Учење Иринеја Лионског о лику и подобију у човеку

Иринеј Лионски, који је у свом учењу објединио источне и западне тенденције у хришћанству, први се намерно и доследно бавио анализом проблема лика и подобија у човеку, настојећи „да мисао држи на тлу чврсте реалности“ (Balthasar, H. U. Von, Herrlichkeit: Eine theologische Asthetik. Bd. II, 56). Као што је већ познато, безмало сва његова књижевна делатност била је усмерена на полемику с гностицизмом. Управо је велика улога схватања слике у гностичким учењима натерала и њиховог хришћанског опонента да тој категорији посвети посебну пажњу и да, отискујући се од гностичких теорија, понуди хришћанско схватање проблема.

За Иринеја је стварање света – уметнички чин. Код њега је Бог, пре свега уметник који ствара свет у складу са мером и ритмом. Човек је – врхунац Божанствене уметности. Он је саздан „по лику и подобију“ Божијем. Није само његова душа већ и тело причасно „уметничкој премудрости (τεχνικης σοφιας) и сили Божијој“ (Против јереси V, 3, 3). У полемици с „лажним гностицима“ Иринеј је формулисао разликовање између лика (εικων, imago) и подобија (ομοιωσις, similitudo) које је за хришћане касније постало традиционално. Код њега је εικων нижи, а ομοιωσις виши степен Богоподобности. Лик Иринеј схвата, с једне стране, у смислу даривања човекове душе разумом и слободном вољом, а с друге стране – на плану посебне човекове телесно-духовне организације, која „у форми и изгледу“ одражава праслику. За естетику је нарочито битно ово друго, пластично схватање лика. Лик – то је нешто исконски дато емпиријском човеку у самом акту стварања (in plasmate) (Против јереси V, 6, 1), то је нешто природно, нераскидиво повезано са самом човековом природом. Оно означава јединство духовног и телесног начела у човеку, „смешу душе и тела“ (Против јереси II, 8, 2; V, 20, 1), коју човек не може да изгуби докле год је жив. Штавише, сама „плот“ (σαρξ, caro) човекова саздана је по „обличју“ (εικων) Бога (Против јереси V, 6, 1). Телесни изглед човека материјални је израз Божанствене духовности. Иринеј сматра да је то било нејасно до очовечења (оваплоћења) Логоса. Када се пак Сам Логос јавио свету у обличју човека, постала је јасна суштина тог обличја. „У пређашњим временима иако је било казано да је човек створен по лику Божијем, то ипак није било показано. Био је још невидљиви Логос, по чијем обличју (κατ’ εικονα) је саздан човек. Стога је он (човек) лако изгубио подобије (ομοιωσις). Када је пак Логос Божији постао тело, он је потврдио и једно и друго; јер је управо показао обличје, сам поставши оно што је било његово обличје, и чврсто установио подобије, чинећи човека саподобним невидљивом Оцу посредством видљивог Логоса“ (Против јереси, V, 16, 2).

Према томе, подобије више никако није повезивано са телом. То је карактеристика духовно-друштвеног човековог стања. Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, сличности Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар Божанствене благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и пре свега моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосо-подобје у телесно-духовном јединству човечије природе, и друго, као Богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.

Виктор В. Бичков, Естетика отаца Цркве (превео Радисав Маројевић)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *