Стеван Дакић: У спомен Николају Кирјејеву – руском хероју палом за ослобођење Словена

Благородност и одушевљење мајора Кирјејева за општу словенску ствар ретко је наћи и може свима Словенима служити као јединствен пример.

(војвода Живојин Мишић)

Ове године у августу се навршио важан јубилеј – 180 година од рођења руског хероја Николаја Кирјејева, док се нешто раније у јулу исте године обележило 145 година од његове погибије. Ипак, тешко да је наша јавност упозната са животом и подвигом добровољца који је дао живот верујући у  светлу будућност Словена. Она као да је остала негде иза – заборављена, али и неупрљана у мору политиканске испразности нашег времена. Аутор сматра својом дужношћу да укаже на основне садржаје живота Николаја Кирјејева, посебно указујући на жртву коју је поднео за нас. Текст пред вама не представља потпуну биографију, већ му је циљ да, колико је то у нашој моћи, скине вео заборава са лика хероја и послужи као основа за даље истраживање једног несвакидашњег живота.

Николај А. Кирјејев (1841-1876) руски је племић, славјанофил, мајор-добровољац, учесник  Српско-турског рата из 1876. Припадао је старом дворјанском роду Кирјејевих чије су корени врло могуће били татарски. Почетком XVI века, у време постепеног, али  успешног ослобођења Руског света од стране Московске кнежевине, када су многи припадници азијских народа примали православље, ступали у родбинске везе са руским бојарима и тиме, свесно или не, утирали пут будућој великој евроазијској Империји, први пут се помиње род Кирјејевих.

Време одрастања Николаја Кирјејева у Москви обележио  је занимљив спор између две руске школе мисли, два покрета чији су главни представници тражили одговор на суштинска, идентитетска питања Русије: славјанофилство и западњаштво. Судбина је хтела да млади Николај, примивши добро кућно образовање, буде у прилици да лично упозна и разговара са неким од главних представника славјанофилства: тако је још као млад познавао Алексеја Хомјакова, Јурија Самарина, браћу Аксакове и Кирејевске. Ови људи, носиоци пламене вере у Словенство, у великој су мери утицали на младог Николаја Кирјејева чији ће животни пут умногоме одредити. Зато је неопходно нешто више рећи о славјанофилству, покрету чије су племените идеје довеле мајора Кирјејева на Балкан.

Славјанофилска идеја могла би се описати као вера у посебан пут Русије, а са њом и целог Словенства. Ова идеја одређивала се у спору са западњаштвом, идејом која се могла показати довољно примамљивом неким припадницима словенских народа који су при ближем упознавању са народима Запада долазили до идеје истоветности руског са развојним путем западноевропских држава и тиме, свесно или не, негирали неке од посебности руске цивилизације. Иако патриоте, западњаци су веровали у извесну културну инфериорност Русије спрам Запада. Против овог мишљења, а у име сопственог историјског пута и народне културе, устали су рани славјанофили. Алексеј Хомјаков и Иван Кирејевски изразили су сумњу у успех некритичког преузимања тековина западне цивилизације на словенском тлу – од ових мисли потекла је потоња идеја да словенски свет не припада ни Европи, а ни Азији, те да је Русија својеврстан Исток-Запад, посебна цивилизација. „Њена судбина  јесте особена, /У Русију можеш само веровати”, писао је о Отаџбини Фјодор И. Тјутчев, такође верујући у посебан пут Русије, пут који се разликује од европског. Притом, вреди  напоменути да је мржња према Западу славјанофилима била страна. Тежили су да суштинске разлике између Русије и Европе објасне другачијим условима историјског васпитања, не устручавајући се да, попут Хомјакова, Европу назову „земљом светих чуда”. Главни чинилац који је одредио словенски народни карактер без сумње је за славјанофиле представљало православље за које су веровали да је заслужно за формирање карактера народа кроз идеју о превасходству целовитости човека над његовим уситњавањем кроз западну схоластику. Ову идеју умске целовитости посебно је развијао Иван Кирјејевски који је, иако разумевајући пут Запада, сматрао да је православље васпитавало поколења у осећању првенства срца над разумом и хладном логиком која је остала као главно обележје римских богослова и философа. Славјанофили нису толико тежили официјелној црквености, већ, како је то изразио Сергеј Левицки, „обнављању православног духа, који се, према њиховом веровању, чувао у народу, и стварању православне културе, чија су начела, понављамо, искључиво налазили у Кијевској и Московској Русији”. Надахнути уједно и филозофским и богословским идејама, славјанофили су, кроз своју веру у народ који чува чистоћу исконске словенске културе, закорачили и у сферу социјалних односа, па су били живо заинтересовани за побољшање услова у којима народ живи, те су стога захтевали укидање крепосног права. Ова тенденција руске интелигенције, и славјанофилске и западњачке водила је ка укидању феудализма у Русији. Најзад, буђење самосвести кроз славјанофилство довело је до панславизма – политичког покрета заинтересованог за ослобађање и уједињење Словена.

Доба XIX века је такође доба буђења националних ослободилачких покрета – револуцију у Османском царству започео је српски народ. Борба за ослобођење и васкрсавање државности на ширим јужнословенским просторима почела је кроз победе код Мартинића и на Крусима 1796. и избијањем Устанка у Смедеревском санџаку 1804. Образовање аутономне Кнежевине Србије, као и фактички независне Црне Горе, будило је симпатије руског народа и уклапало се у племениту веру славјанофила о светлој будућности Словена – вери у то да ће „по помрачењу турског полумесеца одмах синути православно Сунце на хришћанском Истоку”. Хомјаков је вођен тим надама написао своје знамените Московске поуке Србима из 1860. г. у којима је изразио бојазан да Срби у својој држави неће поћи путем подражавања западних узора, заборављајући своју народну културу. Нешто пре тога, 1858. г. у Москви је било основано Словенско добротворно друштво (Славянское благотворительное общество), славјанофилска организација, посебно заинтересована за положај јужних Словена према Османском царству. Друштво, у чији рад су улазили представници славјанофилске интелигенције, али и црквени великодостојници, развило се у колосалну хуманитарну организацију која је кроз целу другу половину XIX века била живо заинтересована за балканске прилике, а посебно судбину српског и бугарског народа.

Како је тема руско-српских односа у XIX веку од огромне важности, а свесни да је врло тешко целу обухватити је на овом месту, једино ћемо посебно нагласити да је српски народ у својој борби за слободу добијао помоћ не само од руске државе, што је неоспорно, славјанофилских комитета којима је припадао и Кирјејев, већ и од руске револуционарне интелигенције. То се најбоље дало видети током Херцеговачког устанка и Српско-турског рата који је уследио: не само да су као добровољци долазили руски официри-славјанофили, већ су на простору Херцеговине и руски емигранти, попут Михаила Сажина, дали допринос борби Срба за слободу. Овај несебични дух руског народа врло је лепо изразио и В. Богучарски записавши да је руски сељак „имао оне идеје о ослобођењу Јужних Словена које су имали крсташи кад су ослобађали Јерусалим”.

Херцеговачки устанак букнуо је 1875. као последица социјалних неправди, дубоко укорењених и никад превазиђених у Османској држави. На борбу подјармљених Срба за слободу нису остали равнодушни ни сународници из Кнежевина Србије и Црне Горе чије су власти, пратећи народно расположење, објавиле рат Османској империји од које је Србија још увек била номинално зависна. Упркос пожртвованости и вери у победу, коју је српска омладина гајила, до ње није било могуће доћи тако лако. Србија је тада на бојно поље према бројнијој турској војсци мобилисала сву своју народну војску, око 123 000 војника распоређених у три позива од којих се само први позив одликовао савременијим наоружањем. Финансијска оскудица тадашње Србије утицала је и на војску која је, поред непријатељских војника, имала да се носи и са слабим квалитетом обуће, одеће, као и несташицом санитетског материјала. Недостатак вишег командног кадра представљао је посебан проблем који ће се решити доласком 700 руских официра-добровољаца. Међу њима је био и пуковник Николај Рајевски, чувена инспирација грофа Лава Н. Толстоја. Поред официра, наглашавамо да се око 2 500 Руса са нижим чиновима борило у овом рату на српској страни. Један од официра који је у овом одсудном тренутку притекао у помоћ Србији, ношен идејама о братству и заједничкој судбини Словена, био је наш јунак Николај Кирјејев. Он је, као истакнути члан Словенског добротворног друштва, радио на пребацивању добровољаца на Балкан од самог почетка Велике источне кризе.

Мајор Николај Кирјејев, као члан Словенског комитета у Санкт Петербургу, дошао је у Србију у мају 1876. Испрва је командовао четом од 400-500 бугарских добровољаца, бораца који су у овом рату такође делили све недаће са српском војском против заједничког османског непријатеља и који као такви не смеју бити заборављени. Врховна команда упутила је Кирјејева на Стару планину са намером да преко ње продре у Бугарску и тамо изазове устанак против османске власти. Ратујући против добро опремљене турске војске, мајор Кирјејев са својим је добровољцима прешао планински превој Кадибогаз (22. јун) и заузео село Салаш. Ипак, његов покушај да продре у дубину бугарске територије морао је да сачека. Напротив, Турци који су са три табора војника напали снаге мајора Кирјејева принудиле су га на одступање, иако је и након тога покушавао да одговори контраофанзивом према Белоградчику и Кули. У том тренутку, када ни једна ни друга страна није могла да учини преокрет на овом делу фронта, Врховна команда упутила је из Књажевца мајору Кирјејеву два батаљона Ваљевске бригаде II класе са једном батеријом. Управо у овој Ваљевској бригади као млади наредник служио је будући војвода српске војске – Живојин Мишић.

Живојину Мишићу имамо да захвалимо за врло топао опис мајора Кирјејева. У својим Успоменама, он му посвећује извесну пажњу осврћући се на њега не искључиво као надређеног му официра, већ као човека у својој целовитости. „Висок, крупан, јако развијен, с густим и дугим брковима, лепог стаса, мајор Кирјејев имао је у себи нечега отменог и веома пријатног. Сасвим бела њежна лица, целокупном својом појавом и лепим манирима представљао је отменог господина. Редовно је носио црвену свилену кошуљу, беле панталоне, а на ногама некакве високе чизме, францускога лака, чак преко колена”, сећао се Живојин Мишић мајора. Одмах по овом опису, Мишић наставља са сликом њиховог првог сусрета: „Примио ме је необично љубазно. Пошто сам одговорио на његова питања: одакле сам родом, ко су ми родитељи, где живим, шта сам учио и зашто носим црвене панталоне… ” Сусрет се завршио мајоровим обећањем да ће га по завршетку рата повести у Русију где ће завршити Војну академију. Све ове речи много говоре о мајору Кирјејеву: кроз њих нам се указује један благ лик који је, иако мајор и ратник, остао имун на ону врсту војничке хладноће и затворености често својствене људима тог позива. Манире једног племића, као што видимо, задржао је и у неизвесности сутрашњице.

Записи Живојина Мишића сведоче о дубоком утиску који је мајор оставио на младог наредника. Они су, такође, вредно сведочанство његових последњих дана. Мајор Кирјејев, свакако, није био човек који је себе штедео. Сећајући се тих последњих дана, Мишић је оставио забелешку о њему као официру који „маршује на челу одреда” и лично извиђа турске положаје. Такође, на Мишића је утисак оставила и мајорова дарежљивост. Описао је сцену у којој мајор шаку дуката дарује локалном становништву. Поред тога, имао је обичај да сељацима „проговори по коју патриотску реч подстичући их на ратоборност”. Није све, међутим, ишло тако лако ни са словенским живљем предела у којима се ратовало – Мишић се опомињући сећао немилог инцидента са сељацима који су, по мајоровом наређењу, добили пушке и муницију како би узели учешће у борбеним дејствима, а они их сутрадан предали Турцима. „То је доказ колико смо ми Срби уопште навиан народ и колико смо мало или нимало радили на буђењу националне свести код нашег заграничног народа”, завршио је Мишић тим речима ову ратну епизоду.

Мајор Николај Кирјејев погинуо је 6. јула 1876. Године, око пола шест поподне, при нападу на село Раковицу. Напад на ово турско упориште предводио је сам мајор, претходно оставивши један део војске под командом капетана Цветковића као резерву. Главнина војске, у којој је био Живојин Мишић који је у том тренутку служио као мајоров одронанс, ишла је ка Раковици све док се није зауставила надомак ње, на чистини у којој је висока пшеница оближње њиве представљала једини заклон. Сукоб који је убрзо уследио било је уједно и прво Мишићево ватрено крштење, а  отпочео је разменом артиљеријске ватре. Турска батерија осула је паљбу дуж целог фронта, што је на младог наредника морало оставити снажан  утисак. Мишић је у Успоменама налазио надахнуте речи за мајорово држање у овим тренуцима: „Као по команди, цео стрељачки строј залеже, па, наравно, и ја; само је усправљено стајао онај колос од човека у црвеној свиленој кошуљи, онај јунак, онај ваљда јединствен поборник ове словенске идеје, онај неустрашиви борац, мајор Кирјејев”.

Како је ускоро артиљерија српске војске поколебала редове турске одбране, мајор је трубним знацима позвао на јуриш. У тим тренуцима, када се борба ломила на самим прилазима турског упоришта, мајор Кирјејев је бодрио војнике, многе оне којима је овај окршај, попут Ж. Мишићу, био ватрено крштење.  Мајор је непрестано храбрио: „Напред, браћо! Ено бега подли Турчин! ” Ипак, после више од сат времена, како се битка све више разбуктавала, указао се као неопходност позив резерви капетана Цветковића. Ојачана њоме, војска би, у овим одсудним тренуцима битке, сећао се Мишић, могла извршити јуриш „на већ поколебане Турке”. Међутим, трубни знаци ређали су се један за другим, али резерва је остала глува за њих. Иако се са места борбе могао видети положај резерве, она није прискочила у помоћ. „Сиромах трубач већ побледео, врат му се надуо, позивајући резерву, али с те стране нико се не помаљаше”, сећао се Мишић.  Убрзо је стигао глас да се резерва повукла и да њен долазак не треба очекивати. Мајор Кирјејев, остављен са својим борцима на бојном пољу, одолевао је тада турској војсци којој сигурно није промакла издаја у противничким редовима. Положај српске војске, ипак, није био изгубљен и баш у тим тренуцима, пуним једа и беса усмереног и ка непријатељу и издајнику, десно крило је почело пробијати се у село. Видевши то, мајор је, према речима Ж. Мишића, „у усправном стању кренуо више удесно дуж стрељачког строја, махнуо десном руком напред и у два маха узвикнуо: Напред храбро, браћо! Турци одступају!” И баш у том тренутку, када је изгледало као да се ова вишесатна борба могла завршити тријумфално, десила се трагедија која је изменила њен ток. Мишић, одмах после описа последњег позива мајора Кирјејева  на јуриш, наставља: „У тај мах три куршума са једног високог чардака из села Раковице пројурише кроз груди овога племенитог Руса и великог пријатеља нашег народа и његових идеала. Као некакав храст посрну овај горостас, узвикну: Држите се браћо! Стропошта се на леђа и одмах издахну. ” 

После погибије мајора Кирјејева, војска се повлачила у нереду, толико да није било могуће ни изнети његово тело из боја. Тело овог руског хероја непријатељ је намерно оскрнавио. Непријатељ је показао тако низак ниво војничке части да је на парламентарца (послатог како би издејствовао предају тела мајора Кирјејева) отворио ватру.

После Берлинског конгреса 1878. када је Видинска област ушла у састав аутономне Бугарске, власти су, у част мајора Кирјејева, оближњем селу дале назив Кирјево.

Данас је име мајора Николаја Кирјејева готово потпуно заборављено. Биста, постављена у бугарском селу Кирјеву, подсећа малобројне на подвиг човека који је напустио удобност племићког дома како би учествовао у великом делу – делу ослобађања браће од туђинског јарма. На том послу је и положио живот, издан баш од свог брата, што додају посебну ноту трагичности јуначкој смрти мајора Кирјејева. Верујемо да је упознавање сопственог народа са онима који су се борили за његову Слободу управо – света обавеза пред савешћу. Сазрцавајући његов подвиг указаће нам се истина о најчистијем источнику великих дела, љубави. И не само да ћемо то примити као хладну чињеницу коју бисмо могли у свако доба изрецитовати, него ћемо кроз временску удаљеност осетити светлост подвига и љубави овог мајора према свом страдајућем српском брату. На нама остаје да будемо достојни ње, љубави толико велике да за ближње живот полаже. Љубави од које, као што знамо, нема веће.

Аутор: Стеван Дакић, мастер историчар и сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *