Небојша Лазић: Чувар Цркве у времена тешка – патријарх Герман

Његова светост патријарх Герман свједок је најтрагичних времена по наш народ. Дјетињство је провео у вихору Првог свјетског рата, као свештеник службовао између два рата, а крст патријарха српског носио у времену комунизма. Често оклеветан и презрен није одустао од очувања и обнављања Српске Православне Цркве. Сачувао је Цркву и спремио је за нова времена жртвујући себе за народ свој.

 Хранислав Ђорић рођен је на Преображење Господње 1899. године од оца учитеља Михаила, који је касније постао свештеник, и мајке Цвете. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, права студирао у Паризу, а Православни богословски факултет завршио у Београд. Рукоположен је за свештеника 1927. године, супруга му умире на четвртом порођају 1936. године, након чека убрзо га монаши патријарх Викентије у манастиру Студеница. Епископ будимски постаје 1952. године, а патријарх 13. септембра 1953. године. Оба сина су му ухапшена била, а један стрељан од стране комунистичких власти, патријарх је морао вијек да се носи са њима, али још горе са увредама да је чак црвени патријарх.

Читав двадесети вјек је био вијек страдања Срба. Патријарх Герман није само свједок времена него и неко ко се упустио у коштац са невољама његовог народа. Истраживања показују да 1958. године само 10% становништва се крсти по православном обичају, само 20% становништва слави славу, махом без црквеног обреда. Tоком Другог светског рата уништено је било 330 цркава, 49 капела и 17 манастира, а озбиљно је било оштећено чак 335 цркава, 23 капеле и 17 манастира. Највећа разарања су била на територији Независне Државе Хрватске (НДХ) Након незапамћених страдања у Другом светском, убијања владика, свештенства и верника, СПЦ се није опоравила. Некад духовни покретач народа био је разорен, храмови уништени, богословије празне. Као и често кроз историју хришћанства, наступила су тешка времена исповедништва. Почели су прогони, одузимање имовина и маргинализација цркве, најмање 200 свештеника је хапшено у првим годинама комунизма. Народ се окренуо безбожништву и први пута у својој историји одступио од Светосавске Цркве, било је страдања, али никад толико апостасије међу нашим народом. Није било довољно само Српску Цркву систематски разарати, комунистичке власти су прибегле још за време патријарха Викентија и стварању својих „црква“ као оне данас у Северној Македонији, или некомунистичке творевине ЦПЦ. Црква је стуб идентитета српског народа. СПЦ је последњи бедем који је требао да се онеспособи зарад дезинтеграције етоса. Атеистичка религија месијанског модела ушла је у оштру конфронтацију са свим хришћанским, а посебно српским.

Аграрна реформа је посебно се ригидно спроводила над црквеном имовином. Обрачун са СПЦ је био бруталан 126 свештеника је одмах страдало, посебна бруталност је забиљежена у Црној Гори. Амерички расол и епископ Дионисије у дијаспори су се почели удаљавала од СПЦ, а унутра наше цркве створено је удружење свештеника иза којег је јасно стајала држава. Позната је крилатица свештеничког удружења: „Крст носим звездом се поносим, Тита волим, а Богу се молим“. Удрушење свештеника основано је у Црној Гори 1945. године, али је оно нестало радом патријарха Гаврила Дожића, да би поново било активирано од 1947. год. Око 70% свештенства су били чланови овог удружења, које је идеолошки било скроз компактно тадашњим властима. Патријарх Герман ни под највећим притисцима није пристајао на уступке овом удружењу, зато што се светоназори удружења и устројство директно конфротирају са црквеном хијерархијом.

 Страдање је било двојака по цркву, како споља тако и кроз разне унутрашње механизме притисака. Патријарх Герман је у том времену борио се за опстанак, почео је дипломатску борбу за опстанак вјере у некад крштеној земљи. Страховити притисци државе манифестовани кроз верске комисије на све могуће начине су правили институционални притисак. Атеистичка држава је направила своју цркву у Македонији, борба се цјеловитост и јединство је одмах морала да почне. Новоизабрану хијерархију прво није признала Српска Црква, затим ни остале Помјесне Цркве. Патријарх Герман је изазвао невиђени скандал не долазећи 1967. године на прославу Дана републике, а на позив Јосипа Броза Тита. Свјестан је био времена у којем се налази, потребне дипломатије, али границе су биле потребне зарад очувања јединства Цркве. Недолазак на прославу Дана републике патријарх је оправдао доласком самопроглашеног митрополита скопског на исти. У исто време је почео велики раскол у дијаспори, владика Дионисије је стао на чело расколника. Овај раскол је тек превазиђен тек за вријеме патријарха Павла. Патријарх Герман је успео својим трудом и радом да обнови манастир Жичу који је страдао потпуно од нацистичког бомбардовања, започео је обнову много манастира и црква. Обновио је рад богословије у манастиру Крка, покрену рад бројних црквених часописа, све ово је у том времену било незамисливо без мукотрпног труда, али и мудрости. Носио се патријарх само он зна како са терором тадашњих државних институција, у неким моментима је морао да пристане на минимум сарадње са комунистима зарад опстанка, али је долазило и до озбиљне конфронтације. Озбиљан пример отпора патријарха Германа јесте и одбијање Светог архијерејског Сабора на мајском засједању 1973. године да подржи номинацију Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир. Објашњење СПЦ јесте да Цркви није мјесто да се мјеша у ванцрквене међународне активности позивајући се на одлуку Сабора СПЦ од 1939. године. Колика је била истрајност патријарха Германа у борби за Српску Цркву свакако говори и податак да је 88 пута подносио молбу за наставак градње Храма Светог Саве на Врачару. Након 26 година му је услишена молба што се поклопило са слабљењем репресивног апарата према цркви. Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. захваљујући истрајној борби патријарха. Осамдесетих година двадесетог вијека долази до пада комунистичке идеологије, репресалије престају, агресивна мржња околних народа доводи и Србе до буђења. Као гранични период престанка репресалија и доласка новог доба можемо да узмемо појављивање патријарха Германа на Газиместану 1989. године.  Убрзо је након овог догађаја патријарх доживео стравичну повреду кука, од које се није опоравио. Одлуком конзилијума љекара

Исповједник вјере је био, сачувао је Српску Цркву и спремио је за један нови период. У времену безбожништва свједочио је вјеру, као први, пристао је на клевете, увреде и разне осуде како комунистичке тако и антикомунистичке јавности. „Змију глади, а испод ње се вади“ је била позната пословица коју је примењивао патријарх Германа. Док су га оптуживали да је црвени патријарх, он је себе дао цјелога Христу служећи Цркви његовој недозвољавајући да је врата Ада савладају. Сачувао је Цркву жртвујући себе.

Аутор: Небојша Лазић, теолог

Етос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *