НЕСУЂЕНИ ГЛУМАЦ

Текст je објављен у листу „Пионири” 30. маја 1952, који је уређивао Душко Радовић

Иво Андрић

Девет питања поставили смо Иву Андрићу, једном од најпознатијих наших живих писаца. Једно од питања подсетило га је на давно заборављени доживљај из ђачких година…

Некад, кад сам и ја седео у ђачким клупама, ја сам заиста одговарао на свако постављено ми питање како сам најбоље знао и умео. То је природно и сваки ђак треба тако и данас да ради. Али кад ђачке клупе остану само у сећању, далеко иза нас, онда као неку одштету за младост која нас је напустила стичемо право да не морамо да одговарамо баш на сва питања редом.

Од ваших девет постављених питања ја сам се нарочито задржао код једног, оног под бројем 6, у ком се каже: „Да ли сте се још у школи бавили писањем?.. Да ли сте се бавили глумом?“ – То ме подсетило на давно заборављени доживљај из ђачких година, и на то питање одговарам са: јесам! И ево како.

Кад смо се о распусту између трећег и четвртог разреда гимназије вратили из Сарајева у нашу малу варошицу, ми смо донели са собом сећања и живе утиске на прве позоришне представе које је тада у Сарајеву давала нека путујућа позоришна трупа из Србије. Позорница нам је изгледала као неки дивни, недостижни свет сјаја и уметности, а глумци у „Ђиди“ као неки виши људи.

Не имајући никог ко би нас посаветовао и упутио, а жељни неког уметничког доживљаја, ми смо се решили да сами организујемо своје позориште. Нашли смо просторије, на једном видном пространом тавану, направили некако позорницу и позајмили клупе и седишта. Питање репертоара решили смо тако да смо узели једну приповетку из сеоског живота, чини ми се од М. Ђ. Милићевића, и прерадили је за сцену. Тај посао је поверен мени. Како сам га извршио, не бих умео да Вам кажем, јер сам то срећно заборавио. Знам да се завршна сцена дешава у крчми и да један сељак на крају убија крчмара ножем. Али наша је представа имала необичан крај. Ево како. Несрећа је хтела да је мени поверена и улога сељака убице. Ја сам је и проучио и научио. Издељао сам и обојио и нож од дрвета, тако да је изгледао „као прави“.

На дан представе написали смо и огласе и ишли од куће до куће и позивали публику. Била је одређена и нека мала улазнина. Публике је било прилично: наше мајке, тетке, сестре и понеки докон старац или нека баба из суседства.

На тавану је владало свечано расположење. Све је било „као право“. И звонце је звонило, и завеса се дигла. Истина, дигла се са малим техничким дефектом који је добро развеселио публику. Појединости се не сећам, знам само да ми је лице горело, да ми се чинило да ми тле испод ногу поиграва, да време јури страховито и да треба нешто радити и говорити пред раширеним и у нас немилосрдно упртим очима публике. Све је још некако ишло, док није дошао ред на мене да се дигнем, да грубо одгурнем столицу, да оштрим и гласним речима нападнем крчмара-зеленаша и да на крају, као осветник повређене правде, потегнем нож и да ударим тога неваљалог човека, на што треба да падну и крчмар и завеса.

Код мојих првих, по мом мишљењу громких речи настало је неко померање у публици, затим неки шапат, који сам чуо као кроза сан, али који је бивао све јачи, па најпосле пригушен кикот. Држао сам се грчевито своје улоге и настојао да надвичем моју публику. Али то је имало, изгледа, обрнуто дејство. И управо у тренутку кад сам подигао нож, изговорио трагичну последњу реч и хтео да ударим крчмара – моја публика је праснула у грохотан смех. Дакле, уместо да буду, како сам ја предвиђао и желео, потресени и уплашени, сви су се смејали из пуног грла. Збунио сам се и потресао – ја. Због тога ми ударац, који смо мој партнер и ја толико студирали и вежбали, није испао како треба. И што је најгоре, мој партнер крчмар није хтео – проклетник! – да падне, него је жив и здрав стајао насред позорнице, гледао радознало публику и смејао се све више и сам, придржавајући руком густе црне бркове од вуне. Све се окренуло у смех и лакрдију, а то је била пропаст и моје улоге и целе представе.

Не знам шта бих дао да је тада хтела да се спусти завеса. Али не. И онај наш „техничар“, који је морао да то учини, предао се општој веселости и смеху, и заборавио на своју дужност. Изгледало ми је сада да време стоји и да се сви људи на земљиној кугли грохотом смеју. Видећи да другог спаса нема, побегао сам са отворене позорнице и сакрио се негде у дну тавана, иза неких дасака. Тек тада сам видео да у грчевито стиснутој руци држим још увек дрвени нож. Бацио сам га са огорчењем далеко од себе.

Моје разочарање у себе и своју публику било је велико, али сам се брзо утешио и помирио са мишљу да нисам ја за позорницу и позоришна вештина за мене. Уосталом, више нисмо ни давали позоришне представе, него приредбе са певањем. Само, што ја нисам ни певао. Јер нисам имао гласа. Тако сам спао у техничко особље, писао програме и намештао клупе. Па и у том, изгледа, нисам био нарочито вешт. Све су мање мени поверавали те послове, док нисам најпосле схватио лекцију и напустио и тај посао. Тада сам прешао у публику и постао добар и пажљив слушалац.

Тиме је био завршен и мој први и једини покушај позоришне каријере.

Иво Андрић (Фото: Стеван Крагујевић)

Сусрет на „споредном колосеку“

Андрићево сећање првобитно je било намењено деци, читаоцима Радовићевог часописа. Сличној теми Андрић се неколико пута враћао, очигледно због тога што је овај ожиљак из детињства на посебан начин обележио његову личност

ИВО АНДРИЋ И ДУШАН РАДОВИЋ

Сећање Иве Андрића из дечачких дана које се налази пред читаоцима Политике неколико пута је, уз извесне измене, прештампавано. Међутим, до данас није био познат податак где је оно први пут објављено. До тог податка „одвео“ ме је Душан Радовић. Наиме, приликом рада на књизи Сто година Душка Радовића састављеној од преписке, сећања и мање познатих пишчевих текстова, коју припремам у сарадњи са Милошем Радовићем и уз велику помоћ академика Матије Бећковића, у нашим разговорима Андрић се неколико пута наметнуо као тема. Склапање мозаика о Радовићу подразумевало је, неминовно, и познавање часописа које је уређивао.

Тако сам дошла и до, највероватније, прве везе између Иве Андрића и Душана Радовића. Први пут је Андрићев текст „Несуђени глумац“ штампан у часопису Пионири 30. маја 1952. године у рубрици „Кад су они били мали“. Рубрика је отворена Андрићевим сећањем – баш онако како је на овом месту прештампано – а затим се нижу успомене из детињства Десанке Максимовић, Ђорђа Андрејевића Куна, Бранка Ћопића, др Ивана Рибара и Стевана Христића. Од свих побројаних личности, Андрић се највише оголио, поделивши са читаоцима специфичну трауму из детињства. Коначно, долазим и до Душана Радовића. Он је био уредник листа Пионири. (Најједноставније речено: Радовић је одувек био – Радовић. Увек је настојао да деци понуди најквалитетније садржаје.) Млади Радовић био је тада песник без збирке. Прву збирку песама Поштована децо, превратничку и модерну, штампао je касније, 1954. године.

Податак о првобитном објављивању овог Андрићевог сећања важан је, најмање, из два разлога. Најпре, као прилог за допуну библиографије нашег нобеловца, а затим што отвара питање даљих веза између Иве Андрића и Душана Радовића.

Сећање на свој позоришни дебакл Андрић је прештампао 1959. у Илустрованој политици под насловом „Неуспех на позорници“. Том приликом напоменуо је да је пре неколико година „један омладински лист“ јавним радницима поставио читав низ питања о томе чиме су се „узгред бавили у својим ђачким годинама“. Иако су му се питања најпре учинила као да немају никакве везе с њим и његовим детињством, подстакла су га да ово сећање подели са читаоцима. Тај, „споредни колосек“, како га је сам Андрић назвао, у његовом животу остао је закопан и заборављен, „а једно новинарско питање оживело је, после толико година, већ замрло сећање на њега“. Иако није навео име омладинског листа, открили смо о ком листу је реч.

Јасно је да је Андрићево сећање првобитно било намењено деци, читаоцима Радовићевог часописа. Сличној теми Андрић се неколико пута враћао, очигледно због тога што је овај ожиљак из детињства на посебан начин обележио његову личност. Наиме, познато је Андрићево инсистирање да биографија писца нема никакве везе с пишчевим делом. „Писац треба да пише и прича, али не да од свог живота ствара причу“, тврдио је он. Међутим, иако је наш нобеловац проглашавао везу између пишчевог живота и дела излишном, показало се да је ипак реч о крајње амбивалентном односу, те да Андрић често, како је показала Жанета Ђукић Перишић, „противречи сопственом схватaњу о ирелевантности пишчевог живота у покушају разумевања његовог дела“. Другим речима, оно што избацимо кроз врата – врати се кроз прозор.

Знамо да Андрић сматра да човек у детињству стиче најјаче утиске који трајно одређују његову целокупну личност у каснијем животу. „Никад човек да се излечи и ослободи детињства“, читамо у његовим Знаковима поред пута. Овај „споредни колосек“, затворен и испровоциран тек питањем новинара, важан је и за разумевање Андрићеве нелагоде према јавним наступима. Да ли је овај текст првобитно објављен у Радовићевом часопису опис пресудног тренутка када је будући нобеловац први пут осетио одбојност према јавном иступању? Касније ће Андрић много јасније и одређеније дефинисати свој став. Посебну резерву имаће према позоришту. У „Разговору са Гојом“ издваја циркус као најпристојнију форму позоришта – „најмања беда у тој великој беди“, а позориште је „најјаловији од свих наших напора“. Оставио је сведочанство о томе како га често прогања сан да игра „на некој великој позорници, пред невидљивом али строгом и многобројном публиком, и то играм неку улогу коју пре тога нисам ни прочитао и из које не знам ни речи“. Ове мисли налазимо и у „Разговору са Гојом“ и у Знаковима поред пута. Споменуо је свој неуспех на позоришним даскама и приликом разговора са Костом Димитријевићем. Осећање нелагоде могло би да проистиче из ове горке успомене из детињства, јер је Андрић на свом првом и једином наступу на импровизованим позоришним даскама као глумац био и физички (телесно) доступан за евентуалну критику и подсмех. Књижевност му је нудила заклон, јер је ту био физички невидљив.

С друге стране, ово Андрићево сећање, објављено први пут на страницама Радовићевог листа, подстакло ме је да потражим у каквим су везама и касније били Иво Андрић и Душан Радовић.

Сачувани су трагови о међусобном поштовању и уважавању. Да је Иво Андрић пратио и ценио рад Душана Радовића, постаје јасно када се подсетимо како је Радовићева књига ушла у едицију „Српска књижевност у сто књига“. О томе је писао Живорад Стојковић. Када је Радовић предложен, чланови уређивачког одбора, професори и академици, на тренутак су ућутали. Тишину је прекинуо Андрић. Стојковић пише: „Иво Андрић се, преко обичаја, први јавио за реч: ‘Радовић – свакако’. Одједном се, после, све окренуло на чуђење што се и други нису тога сетили, те је књига лепо, а не само лако прихваћена (уз уздржани глас само песника, Радовићевог имењака у том Одбору.)“ Стота књига ове престижне едиције била је Доколице Душана Радовића објављена 1972. године.

С друге стране, Душан Радовић је неколико пута исказивао поштовање према Андрићевом делу. Говорио је: „Ја бих, као вероватно и многи други, волео да пишем као Иво Андрић, тако добро и умно. Ја то, признајем, не могу.“ У Радовићевом богатом и разнородном опусу на још неколико места можемо да пронађемо помене Иве Андрића. Можда је, од свега, најпознатија реченица коју је изговорио када је са 23. спрата Београђанке поздрављао Београђане, желећи им добро јутро. Тако је 4. јануара 1982. године рекао: „Отишли су Андрић и Црњански, а сад нам је заувек отишао и Мирослав Крлежа. Све је мање оних којих бисмо се могли плашити и стидети. Шта ће бити са нама?“

Готово је непознато да је поменуте писце – Андрића, Црњанског и Крлежу – и не само њих, Радовић имао у виду када је 1966. године предлагао да сачини специфичан споменар за децу. У њега би се потписале јавне личности, баш онако како се то ради у правим дечјим споменарима, а њихови записи били би штампани као факсимил. Нажалост, његова идеја није реализована. (Радовићеве идеје често су ишле испред његовог времена.)

У свом чувеном и још увек непревазиђеном часопису за децу Полетарац, Радовић је имао обичај да маленим читаоцима представи знамените писце. Тако је у фебруару 1975. године објављен цртеж Миће Поповића на којем је био Андрић и текст о Андрићу који потписује Љубивоје Ршумовић. То је било месец дана пред Андрићеву смрт. На крају, Радовић се огласио и поводом смрти Иве Андрића. Тај текст прештампан је у капиталној књизи Баш, свашта насталој трудом Мирослава Максимовића. Радовић истиче једноставност Андрићеве недостигнуте мудрости. Каже: „Као сви велики људи и сва велика дела, живот и дело Иве Андрића су доказ да МИ постојимо, овде и овакви, и будимо му и због тога захвални. Благо нама, што смо имали књижевног великана и мудраца Иву Андрића!“

Можемо само да додамо: благо нама и што смо имали добро и умно дело Душана Радовића. А Иво Андрић и Душан Радовић остају најлепше повезани у реченицама Матије Бећковића: „Душан Радовић је Иво Андрић који је одбио да одрасте. Андрић који се постидео и почео да пише за децу.“

Зорица Хаџић

Политика

Фото насловна: Иво Андрић (фото Стеван Крагујевић), Текст Иве Андрића објављен у Пионирима

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *