Епископ Никодим Милаш – на бранику православља у Далмацији
Епископ, црквени каноничар и политички радник, ктитор црквених и просвјетних објеката, почасни члан петроградске и московске духовне академије, дописни члан САНУ…
Иако теолог по образовању, свршио је Кијевску духовну академију, посебно познат и признат као црквени канониста, епископ Никодим Милаш (1845-1915) иза себе је оставио завидно историчарско дело. Бављење историјом је у његово вријеме било прворазредни национални задатак, толико да су први истраживачи крајње романтичарског става према народној прошлости развили посве нарцисоидну слику нације као ствари од свјетске важности. Уосталом, били су пионири у једној дисциплини која још увијек није посве развила властиту методологију, барем не они из ових крајева, па не треба чудити да су се тога незахвалног подузећа примили свештеници обје конфесије. За њих је прије свега јамчила писменост и посвећеност, непрестани рад на књизи у ширем смислу и богоугодна задаћа као свештеника и учитеља. Када су већ својим радом придоносили богопознању, било је природно, а на аксиолошкој разини једнако важно као на вјерској, узнастојати на националној самоспознаји. Предност су им давала знања древних језика, првенствено грчког и латинског, због чега су предано могли радити на примарним историјским изворима, неки амбициознији од њих су се подухватили и археолошких истраживања, али су ријетки били они чији је опсег знања био толики да су могли исписати големе синтетске студије.
Православна црква друге половине XIX вијека изњедрила је неколико таквих личности: Манојла Грбића, писца тротомне студије под називом „Карловачко владичанство“, браћу Илариона и Димитрија Руварца, потоњи је био истински зачетник српске критичке историографије, а почетком народног вијека то је свакако био Радослав Грујић. Било би крајње неправедно не споменути и архимандрита Герасима Петрановића који је са страшћу и познавањем материје написао највише историографских чланака у Србскодалматинском магазину и тада издаваним епархијским шематизмима.
Њиховим трагом, у сасвим зрелим годинама, крочио је, тада још професор задарске Богословије, Никодим Милаш. О својим мотивима изјаснио се неколико пута, толико отворено и племенито изречено да би га и данашњи истраживачи, уколико нису лицемјери, могли као добар примјер слиједити. Наравно, ријеч је о његовом највећем прегнућу „Православној Далмацији“ за коју у властитој аутобиографији каже: „У тој се књизи величају претци наши за њихову ревност за православну вјеру, и одаје им се хвала за њихове патње и жртве за своје православље. Ту сам књигу писао са пуно љубави, и сматрао је својим поносом, као православног Далматинца.“ А зашто је баш са дубоким емоцијама приступио строго историјској материји, изјаснио се у предговору исте књиге. Поново је нагласио да је његова радња заправо одговор на континуирану интолеранцију према православнима и вјерског фанатизма који доказује у бесједама и делима католичке хијерахије, посебно агресивног од времена надбискупа Вицка Змајевића и његовог „Огледала истине“.
Проучавању извора и постојеће литературе посветио је пуних пет година, а темељито је прошао и неке дотад нештампане монографије. Међу њима и фамозни, никад пронађени рукопис владике Симеона Кончаревића: „Љетопис грађанских и црквених догађаја до половине XVIII вијека“, око чијег постојања и кључних навода у њему водили су се и још увијек воде полемички разговори. Посебно спорна, колико за историчаре савременике толико за тиме узбуњене католичке кругове, била је теза о средњовјековном поријеклу далматинских манастира, штавише, Милаш је утврдио да су сами Немањићи били њихови ктитори, Милутин манастира Крупе, а Јелена Шубић сестра цара Душана, манастира Крке. У критици Милаша већ након издања књиге 1901. у Новом Саду ишло се дотле да се каже тај „фантомски“ рукопис заправо његова мистификација. Како било, Милашево знање језика, с лакоћом се користио грчким, латинским, њемачким, руским, талијанским и црквенословенским, омогућило му је приступ изворима и грађи налаженој у разним архивама и библиотекама, али коју су му понекад достављали и знанци и колеге.
Пуну озбиљност рада на овој синтези показао је издањем збирке извора објављеној у Задру 1899., двије године прије изласка „Православне Далмације“, под називом: „Списи о далматинско – истријском владичанству од XV до XIX вијека“. По ширини приступа, временском обухвату, садржајности, суптилном скицирању друштвене позадине на којој су се одвијали вјерски сукоби, а углавном је о њима ријеч, „Православна Далмација“ је још увијек непревазиђен наслов. Милаш је унеколико иновирао дотадашња схватања и на свој начин разријешио кључно питање хришћанске вјере у Далмацији, тезом да је од апостолских времена па до друге половине IX вијека православна вјера била једина на том тлу!? Та идеја није могла да прође незапажено, дапаче, силно је погодила католичку номенклатуру, због чега су на виђело изашли снажно интонирани одговори који нису били искључиво научног поријекла и свакако не морално обазриви.
Изнимно сложену цјелину подијелио је у поглавља која се колико по вјерској равнају и према политичкој историји, првенствено промјени државно правних оквира и пресудних мировних споразума. Истакао је, дотад углавном занемарени период византијске власти, као и онај релативно дуготрајни период цивилне млетачке управе, када су Грци у својству филаделфијских епископа, управљали православнима у Далмацији. Размјерно велико поглавље посветио је аустријском периоду већ и зато што је тада, средином XIX вијека, проглашена и у највећем уживана вјерска толеранција. Притом није пренебјегао да студиозно обради систематске покушаје провођења вјерске уније у првим деценијама истога вијека, непосредно потакнут мјерама и средствима највиших политичких наслова. Сам Милаш је о томе, осим из писаних извора знао много из прве руке, изјава непосредних учесника догађаја. Треба напоменути да је крај свих својих пастирских обавеза, од 1890. био је именовани епископ Далматинско-истријске епархије, стигао да се бави и статусним питањима Епархије, незахвалним политичким релацијама са властима и домаћом интелигенцијом, а напосе страственим научно-истраживачким радом.
Посљедње одштампано Милашево историјско дело изашло годину дана прије његове смрти у Дубровнику и три године након несвакидашње оставке на положај и службу епископа, јесте „Стон у средњим вијековима/црквено-историјска студија епископа Никодима“, Дубровник 1914. године. Како се то уобичајило када су у питању Милашеве књиге и ова је изазвала контроверзе и промптне одговоре вјечно будних војника ecclesie militans, у датом случају Антуна Лиепопилија, праваша и тадашњег каноника дубровачког Каптола. На овом мјесту споменимо да је својом књигом „Осврт на књигу Православна Далмација Е. Никодима Милаша“, у издању Матице хрватске – Задар, 1998. жустро реаговао Станко Бачић. На свих 400 страница овај фратар се обрачунао са готово стољеће старијим насловом и његовим кључним, њему итекако спорним поставкама, све како би развијао заблуде код његових духовних настављача и читаоца.
Никодим Милаш је, по свим мјерилима, био веома плодан писац. Чак и у књигама које су се бавиле разноликим теолошким темама видљив је јак и озбиљно проучен историјски супстрат. Осјећа се то у делима где расправља о строго канонским стварима као у „Савинској Крмчији“, када је нашироко писао о православном монаштву, убједљиво у „Пропаганди“, а посебно приликом обраде деловања славенских апостола Ћирила и Методија. За свој рад добио је највиша признања, не само национална, а његово деловање на пољу свјетовних наука, првенствено историје, било је поред осталог хонорирано и чланством у Српској краљевској академији.
Бранко Чоловић, p-portal.net
