Атентат у Марсељу био је увод у геноцид у НДХ

Деветог октобра 1934. у пола четири по подне стигао је југословенски брод „Дубровник” са краљем Александром Карађорђевићем у марсељску луку, праћен целокупном француском средоземном флотом, у званичну посету Француској. Министар морнарице Франсоа Пјетри пошао је у сусрет југословенском ратном броду, док су луку надлетали француски хидроавиони. У адмиралском моторном чамцу министар Пјетри, заједно с краљем, одевеним у југословенску адмиралску униформу с лентом Легије части преко груди, отпловио је до старог марсељског пристаништа. На пристаништу краља су чекали министар спољних послова Француске Жан-Луј Барту и многобројни други француски и југословенски великодостојници. Краљ је ушао у отворени аутомобил марсељског префекта. Поред њега је седео Барту, а преко пута генерал Алфонс Жорж, члан француског ратног савета, окићен бројним одликовањима. Поворка од великог броја аутомобила је кренула.

Било је четири сата и 10 минута кад је краљев аутомобил стигао на трг пред марсељском берзом, који је био испуњен огромном масом света. У том тренутку крупан човек у оделу кафене боје дотрчао је до краљевог аутомобила, скочио на папучицу и из непосредне близине испалио осам метака у правцу краља, Бартуа и генерала Жоржа. Иако га је један гардиста сабљом ударио тако да је одмах пао на земљу, атентатор је лежећи продужио да пуца, по неким извештајима из другог револвера. Линчовани атентатор је у несвесном стању пренет у одељење јавне безбедности. Код њега је нађен фалсификовани чехословачки пасош издат 30. маја 1934. од стране генералног конзулата у Загребу на име Петра Келемана, трговца, који је француску визу добио 28. септембра. Поред тога и један мањи револвер, стотину метака и једна бомба. Седам дана после атентата дефинитивно је утврђен идентитет убице – Бугарин Владимир Георгиев Черноземски, Влада Шофер, вишеструки убица, припадник терористичке ВМРО.

Краљ Александар погођен је на три места, и то у висини јетре, у раме и нешто изнад кука. Смртоносна рана била је она која је повредила јетру и изазвала излив крви… Смртно рањен краљ је одвезен у префектуру, где је стигао жив, срце му је још куцало. Одмах су прискочили у помоћ лекари, међу њима и професор г. Бертран. Међутим, њихово ангажовање било је бескорисно. У 16 часова и 45 минута лекари су констатовали смрт, тачно пола сата после атентата.

Настао је тајац. Сви су оборили главе са сузама у очима. Краљево тело прекривено је југословенском тробојком, изнад главе упаљена је воштаница и утуљена светла. Хладнокрвни убица заледио је вечити незаборавни осмех краља-победника у његовој 46. години живота.

То је упрошћена слика атентата на краља Александра, који је убијен пред очима бројних француских званичника и грађана који су приредили дочек краљу јунаку и савезнику из прошлог рата.

Пред свирепим убиством краља народ је остао нем и уједињен у болу и жалости у читавој Краљевини Југославији.

„Највећи владалац наше историје, најмудрији војсковођа наших победоносних ратова, најхрабрији ратник наших славних битака, први витез међу витезовима, легендарни војник и херојски краљ”, како је описиван, страдао је од руку бугарског плаћеног убице, а атентат су организовале хрватске усташе уз помоћ тајних служби Бугарске, Мађарске и Италије. После истраге, на суђењу 1936. године, припаднике усташке организације као саучеснике у атентату – Мију Краља, Ивана Рајића и Звонимира Поспишла – суд у Француској је осудио на доживотну робију, а организатора Анту Павелића у одсуству на смртну казну (Италија је одбила да га испоручи).

Од тог дана до данас, како о самом атентату, односно о његовој политичкој позадини, тако и о самом југословенском краљу, постоје различите верзије и оцене. Иако су сам атентат и његова организација детаљно истражени, реконструисани и судски процесуирани, остаје питање политичке позадине, односно питање ко је имао интерес да уклони југословенског краља. Поред унутрашњих група, као што су усташки и бугарски сепаратисти и комунисти, на спољном плану то су Италија, с којом је Југославија имала напете односе око западних граница, немачки националсоцијализам у успону и бољшевички режим у Русији, с којим је краљ одбијао да успостави било какву сарадњу. Такође и Бугарска и Мађарска, које се нису мириле с губитком територија после Првог светског рата.

Многи сматрају да су убиством краља убијени народно јединство и сама Краљевина Југославија, која је после његове смрти преуређена стварањем Бановине Хрватске, а онда ударом споља 1941. срушена, подељена, а од дојучерашње браће српски народ је доживео стравичне злочине, геноцид у усташкој Независној држави Хрватској коју су водили они који су оптужени и осуђени за убиство краља Александра.

Ратник и државник

Дело владара краља Александра, за живота већ легендарне личности војсковође, било је оличење ослобођења и уједињења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, чији је он главни заточник и неимар био.

Дуже од две деценије он је био кључна фигура бурних и великих догађаја у историји Срба и Јужних Словена. Од 46 година свог живота, 31 годину провео је као војник. Од балканских ратова до завршетка Првог светског рата он је на челу својих победоносних армија. Започео је и довршио велику ослободилачку борбу Срба и Јужних Словена. Године 1914. бранио је достојанство независне државе и одбио заповедничке и унижавајуће услове из ултиматума моћне Аустроугарске. Говорио је да на свету нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свог огњишта, својих старих и нејаких. У тим догађајима он је био и војсковођа, и краљ државник, вођа народа, чувар мира на Балкану и у средњој Европи. Многи сматрају да је управљао у свим приликама и свим догађајима, а не догађаји њиме. Владар из народа и за народ.

Међутим, о краљу Александру Карађорђевићу постоје и друга често противречна мишљења, самих савременика и историчара, посебно она која су формирана у комунистичкој пропаганди. Означаван је као монархо-фашиста, као великосрбин, као сурови диктатор и експлоататор широких народних маса, пребацивано му је да државом управља као касарном, да су му начин живота и одлучивања били војнички…

Неспорно је да је краљ Александар крупна историјска личност, да је желео снажну и централизовану државу јединственог народа од три племена, Срба, Хрвата и Словенаца (троимени народ). Желео је Југославију с Југословенима и веровао у народно јединство.

Момчило Павловић, историчар

Политика

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *