Дискретна туга и парадокс живота

Одлазак Ивана Тасовца (1966-2021)

Тако слободно и ведро нерашчешљан, напустио је своју Србију, свој Београд, своју филхармонију, пријатеље и породицу, остављајући необичну и живописну биографију као јединствени пример и проживљени савет за све нас, тако различите, неутаживо жељне среће и смисла.

Ако постоји неко за кога може да се каже да је у себи носио „радосну тугу”, онда је то био Иван Тасовац. Овај сложени теолошки израз из златног доба Византије носи савршен опис његовог парадоксалног животног става и карактера.

Сав у принчевској меланхолији, истовремено је био испуњен неком готово надљудском виталношћу и енергијом, постајући тако јединствен пример и идеални узор за оне најређе међу нама, оне од његове врсте. Због тога је Иван могао да буде сав у најлепшим паровима спољашњих супротности: и савршено друштвен и усамљеник, и уметник и менаџер, и романтичан баш као и човек од овога света. Па је тако збуњивао и одмах разоружавао све који би хтели да га сврстају само у ову или ону врсту људи, трагично неуспешни у узалудним покушајима да га сведу само на један облик и начин постојања. То тако није било могуће, на срећу свих нас.

Због тога је пред нашим очима овако чудесно израсло његово чедо под именом Београдска филхармонија. Овај сложени колектив и престижна културна институција је тако добила карактер свог директора и предводника, па је убрзо по његовом постављењу на њено чело почела да срећно личи на Ивана. И музика, али и нешто „више од музике”; и оркестар, али и креативна маштаоница; и оаза истинске уметности, баш као и место за све и сваког ко је у себи сачувао бар мало душе. Стога су приврженици и корисници плодова ове и овакве Тасовчеве Београдске филхармоније били многи и многи, а тако међусобно различити, не само „од 7 до 77 година”, како гласи она чувена реклама из „Политикиног Забавника” већ дословно од бебе па до стогодишњака.

Он је оваквим својим „проширеним приступом” уједињавао и мирио своју публику, уосталом као и све нас, тако често нескладне и посвађане. Знао је он, тај велики и племенити дечак, да има нешто аутентично „детиње” у народу и граду којима је свим срцем припадао. И да су сви ти велики дечаци и девојчице иза привида ове трагичне неусаглашености, у ствари неправдама живота погођени и смртно рањени људи, вечно жељни правде, истине и лепоте. Разумео је да чак и код дежурних гунђала и најоштријих критичара, а у обрнутој перспективи правог стања њихове душе, постоји та утопијски романтична и немогућа тежња ка савршеном стању ствари; да је њихово хронично незадовољство и непрестано разочаравање уистину само последица њихове туге над несавршеношћу живота.

Он је Србију волео, а у свој родни Београд је био заљубљен, до краја и без остатка. Уместо да, као толики други, презире своје сународнике, он је био убеђен да је елита органски део народа, а не нешто одвојено и тобоже „изнад њега”. Уживао је у случајним, баш као и оним договореним сусретима, препуштајући се авантури увек нових упознавања, без икаквих обзира на то којој друштвеној групи или класи припадају његови саговорници. Иако син глумца и професорке клавира, он је београдску улицу доживљавао исто онако блиско као и велику сцену. Зато је ту сцену пресељавао са онако великим успехом на улицу, међу људе.

Никада није показивао презир ни према коме, нити се правио важан због својих уметничких талената, друштвеног статуса и положаја које је заузимао, пошто је припадао оном супердемократском духу Београда и свог Дорћола на коме је одрастао, духу који не признаје неједнакост људи и било чију ексклузивност и недодирљиву важност. Зато није никада нападао људе другачијег кова, нити од његових колега тако презрену „естраду”, верујући да се велики мозаик живота састоји од много једнако важних делића најразличитијих величина и облика. У томе је био сличан свим великим Београђанима, од Нушића и Мике Аласа, па до Либера Марконија и Моме Капора, у овој љубави за средину у којој се налази.

С тим да је у свему томе посебну арому његовој личности давала она његова тиха и дискретна туга која се увек осећала у шареном и широком оквиру сваког његовог видљивог припадања. Ту је он ипак и заувек остао онај осетљиви дечак који је у најранијем узрасту отишао на најзахтевнији тренинг који уопште постоји у уметничком свету, на Музичку академију „Петар Иљич Чајковски” у Москви. Тамо где се дечаци претварају у генијалне машине извођачке уметности, под будним оком својих учитеља и васпитача.

Он је у Москви, толико другачијој од Београда његовог одрастања, постао неки другачији Иван Тасовац, добијајући акробатски захтевну пијанистичку вештину, али умногоме жртвујући ону непосредност и спонтану разиграност душе, коју је донео са собом у једну од великих престоница музике наше планете. Вероватно је зато и решио, у зрелим годинама, да од пијанисте опет постане онај маштар са калемегданских брежуљака (где је учио да вози бицикл па после и скејт). Тако је васкрсао своје детињство, будећи своју жељу за неспутаним животом без строго контролисаних правила.

Ову одлуку је подвукао и подцртао својим изгледом, тим упадљивим и нехајно ексцентричним стајлингом. Желео је да и на највидљивији могући начин покаже своју одлуку да живи, а не само изводи уметност.

Пуно пута сам цитирала мисао моје драге Елфриде Јелинек да је живот као умршена коса за коју нема чешља што може да је рашчешља, укроти и умири. У случају нашег, само физички преминулог, али духовно заувек живог Ивана Тасовца, овај кратки и живописни опис може да буде и прави епитаф иза свега што је собом, и јавно и тајно, носио и представљао.

Тако слободно и ведро нерашчешљан, овај срећни (и тужни) вајлдовски Принц Уметности Живота је привремено напустио своју Србију, свој Београд, своју филхармонију, пријатеље и породицу, остављајући своју необичну и живописну биографију као јединствени пример и проживљени савет за све нас, тако различите, неутаживо жељне среће и смисла.

Иван Тасовац и Зубин Мехта у Београду јула ове године (Фото EPA-EFE/Andrej Cukic)

Посебно пријатељство са Мехтом Тасовац и Мехта 

Иван Тасовац, директор Београдске филхармоније и бивши министар културе и информисања Србије, преминуо је изненада прексиноћ у свом дому у Београду, у 55. години. Рођен је 1966. године у Београду, у интелектуалној породици Тасовац, којој је, како се бележи, нобеловац Иво Андрић оставио средњовековни родослов пронађен у Дубровачком архиву. Иван Тасовац син је глумца Предрага Тасовца и мајке Марије, вишегодишње професорке клавира у Музичкој школи „Мокрањац”. Отуда и његово рано интересовање за музичку уметност, већ у 12. години дебитовао је као пијаниста са оркестрима Београдске и Загребачке филхармоније.  Дипломирао је и магистрирао клавир на Конзерваторијуму „Петар Иљич Чајковски” у Москви, у класи професора Сергеја Дорењског.

Током професионалне пијанистичке каријере наступао је као солиста и са оркестрима у Италији, Швајцарској, Шпанији, Ирској, САД, Русији, Белгији, бившим југословенским републикама и другим земљама, а од почетка двехиљадитих посветио се менаџерском послу на челу БГФ.

Директор Београдске филхармоније био је од марта 2001. до септембра 2013. године. Тада је реконструисана зграда Београдске филхармоније, обновљени су инструменти у великом делу оркестра, оркестар је подмлађен, ангажовани су музичари који су се вратили са школовања у иностранству… Унапређена је и институционална и регионална сарадња, а поред запажених међународних гостовања оркестра широм Европе, на иницијативу Тасовца у јесен 2014. године реализована је и прва турнеја у историји Београдске филхармоније у САД.

У знак признања за допринос култури у Србији, Тасовац је био позван да буде један од главних говорника на дебати „Однос културе и економског развоја”, која је у седишту УН у Њујорку одржана у јуну 2013. године. Влада Србије разрешила га је дужности директора БГФ у септембру 2013. године због његовог избора за министра културе и информисања у реконструисаној влади. На тој функцији је остао до августа 2016. године, након чега је, на основу конкурса, поново именован за директора Београдске филхармоније у јануару 2017. године.

Покренуо је Фондацију БГФ „Зубин Мехта” 2004. године, а реализацији бројних циљева и пројеката те фондације доприноси и Фондација „Амерички пријатељи Београдске филхармоније”, основана 2012. године у Њујорку. Везивало га је посебно пријатељство са Мехтом.

Тасовац је на чело Министарства културе и информисања дошао на предлог Социјалистичке партије Србије, преузевши дужност министра од Братислава Петковића. На последњим парламентарним изборима 2020. године био је на листи Српске напредне странке.

Б. Г. Т.

Београдска филхармонија се музиком опрашта од Тасовца

Београдска филхармонија, погођена изненадним губитком Ивана Тасовца, посветиће свом директору концерт вечерас у  20 часова под управом шефа диригента Габријела Фелца, саопштено је из ове куће.Уместо комеморације, Београдска филхармонија се од „великог противника форме и ординарних протокола опрашта музиком за коју је он и живео“.

„Легендарном визионару, пријатељу свих музичара и филхармонијске публике, оркестар не посвећује само концерт у петак већ и сваки наредни који буде одсвирао како на Коларцу тако и у будућој дворани Београдске филхармонија за коју је Тасовац живео”, поручују из БФ.

На концерту у петак оркестар ће свирати музику Шостаковича, а на почетку наступа „Таси се посебно посвећује Валцер истог композитора“.

К. Р.

Ивана Вујић (Политика)

Фото насловна: Анђелко Васиљевић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *