Алекса Шантић: ВИДОВДАН
Осана теби, ти наше Голготе дане,
Где гротло сиње прогута царства брод,
И где у крви, ко сунце за горске гране,
Утону витешки род.
С Крушевца града више се вијао није
Свилен крсташ – Србија беше гроб,
Тамница пуста, где мемла дави и бије,
И бледи издише роб.
Али ти поста наше свештено врело,
Где крепке вере зашумље свети пој,
И воду твоју, ко снагу за ново дело,
У крчаг левасмо свој.
Осана теби! Све муке и смрти чаше,
Клешта, тестере, нису сатрле нас,
Јер вечно, свуда где беху стазе наше,
Твој вишњи звоњаше глас.
Он беше тврдо кормило наших лађа,
Водиља звезда, нашега раја кључ,
И света песма: с Голготе само се рађа
Васкрсне зоре луч.
И он се роди! Роди се свима нама,
И у ноћ сужњих засече пламени рез!
И ено, с круном, у блеску драгога кама,
Устаје светли кнез…
Све трепти, сева… И свуда, Косово где је,
Гле, давни борци, ко густих брестова луг,
У одеждама ничу, а сврх њих греје
Све лепше нимбуса круг.
Сви они хрле, и поглед очију својиʼ,
Ко дете оцу, упире млад и стар
Тамо где с крстом у руци на вису стоји
Под ореолом цар.
Осана, царе и мучениче, осана!
Песама наше радости враћа се век!
Више нам очи не мути дубока рана,
Ни грубих окова звек.
Ми с твога виса, уз херувимске звуке,
Примамо братства причест и славе плод.
На коленима, спрам тебе дижући руке,
Сав дивни кличе род.
Пламеном вере, смелошћу, патњама трајним
Искупили смо старога цара свог;
Цара хероја у одеждама сјајним
Из раја шаље нам Бог.
Осана, оче! О твоје храмове беле
Скрхо је крила с Босфора крвави змај,
Гле, пуни звезда, сада са Шаре целе,
Храстови просипљу сјај!
С харфом на стени, у блеску њихових круна,
Косовка лепа чудесни слаже пој –
Пева и слави, уз топле звуке струна,
Тебе и васкрс твој.
Осана, вечни! Царствуј и господари,
Нек вечно наших победа хори се глас!
И нека свуда јединства свети олтари
С брегова греју нас!