете оцу, упире млад и стар

Тамо где с крстом у руци на вису стоји

Под ореолом цар.

Осана, царе и мучениче, осана!

Песама наше радости враћа се век!

Више нам очи не мути дубока рана,

Ни грубих окова звек.

Ми с твога виса, уз херувимске звуке,

Примамо братства причест и славе плод.

На коленима, спрам тебе дижући руке,

Сав дивни кличе род.

Пламеном вере, смелошћу, патњама трајним

Искупили смо старога цара свог;

Цара хероја у одеждама сјајним

Из раја шаље нам Бог.

Осана, оче! О твоје храмове беле

Скрхо је крила с Босфора крвави змај,

Гле, пуни звезда, сада са Шаре целе,

Храстови просипљу сјај!

С харфом на стени, у блеску њихових круна,

Косовка лепа чудесни слаже пој –

Пева и слави, уз топле звуке струна,

Тебе и васкрс твој.

Осана, вечни! Царствуј и господари,

Нек вечно наших победа хори се глас!

И нека свуда јединства свети олтари

С брегова греју нас!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *