Митрополит Антоније Храповицки (1863-1936)

Антоније Храповицки (1863-1936) је био један од најистакнутијих теолога с краја 19 и прве половине 20. века, ректор Треће руске Духовне академије, учитељ многих генерација теолога, међу којима и истакнутих личности Православља (Свјатјејших Патријараха Св. Тихона, Сергија, Српског Варнаве), кандидат за Сверуског Патријарха (1917), Првојерарх Руске Заграничне Цркве и Блажењејши Митрополит кијевски и галицки.

Потиче из древне новгородске племићке лозе, и рођен је на породичном имању Ватагино (Новгородске губерније) 17. марта 1863. године. На крштењу је добио име Алексеј (у част Св. Алексеја „човека Божијег“). Породица Храповицки је ускоро прешла у Новгород. Владика Антоније је често помињао своје дечје утиске о величанственим богослужењима у древним светињама овог града, где је 863. године створена прва руска држава.Затим породица прелази у Санкт-Петербург, где Аљошу мимо његове воље уписују у гимназију. Међутим, одмах по завршетку гимназије Алексеј Храповицки остварује своју жељу и уписује се на Петроградску Духовну Академију. Још као бриљантни гимназијалац, он постаје члан многих религиозних кружока, посећује јавна предавања, учествује активно у „диспутима“ на филозофске и верске теме. Није случајно да га је читав живот пратила легенда да је он уствари прототип Аљоше Карамазова Ф. Достојевског (што је скромни Владика увек негирао).

Само четири дана по завршетку Академије (1885.) Аљоша прима монашки постриг са именом Антоније (у част Св. Антонија Римљанина, новгородског чудотворца) и као млади јеромонах постаје исте године професор богословије у граду Холм, на западу Русије. Ова „провинцијска“ богословија имала је огроман значај, јер је била у жаришту борбе против унијаћења православног живља. Млади теолог Антоније показао је већ тада свој сјајни говорнички дар, запањујућу ерудицију и несаломивост у одбрани Православља. Пошто је убрзо написао магистарски рад („Психолошки аргументи у корист слободне воље и моралне одговорности“), 1886. постаје доцент у својој матичној Академији. Повратак у престонички Петроград пружа му прилику да ближе упозна многе значајне личности свога времена: Светог Јована Кронштатског, филозофа и књижевног критичара (блиског Достојевском) Ореста Милера, филозофа и песника Владимира Соловјова, младог писца Димитрија Мерешковског и многе друге. Већ први педагошки кораци младог о. Антонија одмах су открили његов став: треба „освајати“ младе теологе, упућивати их да се рукополажу или примају монашки постриг, јер су раније генерације свршених богослова масовно одлазиле из Цркве на „уносније“ послове. Због таквих својих ставова и подршке студентима премештен је 1889. године за ректора Московске Духовне Академије, где затиче истакнуте научнике: историчара Цркве, Јевгенија Голубинског, филозофа Виктора Кудрјавцева, историчара Василија Кључевског. Као ректор и педагог о. Антоније је и у Москви из корена променио однос професора и студената. Врата његовог ректорског стана била су стално отворена за све којима је био потребан савет, који су носили у себи неку сумњу или недоумицу, или једноставно проблеме материјална природе. Уз скромно послужење (чај и комад хлеба) пружано им је „оно, једино на потребу“– богатство умне трпезе, искреност учитеља, ненаметљиве поуке и подробна објашњења, уз изузетно поштовање саговорника, ма како он био млад и можда „необразован“. Тај однос према омладини, па и према свим невољницима, Владика Антоније је сачувао до краја свог овоземаљског живота, о чему могу и дан -данас посведочити стари карловачки богослови.

Tих година у центру пажње младог научника о. Антонија су догматика и пастирско богословље. 1891. године он покреће и сам уређује часопис Богословски весник који веома брзо постаје један од најугледнијих православних часописа у теолошком свету. Али он не прати само црквени, већ и друштвени, културни живот Русије. То су године замаха „толстојевштине“. О. Антоније проучава његове најновије списе (нпр. „У чему је моја вера“ и др.), полемише са истакнутим писцем, чак га и посећује у московској кући (у улици Хамовники). Остао је запис Толстојевих речи, да га разуме једино Антоније. Његов духовни ауторитет, његов огроман утицај не само у црквеним круговима, његова велика борба за повратак институције патријарха (коју је 1721. године цар Петар I незаконито укинуо, одредивши да Црквом управља Синод, на челу са оберпрокуратором – цивилним лицем!) све је то сметало конзервативним црквеним и државним круговима. Прво је „склоњен“ из Москве и постављен за ректора Академије у граду Казањ, а 1887. г. изабран за Епископа и убрзо хиротонисан за Епископа у граду Уфа на Уралу.

Тако је стављена тачка на петнаестогодишњи педагошки рад младог професора и ректора Антонија, који је не само Руској, него и другим Православним Црквама даровао близу 50 епископа, стотине и стотине монаха и свештено-служитеља. А отпочео епископски период живота Владике Антонија који је трајао 36 година, до упокојења у Србији.

Рад у сиромашном крају на обронцима Урала показао је и велике мисионарске способности Владике Антонија: за кратко време број парохија у Епархији се удвостручио. У време његовог првог „епископовања“ због суше и неродице завладала је, широм Русије, глад. И тада се испољила у пуној мери још једна дивна особина Владике Антонија, која ће га красити целог живота: милосрђе и непрекидна жеља да се помаже свим невољницима. Кад је завладала глад, Епископ Антоније је наредио парохијским свештеницима, а нарочито монасима да обилазе најугроженија места и деле храну из манастирских резерви! То његово безгранично милосрђе остало је упамћено и у Србији, где је Владика Антоније провео последњих 15 година свог овоземаљског живота. Можда је сад прилика да, прескочивши двадесетак година, испричамо једну познату анегдоту везану управо за ту особину Владике, коју су често знали и да злоупотребе.

Сад морамо споменути једну личност, која је неодвојива од имена Антонија. То је његов монашки слуга – келејник Теодосије, бивши искушеник Кијево-Печерске Лавре, Фјодор (Мељник), популарни владичин Феђа, потоњи Архимандрит и старешина Царске Лавре Високи Дечани. Кад се он вратио из рата (где је био артиљерац), додељен је као келејник, а више као физичка заштита у злохуда времена грађанског рата, тада већ Митрополиту кијевском Антонију, да остане уз свог Авву двадесетак година, до краја његова живота, као монах, па игуман и Архимандрит.

Једне недеље, пред Литургију у Сремским Карловцима, Владика прекоре Теодосија што се узмувао па никако да крену у цркву, а Феђа ће на то, да не може да нађе своје нове чизме, што беху у предсобљу. Збуњени Митрополит поче нешто о неком сиромашку, што дође синоћ такорећи бос… Тако одоше нове Феђине чизме!

Епископ Антоније ни у Уфи није остао дуго. Енергичан, бриљантан полемичар, изузетно образован – био је потребан у западним крајевима Русије, па је 1902. године постављен за Епископа волинског и житомирског (са седиштем у граду Житомир), где остаје пуних 12 година (од 1906. као Архиепископ). Те године су можда најплодније у његовом животу: он успешно организује верски живот на огромној територији своје Епархије (преко 3 милиона становника), обнавља велику светињу из 13. века – Почајевску Лавру, оживљава рад Житомирске богословије, организује и руководи радом мисионарских сабора, а уз све то још и интензивно пише, полемише са унијатима, бори се за васпостављење Патријаршије у Русији, инсистира на канонизацији неких великих руских светитеља (Патријарха-мученика Гермогена, Јоасафа Белгородског, Ане Каширске, Светог Серафима Саровског и др., некима од њих саставља службе и акатисте). Тада му излазе и Сабрана дела у три тома (1911). По избијању Првог светског рата премештен је у Харков, где остаје до крвавих трагичних догађаја 1917. године. Као бескомпромисни борац за Свету Цркву, он је опасан за нове „револуционарне“ властодршце, па га протерују из Хракова. Владика Антоније одлази у древни Манастир Валаам, где припрема велики Сверуски Црквени Сабор, које ће почети са радом на Велику Госпојину (1917. године). Мора се нагласити да је Архиепископ Антоније најистакнутија личност тог Сабора, те није ни чудо што је постао први кандидат за новог руског Патријарха. На првом гласању он добија 168 гласова (према четрдесетак осталих кандидата), али се доноси одлука да од три кандидата Патријарх буде изабран жребом. И на поновном гласању буде исти резултат, али Божија промисао одлучи, те слепи старец Алексије извуче из путира цедуљу са именом Митрополита московског Тихона, а Владици Антонију додели значајну улогу у окупљању и одржавању у вери милионе несрећника Руса, прогнаника после Октобарске трагедије. Сабор га бира за Митрополита харковског (од марта 1918. кијевског и галицког, уместо зверски убијеног Митрополита Владимира). Несаломљиви и ауторитативни Антоније није пожељан у Кијеву, у том древном руском граду, „мајци руских градова“, те га у децембру 1918. године интернирају у унијатски Манастир Бучан, где уз свакојака понижавања и физичка злостављања проводи преко пола године, да би био пуштен после протеста међународне јавности. И отада почињу године избегличких скитања, а места у којима он борави зависе од промена на фронтовима грађанског рата. Ређају се Ростов на Дону, Кијев, Јекатеринодар, Новочеркаск… У једном критичном тренутку повлачења Беле армије, на превару га одводе у Цариград (позван је на брод да га наводно освешта). Из Цариграда одлази у Атину где је дочекан уз велике почасти, држи предавања (на Академији наука), затим одлази на Свету Гору Атонску и помишља да тамо и остане у неком манастиру. Али га последњи заповедник Руске Беле армије генерал Петар Врангел замоли да се врати и помогне да се достојанствено поднесе катастрофа пораза. На основу указа Светог Патријарха Тихона о организацији црквеног живота у деловима Русије који су одвојени од московске управе (од 7 до 20 новембра 1920. године), стаје на чело Више црквене управе на југу Русије, да би се у истом месецу поново нашао у Цариграду, сада заувек отргнут од Домовине.

Његов огроман углед у Православном свету помаже Руској Цркви у избеглиштву да сачува јединство, па чак и неку врсту самосталности (прво на тлу Цариградске Патријаршије, а затим и у Србији, куда Митрополит Антоније прелази у фебруару 1921. године).

То је почетак „српског“ периода у његовом животу, који ће потрајати 15 година, све до блаженог упокојења 1936. године.

Ових последњих година живота Митрополит је окружен изузетном пажњом регента (краља) Александра, Патријарха Димитрија, скопског Митрополита Варнаве (потоњег Патријарха српског), Епископа нишког Доситеја (Васића, сада свештеномученика Митрополита загребачког), и многих, многих других Срба, који не заборављају шта је Русија учинила за Србију 1914. године, Срба, који су се школовали тамо, који једва чекају да узврате љубав и пажњу.

Митрополит Антоније једно време борави као гост Патријарха Димитрија у згради старе Митрополије, често служи у „руској парохијској цркви“ тј. у свечаној сали Треће мушке гимназије код оснивача и старешине цркве протојереја о. Петра Беловидова, а затим прелази у Патријаршијски Двор у Сремске Карловце, који постаје његово стално боравиште, одакле он путује у Београд и у друга места где су велике колоније руских избеглица (Нови Сад, Кикинду, Панчево, Загреб, Манастир Миљково, Лондон и другде). За његов боравак у Лондону (1931. године) везана је још једна симпатична анегдота. Владика је примљен са великим почастима, па су му у чувеном зоо врту показали „највећег лава на свету“ – симбол Велике Британије. Његов Феђа, онако висок преко 190 цм. са огромном брадом, замоли Авву да се склони и пусти да и он види то чудо. Кад се Теодосије нагло приближио кавезу, лав се уплаши и повуче у дубину кавеза, а Митрополит изговори гласно на енглеском и руском: „Вот сила Православия!“

Митрополит Антоније председава на Првом Свезаграничном сабору Руске Цркве у изгнанству (20. новембар – 3. децембар 1921. године), постаје председник Синода, а од 1922. године и Поглавар (рус. Первоиерарх) Руске Заграничне Цркве. У заграничним руским црквама се и даље помиње законити поглавар Патријарх Тихон, а после његове загонетне смрти 1925. године – мјестобљуститељ патријаршијског трона Митрополит Крутицки Петар. Тиме се јасно указивало да Загранична Црква сматра себе и даље делом Руске Цркве, али оним делом коме је, владавином безбожне, богоборачке власти онемогућено друго општење са Матицом осим духовног.

Владика Антоније се читавог живота бавио Достојевским. И стављао га изузетно високо у духовном смислу. Један од његових ученика бележи његову изјаву: „Библија је изнад свега. Затим црквена правила, а на трећем месту је Достојевски“– „А где су, Владико, Свети Оци ?“ Погледа ме уз осмех и после паузе рече: „Ипак, Достојевски“. У Софији је 1921. године објављена његова студија коју је он скромно назвао „Речник уз стваралаштво Достојевског“. Тамо је интересантан цитат који је он узео као мото: „Не должно отчаеваться“ („Не треба очајавати“). Али је Владика повремено управо падао у очај! Пажња и љубав који су указивани руским избеглицама, Руској Цркви у изгнанству, и конкретно самом Митрополиту Антонију, нису могли да ублаже његову тугу. А зато је било више разлога. Први је био сурови, крвави богоборачки прогон свештенства и верника у Домовини. Други – веома рано испољена неслога унутар Заграничне Цркве, иако ниједан од осталих митрополита, архиепископа и епископа није могао да се упоредити са свеколиким ауторитетом Авве Антонија. Прво се одвојила Америчка Митрополија (која и није била „избегличка“ већ је постојала од раније) и у којој су велики утицај имали цивилни чланови црквених одбора. Затим се издвојила и групација око Митрополита Евлогија (Георгијевског) у Паризу, такође под великим утицајем цивилних лица у црквеној управи. Све је то доводило Владику Антонија до толиког очаја, да је више пута изражавао жељу да се повуче на Свету Гору. Али то му није сметало да и у избегличким условима настави своју мисију „привлачења младих људи Цркви“. Из „Антонијевог гнезда“ изађоше Свети Владика Јован Шангајски (кога је он запазио још као младића у Харкову), Схиархимандрит Амвросије духовник Миљковски; Архимандрит Кипријан (Керн), професор Свето-Сергијевског института у Паризу, игуман Лука Миљковски и Тумански, протојереј-мученик Владислав Некљудов, (убијен 1949. године у сарајевским казаматима), Архимандрит Спиридон (Јефимов), јеромонаси Макарије, Лонгин, Андреј (потоњи епископи Српске Цркве), браћа Бартошевичи (потоњи Епископ Леонтије и Архиепископ Антоније), јеромонах Антоније (Сјенкевич) потоњи Архиепископ Лос-Анђелески, Архимандрит Силуан (Стрижков), протојереји и професори: Борис Волобујев, Борис Селивановски, Виталије Тарасјев, Борис Критски и многи, многи други. Ипак (како сведочи Петар Лопухин, познати црквени публициста, веома близак Владици), он је једном приликом изјавио да су му „по духу најближи Отац Јован и Отац Амвросије“ (Св. Владика Шангајски и духовник Миљковски).

Велику утеху пружао му је Његова Светост Патријарх српски Варнава. Не само што му је пружио искрено гостопримство, него је дозволио да Руска Загранична Црква има, тако рећи, самосталност на територији Српске Православне Цркве! Колики је углед уживао овај руски јерарх, сведочи и један случај који је описао келејник Владике Антонија о. Теодосије. Једном приликом, кад је у Карловце стигао Њ. В. Краљ Александар, затекао је у једној од алеја у парку Патријаршије Митрополита у колицима и Патријарха Варнаву како гура „возило“. Краљ је (мимо свих прописа) прво тражио благослов од Владике Антонија, а после од свог Патријарха! Управо на иницијативу Патријарха, 1935. године, и поред јаког отпора слављеника, свечано је обележен редак јубилеј: педесетогодишњица свештенослужења Митрополита Антонија. А већ следеће године, 10 августа, Велики Авва тихо издахну на рукама својих верних ученика: Архимандрита Теодосија и протојереја Владислава (Некљудова). Опело у Саборној цркви у Београду служио је лично Патријарх Варнава са великим бројем епископа, свештенства, уз непрегледну масу поштовалаца тог истакнутог духовника и учитеља.

Затим је дугачка колона дошла до Руске Цркве на Ташмајдану, која је управо по жељи Владике Антонија била посвећена Светој Тројици (1924. године). После кратког помена, литија је кренула пут Новог гробља, где је у крипти Иверске капеле Велики Авва нашао свој вечити покој.

Александар Пушкин је у песми „Споменик“ пророчки предсказао да стаза према њему неће да се изгуби у корову. Нажалост духовне стазе што треба да воде до тако значајне личности, какав је био Митрополит кијевски и галицки Антоније поприлично су зарасле.

Нека ово скромно подсећање утре пут ка том великом имену васколиког Православља.

Ипођакон Андреј Тарасјев, Православље, Број 1065-1066, 1067.

Фото: Портрет Митрополита Антонија аутора Михаила Њесторова

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *