Ненад Ристовић: Антички свет у доба Христовог рођења

Исус Христос је рођен пре нешто више од две хиљаде година као палестински Јеврејин, поданик Римске државе. Ове две чињенице условљавају да свако разматрање историјских оквира Христовог земаљског живота па и времена Његовог рођења има два плана: један је римски и уопште пагански, а други палестинско-јеврејски. И сама еванђеља показју ту амбивалентност. О Христовом рођењу говоре еванђелист Матеј и еванђелист Лука, али као два различита човека – један је хришћанин из јеврејства, а други из паганства – и за различиту читалачку публику и са различитом намером – први за Јевреје да им представи Исуса као очекиваног Месију из старозаветних пророчких књига, а други за пагане да им прикаже Спаситеља човечанства. Кренућемо од другог приступа, односно најпре ћемо осветлити шири, светски оквир Христовог рођења и живота, па се преко јеврејске дијаспоре приближити њиховом јеврејско-палестинском језгру.

У време рођења Исуса Христа добар део света био је под влашћу велике и моћне Римске државе која се простирала од Северног мора до јужних граница Египта и од Атланског океана до реке Еуфрата. Од времена Октавијана Августа, након дугих грађанских ратова, Римска држава (званичног имена „Римски сенат и народ“) постала је од републике монархија. Пресудан припремни момент за то био је диктатура Јулија Цезара која је нагло прекинута његовим убиством 44. године пре Христа у тренутку када је он већ намеравао да озваничи своју аутократију. Уместо враћања на старо уређење које су хтеле Цезарове убице, његови осветници, посинак Октавијан и Марко Антоније, поделили су државу на два дела. Али они нису могли трајно да владају у сагласју. У ратку који су повели један против другог, победио је Октавијан и од поморске битке код Акција 31. године пре Христа, он је био једини господар простране државе. Вешто користећи задовољство народа и аристократије што је коначно дошло до мира након деценија ратних разарања, Октавијан је театрално, враћајући своје заповедништво над војском (imperium и звање imperator) и сва друга ванредна овлашћења која је дотле имао (27. године пре Христа), још театралније сва добио натраг од Сената као њиховог представника. Тако је настао нови облик владавине. Сенат је званично и даље остао највиша власт, али је Октавијан био на његовом челу као princeps („првак“), тиме и на челу државе. Касније је, опет по вољи Сената, аристокрстије и народа, добио и нова звања (pontifex maximus, pater patriae), а сам је себи дао титулу Augustus („Узвишени“), дотле придавану само боговима. Ту титулу ће редовно стављати уз своје име, као и Caesar (коју је још раније узео у спомен на свога поочима када га је прогласио богом); по њој ће првенствено остати упамћен у историји. Отуда, као „Цезара Августа“ титулише Октавијана еванђелист Лука, једини од новозаветних писаца који је имао историографске претензије, када на почетку друге главе свога Еванђеља датира Хрстово рођење:

У оно време догоди се да изађе заповест Цезара Августа да се изврши попис народа у целој земљи. То је био први попис за Квиринијеве управе Сиријом. Сви су ишли да се попишу, и то свако у свој град. Тако и Јосиф из  Глилеје, из града Назарета, пошто је био из Давидовог дома и рода, оде да се поппишегоре у Јудеју, у град Давидов звани Витлејем, заједно са Маријом, женом вереном за њега, која беше трудна. Но десило се да док су били ту њој нступи време порођаја. И она роди сина свога првенца… (Превод како овог, тако и свих осталих навода, припадају аутору текста).

За време дуге Августове владавине (умро 14. године по Христу) извршена су три пописа становништва: 28. године пре Христа, 7-6. године пре Христа и 7-8. године после Христа. Поменути римски функционер, пуним именом Публије Сулпиције Квириније, био је на дужности у Сирији два пута, најпре између 10. и 6. године пре Христа као војни командант са Августовим налогом да угуши једну побуну и 6. године после Христа када је послат као царски легат, дакле да управља том провинцијом. И једном и другом приликом то се поклапало са пописом становништва. Како је Лука нагласио да се Христос родио за време првог, ранијег пописа, из тога је произилазило да је Христос рођен за време пописа 7-6. године пре наше ере, мада еванђелиста није навео тадашње Квиринијево звање, него оно касније, за време пописа који је извршен 7-8. године наше ере. (То је дуго било камен спотицања при одређивању године Христовог рођења јер се за први Квиринијев боравак у Сирији сазнало скорије из једног натписа нађеног у Сирији; несугластице око године Христовог рођења су подстицане и рачунањем времена по ерама које користимо, које је увео монах Дионисије Млађи у шестом веку, али не сасвим тачно, па се само условно каже пре и после Христа.)

Август је водио мудру и умерену политику која је наилазила на свеопште одобравање. Свуда у цаству су подизани нови градови, храмови, позоришта, водоводи, изграђивани путеви. Војна полиција је обезбеђивала путеве од тада уобичајене опасности од разбојника, а водене путеве је од гусара штитила царева флота. Услед тога, процветали су привреда и трговина. Право римског грађанина проширено је изван Италије на заслужне грађане по провинцијама. Сваки грађанин је могао слободно да путује, становништву читавог царства пружан је осећај личне безбедности и имовинске сигурности. Да би учврстио свој утицај и углед, Август је често приклањао ухо многим оптужбама које су до њега допирале из разних делова своје Империје, па је и интервенисао да би се подјармљеним народима показао као добар и кажњавао кривце и смењивао безобзирне намеснике и вазалне владаре. Изнад свега, после дуготрајних ратних страхота, коначно је свуда настао мир и Август који га је не само прокламовао него му, да учини што већи утисак на масе, подигао величанствени олтар у Риму (Ara Pacis), свуда је слављен као владар мира, а у источним провинцијама, у којима је обожавање владара било део традиције, он је слављен и као бог спаситељ.

У неким старим календарско-литургијским текстовима Римске цркве, наглашава се да су у време Христовог рођења врата бога Јана на римском Форуму била затворена. То је, наиме, код Римљана био знак мира; за време ратова та врата су била отворена, а то је пре Христовог рођења трајало више деценија готово без прекида. Ово симболично повезивање свеопштег мира који је донео Август и мира који долази са Христовим рођењем има своје исходиште у познатим речима песме којом су анђели поздравили новорођеног Спаситеља у Еванђељу по Луки (2, 14): „Слава на висини Богу, а мир на земљи међу људима добре воље!“ Ова парола није промакла великим старохришћанским мислиоцима. Да се Августов земаљски мир (pax Augusta, pax Romana) и Христов небески мир (pax Christ, pax Christiana) нису случајно поклопили, штавише да мир који је Христовим рођењем сишао с неба даје савременом Августовом земаљском миру право значење и пуноћу, мишљење је многих хришћанских писаца, пре свих раних Отаца Цркве. Савременици и сами поданици Римске државе, они су у разматрању историјских оквира Христовог рођења дошли до још једног важног закључка: Божанске предодређености Римске империје за место и време Христовог рођења. Тако један од теолога који је највише утицао на развој хришћанске мисли, Ориген, пише (Против Келса 2, 30):

Бог је, желећи да припреми народе да приме Његову науку, предодредио да  буду под влашћу једног цара, римског, иначе би због многобројности владара и међусобне раздвојености народа било теже да Исусови апостоли изврше оно што им је Исус заповедио када је рекао „Идите и научите све народе“ (Матеј 28, 49). Познато је да је Исус рођен за владавине Августа који је, да тако кажем, удружио многе државе у једну. Постојање многих држава било би сметња да се Исусово учење рашири по целоме свету не само из напред речених разлога, већ и зато што би стално било неопходно ратовати ради одбране отаџбине… Како би, дакле, ово мировно учење, које не допушта ни узвраћање непријатељима, могло да завлада да у време Исусовог доласка прилике у васељени нису за стално постале спокојне?

На исти начин размишљао је Мелитон Сардски још у другом веку, а са христијанизацијом Римског царства у четвртом веку то ће постати једногласно гледиште патристике, и на Истоку (Јевсевије Кесаријски, Григорије Назијански, Јован Златоусти) и на Западу (Пруденције, Јероним, Августин, Орозије). Оно ће у Византији, наледници Августове империје, ући и у литургијско песништво и на тај начин бити свечано прокламовано у званични став Цркве; наиме, једна химна која је саставни део божићне службе песникиње Касије, као и једна цариградског патријарха Германа, имају за тему управо тај Богом предвиђени историјски аспект Христовог рођења

Да су Августова светска империја и општи мир Богом дане претпоставке за Христово рођење први је, заправо, изнео, у уопштеној формулацији, апостол Павле када је у Посланици Галађанима написао (4, 4): „Када је дошла пуноћа времена посла Бог Свога Сина… “ Када се добро проуче историјски оквири Христовог рођења и овоземаљског живота смисао ових речи јесте испуњење потребних религијских, шире друштвених и културних, па и политичких услова за појаву и објаву Божје Речи свим људима и за стварање универзалне религије. Те речи је и написао апостол који је као пуноправни грађанин Римске империје највише од свих хришћанских благовесника прве генерације урадио на ширењу еванђељске поруке докле год је мога да стигне путевима којима су претходно прокрстариле римске легије и тако, крећући се у обрнутом смеру од њиховог кретања, уместо благодати цивилизације донео благодат спасења у Антихију, Ефес, Солун, Атину, Коринт, Рим и на саму границу Запада, у Шпанију.

Додуше, ова одлучујућа чињеница за развој хришћанства не би била могућа да јој нису претходила три века експанзије грчке цивилизације током хеленистичког периода, дуго занемариваног од пручавалаца антике који су одбијали да баце поглед мимо класичног доба старе Хеладе. Велики историчар који ће постати откривач периода грчке светске експанзије и први који је написао њену историју, Ј. Г. Дројзен, био је мотивисан на то и са разлога свог хришћанског убеђења, јер је уочио да без покласичне еволуције хеленске културе успон хришћљанске светске религије не би био могућ. Није само стварање светског царства, које је објединило скоро све народе старог света у једну државу и пружило им мир и просперитет, било плодно тле на које је дошао Божански Сејач (испитај Матеј 13, 8), него и оно што му је претходило и погодовало, универзално прихваћена хеленистичка култура и језик преношења те културе, грчки, који су познавали махом сви становници Римског царства. Римско светско царство је било наследник светског царства Александра Великог. Римљани су најснажније развијали културну симбиозу класичне Грчке и Орјента у науци названу хеленизам којој је темељ поставио Александар, а прихватили су и развијали Сиријци, Египћани па и Јевреји. Христове речи еванђелисти нису случајно забележили на грчком језику. То је у Христово и њихово време већ три века био међународни језик трговине, дипломатије и свакодневне комуникације и језик образованих људи који су читали класичну грчку литературу, обавезну лектиру сваког ондашњег културног човека. Није ни чудо да је најобразованији апостол, Павле, по сведочењу Дела апостолских (17, 28), проповедајући еванђељске истине на атинском Аеропагу, на коме су пре њега беседили толики филозофи, цитирао паганске грчке песнике и мислиоце Арата и Клеанта – толика је била снага културне инерције времена. Велики хелениста У. Фон Виламовиц је рекао да је апостол Павле довршио мисију Александра Великог – мислећи да већ обједињен, политички и културно, свет још једино није био обједињен религијски, а то ће учинити управо хришћанство.

Религијска преграда која је делила Христа и Његово учење од државе чији је поданик био – јер сви људи су тада, осим Јевреја, били незнабошци-идолопоклоници – није остала непремостива јер су се на плану религије, као и на плану политике и културе, стекли потребни услови за Христово рођење. Уствари, пагански грчко-римски свет је и сам ишао у сусрет Спаситељу. Првобитна антропоморфна божанства и обоготворени хероји, добри или и зли богови који показују своју вољу људима по ванредним природним појавама и друга основна обележја политеистичке религије су у поодмакло античко доба била широко сматрана за сасвим преживела и многи се више нису задовољавали низом митова од којих је била исткана многобожачка религија. И док обичан народ своја схватања у религији мења тако што све више своди традиционалне богове који су персонификације природних сила на једно врховно божанство које је персонификација Сунца, извора живота, услед чега настају такозвани соларни култови, образованији кругови античког друштва почињу да траже накнаду за веру у философији. Јавља се неколико смерова у тој философској религиозности. Једни пристају уз Сократа и Платона који су учили да поред материјалног постоји и духовни свет и да је човекова душа бесмртна, штавише да јој се након растанка са телом суди за живот који је провела у телу, те да је стога човеку дужност да тежи врлини која се схвата као добро, истина и правда. Пуно присталица стиче стоицизам. То је мешавина фатализма, пантеизма и материјализма: неминовна судбина управља свиме и пред њом треба сагнути главу, Бог све прожима и обухвата, душа је део тог свеприсутног божанства, а највећа вредност за човека је врлина која се показује у презирању спољашњих добара и сузбијању злих склоности и афеката. Многу су, међутим, скептици и одбацују смисао трагања за истином о Богу задовољавајући се или само бављењем етичким питањима или, као следбеници философа Епикура, који одбацујући утицај божанства на свет након смрти тражи смисао живота и срећу у уживањима, а умереност проповедају само да би могли дуже да уживају.

Живи израз своје слабости налазила је незнабожачка религија у јавном и приватном животу. Док је основ сваког друштва, породични живот, у старо време у Риму био светиња, већ након Другог пунског рата почело је навелико развођење бракова да би у Августово доба „људи мењали жене као одело“. Велика већина људи живела је у ропству. Робови нису ни сматрани људима већ оруђима која говоре (како се изразио прецизни Аристотел) и предметом трговине. Хумана осећања су убијана у народу гладијаторским борбама на смрт људи међу собом и са животињама. Док су имућнији живели само за ужитак, девиза пролетеријата је постала „хлеба и игара“. По Царству се постепено шире и различити орјентални култови који нуде вечно спасење кроз мистерије, односно мистично сједињење с божанством (као што су египатски Изида и Озирис, фригијски Кибела и Атиса и персијски Митра), али они су често аморалног карактера и само још више поткопавају већ нарушене моралне вредности.

Немоћ паганских религија као и пропаст морала буди код племенитијих духова тежњу за избављењем. Већ је Платон био схватио да ваља чекати Бога и Богом надахнутог човека који ће научити људе како им ваља живети. Он је на неки начин предвидео и да ће та божанска мисија бити скопчана са жртвом кад је рекао да ће правичан човек бити бичеван, мучен, бачен у тамницу и после свих мука још и разапет (Држава 362). А само тридесетак година пред Христово рођење римски национални песник Вергилије (70-19. година пре Христа) у својој Четвртој еклоги (Четвртој буколској песми) политички оптимизам карактеристичан за песништво Августовог доба помера у козмички оптимизам – наговештава рођење божанског детета којим ће доћи до повратака такозваног златног доба за човечанство:

    Дође што књиге из Куме прорекоше – последње време –

    Векови почињу изнова велико низање своје;

    Управо враћа се Девица, враћа се Сатурна царство,

    И са небеских висина силази нараштај нови… (4-7)

Према астролошким прорачунима стоичких философа, а у складу са орфичко-питагорејском мистиком, требало је да баш у то време отпочне нова „велика година“ или „велики низ столећа“, односно након много векова (хиљаду или десет хиљада година) завршен је још један ток небеских тела и консталација на небу је иста као некад давно када је владар Италије био Сатурн. Када дође до испуњења овога времена све се изнова рађа. То је време, дакле, истовремено и крај и почетак. Карактеристично је да се ово схватање, исто као и код апостола Павла (у горе наведеним речима из Галатима 4, 4), изражава речју „пуноћа“ (грчки πληρςωμα) када говори о одређеном протоку времена које се овде назива век (αιων). А Вергилијево ново покољење са неба је, по мишљењу једног од испитивача, Е. Нордена, опет у вези са речима апостола Павла (Прва Коринћанима 15, 47): „Први је човек од земље, земљанин, а други човек је Господ са неба. Какав је земљани такви су и земљани, какав је небески такви су и небески.“

У Вергилијевим речима има много нејасности и није сигурно који су све утицаји у њима присутни, а они који су преознатљиви немају међу собом додирних тачака (Хомерова и Хесиодова митска домишљања и питагорејске и стоичке философско-математичке конструкције) или се чак међусобно искључују. (Осим тога, много се, још у време самог песника, спекулисало са њиховом конкретном политичком позадином.) Нарочито је упадљиво да су неке слике у Четвртој еклоги скоро идентичне са сликама у месијанским местима у Старом завету, пре свега у Књизи пророка Исаије:

    Дечко ће имати живот бога…

    Светом што мир је добио владаће очевом силом. (15, 17)

(Испитај Исаија 9, 6 и даље: „Дете нам се роди… Име му је… господар мира, отац будућег века… Велика је власт његова и у миру његовом нема краја.“)

    Говеда лавова великих више се плашити неће…

    Нестаће змија… (22; 24)

(Испитај Исаија 11, 6 и даље: „Лав и бик заједно ће боравити… Нејако детенце увлачиће руку у рупу змијину… “)

    … нестаће варавог отровног биља…

    Румени висиће гроздови с грана дивљег жбуња,

    Тврди ће храст у обиљу медом капати росним (24; 29-30)

(Испитај Исаија 55, 13: „Уместо трња рашће чемпрес, а уместо коприва мирта.“)

Многи умни хришћани, укључујући и велике апологете (Лактанције) и теологе (Августин), видели су у Вергилијевој Четвртој еклоги паганско пророштво Христовом доласку. Том схватању погодовало је и што је она снажно утицала на цара Константина да донесе своју епохалну одлуку којом је дао слободу хришћанима у Римском царству. По његовом налогу ова песма је преведена на грчки језик како би сви нехришћански становници Империје могли да упознају ово паганско пророчанство о хришћанском Месији. (Вергилију пак овакво тумачење његове Четврте еклоге у круговима западноевропских интелекуалаца средњег века дало је јединствено место међу античким ауторима, што је највиши интелекуални и уметнички израз нашло у Дантеовој Божанској комедији.)

Премда је стара философија садржала многе заблуде, у њој је било и много истина којима се утирао пут хришћанској науци, нарочито Платонов монотеизам и хумана и козмополитска етика присталица стоицизма Сенеке, Епиктета и других. Сточари су имали и неке магловите представе о божанском Логосу преко кога је створен свет. Стога је почетком трећег века учени старохришћански мислилац Климент Александријски, и сам обраћеник са философије на хришћанство, мога с правом рећи да је философија била Хеленима (то јест паганима) путовођа ка Христу (Шаренице 1, 29, 1) као што је то, по речима апостола Павла (Галатима 3, 24), био и Јеврејима Закон, да је она нека врста Старог завета за пагане. А по мишљењу једног од најоригиналнијих модерних промишљалаца историје (и хришћанина по убеђењу) А. Тајнобија, хеленистичка философска религиозност је свету у коме се Христос родио и коме се обратио учинила схватљивим и прихватљивим и „једину новину од стварања света“, оваплоћеног Бога, Богочовека.

Осим „виших“ умовања религиозно настројене философске елите и у народним слојевима грчко-римског света је било широко раширено мишљење да ће очекивани спас од пропасти, повратак среће и правде, доћи са Истока – по оној старој латинској крилатици „ex Oriente lux“ – штавише из јеврејске земље. Израз и потпора тих идеја била су такозвана сибилска пророчанства. Сибиле су биле паганске пророчице од којих је у Риму била нарочито цењена сибила из Куме у јужној Италији чије је прорицање споменуто у наведеним Вергилијевим стиховима. По целом античком свету кружили су текстови пророчанстава који су приписивани накој од сибила, а у њима је било и много месијанских најава по идејама и тону сличних Вергилијевој Четвртој еклоги. Сибилска пророчанства су плод прожимања јеврејства и грчко-римског паганства услед историјских околности, које су, уз већ споменуте, предодредиле испуњење Христове мисије на земљи. Мада су и сами више пута падали у идеопоклонство, Јевреји су незнабожачким народима сведочили веру у једнога Бога и подржавали им очекивање будућег Спаситеља. Томе је погодовало што су се Јевреји били раширили по читавом простору Медитерана. Још пре Александра Великог и епохалних промена које је он унео на простор Блиског истока, а нарочито после тога, Јевреју су, ради лакшег живота, напуштали Палестину  и стварали своје заједнице на широким просторима од египатске Александрије, где их је било милион (тако да је историчар Т. Момзен  рекао да је Александрија била подједанко јеврејски и грчки град), преко Сирије, Кипра, Мале Азије, Грчке, Македоније, а касније и Рима и Италије, Картагине, и све до Галије и Шпаније. Где год би дошли они су подизали синагоге у којима су се сатајали на молитву и читање Светог писма. Тако се и незнабошцима давала прилика да упознају веру у једнога правог Бога и пророштва о Месији, па је било оних који су прихватали јеврејску религију (такозвани прозелити – „дошљаци“). У томе је од великог значаја био превод Старог завета на грчки, такозвана Септуагинта, настао у Александрији, центру хеленистичке учености, у трећем веку пре Христа када су тамошњи многобројни Јевреји били већ заборавили свој матерњи језик служећи се грчким. Штавише, када су први грчки философи дошли у додир са јеврејском религијом, управо у Александрији, у трећем веку пре Христа (као Хакатеј из Абдере, Мегастен и Теофрастов ученик Клеарх из Сола) њихова заједничка констатација је била да су Јевреји „философски народ“. Уостало, тешко да би и Септуагинта икада настала да међу александријским учењацима није било очекивања да ће у љубоморно чуваним јеврејским светим књигама наћи оно што су иначе, не без респекта, називали „варварска филозофија“.

Осим тога, у дијаспори су и сами Јевреји успевали да премосте религијски јаз између себе и пагана не само прихватајући многе паганске спољашње културне навике, него и нека хеленистичка философска схватања и везивали их за библијске истине, али остајући доследни својој вери. Та интелектуална симбиоза се може уочити и у једној од најмлађих књига Старог завета, такође насталој у александријској јеврејској заједници, такозваној Мудрости Соломоновој. Док аутор овог текста само местимично позајмљује појмове и изразе из хеленистичке мисли коју очигледно врло добро познаје, највећи јеврејски интелектуалац из дијаспоре, Филон из Александрије, Христов старији савременик, успео је да систематски изрази библијску теологију на начин и средствима грчке философије. Он је био врло побожан Јеврејин који је изнад свега стављао Богом надахнуто јеврејско духовно наслеђе, али је био и ученик већ поменутих утицајних грчких школа мишљења (платонизма и стоицизма). Оне су му само помагале да старозаветну теологију доведе сасвим на праг Новог завета, нарочито у његовој визији улоге божанског Логоса. А као грађанин једног великог културног центра какав је била Александрија, Филон је био заинтересован и за театар, спорт и друге хеленистичке јавне игре.

И сама Палестина је била изложена свим овим хеленистичким утицајима, мада је ту отпор био велики, нарочито у случајевима када су страни господари хтели да на силу одвоје Јевреје од њихове отачке религије и традиције. Они су ради тога више пута давали и велике жртве као што је то било за време великог устанка браће Макабејаца (Макавеја) против присилне хеленизације од стране сиријских господара у другом веку пре Христа. У последњем столећу пре Христа један део јеврејског народа се настанио на северу, у Галилеји, где су услед непрестаног контакта с трговачким караванима попримили више козмополитски менталитет па постали и мање строги у држању јеврејских верских прописа и попустљивији према странцима многобошцима. Своје детињство и младост Исус Христос је провео управо ту, у Галилеји, у Назарету. Зато су Га, како сведоче више пута еванђеља, Јевреји из Јудеје и звали Галилејац. Примећено је да је реч „лицемер“, коју је Христос често користио, забележена у еванђељима на грчком υποκριτης, метафора из грчке позоришне терминологије. Исус је говорио арамејски, али с правом се може претпоставити да се у својој родној Галилеји, у којој се поред арамејског и јеврејског, као и свуда на хеленизованом Истоку, употребљавао грчки, и Он служио њиме. Томе у прилог говоре и Христови разговори забележени у еванђељима који су морали бити вођени на грчком: са римским капетаном (Матеј 8, 5-13), са Сирофеничанком (Марко 7, 26), са Пилатом Јован 18, 33 и даље). Одакле Христу једна грчка позоришна метафора постаје јасно ако се има у виду да се само „сат хода“ од Назарета налазио велики хеленистички град Сефорис, са базиликом, термама, великим позориштем. Иако еванђеља не спомињу никакву Христову делатност у овом граду можемо слободно претпоставити да су Он и Његова породица имали прилику да више пута посете то место. Јофиф Обручник је у том значајном центру могао наћи посла са својим дрводељским занатом јер су управо у то време у овом граду извођени обимни грађевински радови. У сваком случају, та урбанија глилејска средина ставља Христову личност у козмополитски хеленистички контекст, уједно нам дајући могућност да у овом прегледу историјских прилика у врме Христовог рођења повежемо примарно јеврејско-палестински иторијски контекст са ширим светским.

Од око педесет пет милиона становника Римског царства у време Христовог рођења, Јевреја је било око четири до пет милиона. „Чисти“ Јевреји су настањивали Јудеју, јужни део Палестине, са средиштем верског живота, Јерусалимом и великим Храмом у њему који је првобитно подигао Соломон, а срушили га Вавилонци, па је после изнова сазидан. Између Јудеје и Галилеје у којој су Јевреји били измешани са незнабошцима простире се Самарија, расколничка земља у којој је живео народ кога махом сачињавају колони досељени из удаљених покрајина Римске државе и које Јевреји, иако су прихватили њихову веру и доследно се држали старозаветних прописа, нису признавали за своје. Самарјани су зато себи подигли друго светилиште на брду Герзиму. Христос је напротив узео Самарјанина за пример милосрђа, а на питање жене Самарјанке где се треба молити Богу, у Јерусалиму или на Герзиму, одговорио да ће се убудуће сви молити Богу у духу и истини (Јован 4, 24).

У време Христовог рођења Римљани владају палестинским областима већ четрдесет година. Римској политици, спровођеној у свим провинцијама Царства, одговарало је да врховна власт буде у рукама Римљана, а у осталом да се не мења постојеће политичко и правно стање. Отуда је у Палестини јеврејска држава остала под влашћу Ирода. Њега спомиње Еванђеље по Матеју када говори о времену Христовог рођења кога, како смо већ нагласили, смешта у јеврејско-палестински историјски оквир: (2, 1): „Када се Исус родио у Витлејему, у Јудеји, у време краља Ирода…“ Пошто затим опише како је Христова земаљска породица морала да бежи у Египат због наредбе да сва деца од две године наниже буду побијена, коју је краљ Ирод издао када је сазнао да се родио Христос јер је мислио да ће због тога изгубити власт, Матеј указује на повратак Исуса, Марије и Јосифа из Египта након скоре Иродове смрти. Заиста, Ирод је умро 4. године пре наше ере, дакле неке две до три године после Христовог рођења.

Тројица владара по имену Ирод спомињу се у Новом завету. Овај опаки владар који се спомиње као јудејски краљ за време Христовог рођења прецизније се назива Ирод Велики. Он се постепено учврстио на власти и проширио своју државу. Почео је као један од двојице синова-наследника свога оца Антипатера који се у борби против отимача законите власти династије Хазмонеја (који су до тада владали Палестином више од века) приклонио Римљанима и добио од Јулија Цезара управу над својом јеврејском земљом, а својим синовима поделио власт, при чему је Ирод добио управу над Галилејом. Вешто користећи грешке својих конкурената и приклањајући се увек победничкој страни у току римских грађанских ратова (Цазару, Антонију и најзад Августу) Ирод се учврстио као једини владар над читавом Палестином. Био је притворица и безобзиран, али и смео када треба доносити брза решења и одлучно делати. Противнике своје владавине и свакога ко би му се супроставио Ирод је уклањао, не осврћући се на пријатељство и родбинске везе. Тако је уклонио свога зета, супругу, њене синове из претходног брака, најзад сопственог прворођеног сина и наследника. Забележено је да је Август (који иначе није много волео Јевреје) једном у шали рекао да би пре пристао да код Ирода буде свиња него син – јер Ирод, као Јеврејин, не једе, па према томе и не убија свиње, али убија синове. Са овом сликом Ирода сасвим се слаже еванђељски податак о његовом наређењу да се побију витлејемска деца (Матеј 2, 6). Према паганском становништву своје државе Ирод се поставио као пријатељ и у градовима које су они настањивали неговао је грађевинску делатност. На месту разрушеног града Самарије саградио је нови град који је у част Августа назвао Севастија (Грчка реч Σεωαστις одговара латинској Augustus), а на мору је подигао велики лучки град који је, опет у част цареву, назвао Кесарија. Још је подигао у Јерусалиму високу кулу названу Антонија из које је могао да надзире збивања у граду, на западној обали Мртвог мора неосвојиву тврђаву Масада, а у Јерихону замак за своју зимску резиденцију. Јевреји су били запрепашћени што јудејски краљ показује наклоност према незнабошцима. Међутим, он се старао да придобије подједнако и Јевреје показујући се као прави Јеврејин. Тако је проширио и украсио јерусалимски Храм. Помагао је и Јевреје у дијаспори. Али ипак је остао омражени туђин код већине становништва.

На смрти Ирод Велики је тестаментом оставио царство тројици синова: Архелају, Ироду Антипи и Филипу. Ово решење је могло да постане пуноважно тек када га потврди Рим. Август је углавном поступио по Иродовој жељи, иако су му Јрусалимљани послали делегацију са молбом да уместо Иродоваца васпостави управу Синедриона, скупштине јеврејских свештеничких и народних првака. Ирод Антипа и Филип су добили титуле тетрарха (то јест малих кнезова) и управу над северним областима, Галилејом, Перејом и Трансјорданијом, а Ахелај је именован етнархом (а не краљем као што је желео Ирод) и добио власт над главним и већим делом земље (Јудеја са Јерусалимом, Самарија и Идумеја). За народ те титуле природно нису ништа значиле па у еванђељима налазимо за сву тројицу назив краљ (односно цар у старијим преводима). Ахелај је постао озлоглашен по суровој владавини. То спомиње и еванђелиста Матеј када говорећи о повратку свете породице из египатског избеглишта након Иродове смрти објашњава зашто се Јосиф одлучио за настањивање у Галилеји (2, 22): „али када чу да у Јудеји влада Архелај на месту свога оца Ирода побоја се да иде онамо… “ Управо због тиранског начина владања, а на поновну молбу Августу народног изасланства, Архалај је убрзо уклоњен са власти 6. године после Христа, а његова територија је стављена под управу римског царског намесника. Отуда су у Христово време Галилејом у којој је живео и осталим северним областима владали јеврејски кнезови, а Јудејом и Самаријом римски гувернер чија је резденција била у Кесарији. Постављањем свога административно-војног управитеља Римљани нису довели у питање традиционалне функције свештенства и Синедриона. Таква сложена политичка слика Палестине Христовог времена се види из дуге формулације којом еванђелиста Лука датира време почетка проповеди Христовог Претече Јована (3, 1).

Још сложеније од политичког било је духовно стање у Палестини у време Христовог рођења. Религиозно стање Јевреја у то време карактерише издељеност на различите фракције које су живеле у жестоком непријатељству: фарисеје, садукеје и есене. Прве две се често спомињу у Новом завету. Фарисеји („одвојени“) испрва су били здушни поборници строгог држања законских прописа, али се касније губе само у спољашњости и ситницама. Поред Светог писма извор вере им је и отачко предање. Противници су грчке образованости и римске власти. Будући да је живот многих фарисеја био тек на око добар, Христос ће их често прекоревати и називати их лицемерима, окреченим гробовима и слично јер нису знали за чистоту срца, већ само за спољашњу, ритуалну чистоћу, а уместо настојања за потпуним и неодвојивим предавањем Богу, самозадовољно су истицали да дају Богу десетак од свега. С друге стране, фарисејима је било недопустиво кршење побожности то што се Исус (који је у многим стварима био близак њима) дружи са цариницима и грешницима, људима које су они, који су се сматрали праведнима, презирали. Садукеји (име им је по родоначелнику врховних свештеника Садоку) су били либерални мислиоци који су живели само да би уживали. За разлику од фарисеја који су били средња класа и било их је пуно, садукеје је чинила виша класа и било их је мало. Ма како различити и у сталном ривалству, фарисеји и садукеји су се једном приликом потпуно сложили – по питању Исуса из Назарета кога су као свог опасног критичара лажно оптужили римским властима као политички сумњивог и издејствовали да га оне казне смрћу на крсту. Садукеји су признавали само првих пет књига Старог завета, а за остале књиге и предања нису марили. Тако су одбацивали веровање у анђеле и демоне, у бесмртност душе, у васкрсење мртвих и у вечни суд, схватања која су се касније појавила у јеврејству. Јевреји су као и пагани имали „praeparatio evangelica“. Првобитне старозаветне представе о вечном блаженству све више су одвајане од свеопштег васкрсења мртвих и повезиване са све јаснијим уверењем да је душа бесмртна и да вечни живот наступа са смрћу сваког појединца и судом након ње који Бог врши за сваког понаособ.

Резултат тог развоја представљају наука и живот есена. Њихово име можда значи „побожни“. Они су живели у самоћи да би могли без икакве сметње спроводити своје верске назоре. По учењу су били близу фарисејима, али су одбацивали њихово тумачење Закона и Божије откривење су схватали мистички. Били су настањени у пределу око мртвог мора и проводили су живот попут монаха, а у своје редове су примали само проверене људе. Добра су им била заједничка, а нису се женили. Бавили су се различитим занатима, обрађивањем земље, лечењем и одгајањем туђе деце. На јеврејска богослужења нису ишли. У Христово време било их је око четири хиљаде. Мада се не помињу у Новом завету, њихова схватања су сродна са хришћанским, заправо представљају својврсну припрему за Христову науку. Она су постала познатија након открића њихових текстова у пећинама крај Мртвог мора средином двадесетог века (познати Кумрански рукописи). Али хришћанство није остало на обалама Мртвог мора као ова њему блиска јудејска религијска заједница, није остало само једна јеврејска секта изолована у свом ексклузивизму. Следећи речи свога Божанског Оснивача хришћанство се окренуло свету, а то значи хеленистичкој цивилизацији и њеном језику и књизи. А окренувши се ка универзалној светској цивилизацији постало је универзална светска религија.

Већина Јевреја није прихватила Христово Еванђеље, није у њему видела испуњење онога што је код Мојсија и Пророка било наговештено, јер је општа религијска клима у јеврејству на размеђу две ере била таква да је већина Јевреја само гледала на слово Закона и на спољашње вршење његових одредби, а није се освртала на његову мисао-водиљу. Јевреји су, истина је, жељно ишчекивали Месију, али нису у њему очекивали свој душевни и морални препород него само спас од своје земаљске беде, нити су могли да се издигну из свог уско националног поимања Спаситељеве мисије и увиде потребу уједињења свих људи не у једном народу већ у једној вери. Проглашавањем Новог савеза јеврејство је своје место требало да преда Цркви. Даљи опстанак Јевреја као богоизабраног народа је био у контрадикцији са хрићанском благовешћу. И како је Христос најавио јеврејским првацима пред своју осуду и муку (Матеј 24, 1 и даље; Марко 13,1; Лука 21, 5 и даље) и како су они приликом Христовог распећа и добровољно прихватили призивајући Христову крв на себе и на своју децу (Матеј 27, 259 дошло је до пропасти јеврејске државе и Светог града у Јудејском рату 66-70. године, а затим и до потпуног расула јеврејског народа након новог, неуспелог устанка почетком Хадријанове владавине. Са разарањем Светог града и Храма и буквално је престао Стари савез. Како је тек неколико месеци пре разарања јерусалимског Храма у Риму изгорео храм Јупитера Капитолског, врховног божанства римске незнабожачке државе, пропала су највећа светилишта двају тадашњих религијских система – јеврејског и паганског. Као да је у томе била нека посебна симболика, јер се управо тада, из пепела тих паганских и јеврејских рушевина, попут птице Феникса, издигла Христова Црква.

(Ненад Ристовић, Хришћанство и античко наслеђе)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *