Дело књижевника Драгише Васића и нова револуционарна власт после 1944.године
Ослобађање Србије 1944. године донело је осим слома сурове нацистичке окупације и увођење новог револуционарног комунистичког режима, негативно настројеног према српској грађанској класи, српској националној идеји, либерализму и демократији. Велики број српских интелектуалаца стрељан је непосредно после ослобођења Београда, већ у првим данима успостављања партизанске власти.
Казна није мимоишла ни раније погинуле особе. Драгиша Васић проглашен је за ратног злочинца већ марта 1945, да би 15. маја исте године његово име избрисано је из именика адвоката у Београду. Развлашћивање српске буржоазије подразумевало је и одузимање имовине. Тако је 3. августа 1945. у Горњем Милановцу пописана имовина Драгише Васића (највећим делом изгореле зграде), која је ускоро и конфискована. Породици Васић имовина је одузета и у Београду: кућа у Улици краља Милутина бр. 9, али с правом да користе две собе. Дошли су и нови станари. Убрзо је кућа „продата“ државном предузећу, које је руши, тако да су Васићева жена Наталија, ћерка Татјана и ташта Нина добиле право да у другој згради користе само једну малу девојачку собу, док је у остатку петособног стана живела сустанарска петочлана породица. Наташа није могла да поврати посао у средњој школи, тако да је давала приватне часове. Татјана Васић је годинама живела у сустанарском простору, после чега се са мужем и дететом преселила у нови стан на Новом Београду.
Татјана је као девојка у новосадском „Дневнику” објавила причу под називом „Очева смрт“ (1953), што је била ретка прилика да јавно говори о својим успоменама, али без навођења на ког оца тачно мисли. Књижевно дело Драгише Васића званично је забрањено у Титовој Југославији, под оптужбом да је у рату био „колаборациониста“. Било је то време обрачуна са српском грађанском културом, када су из идеолошких разлога одбациване и њене неоспорне естетске и интелектуалне вредности.
Само одабрани људи, попут Добрице Ћосића, имали су прилику да користе документа које је писао Васић током рата. Александар Ранковић поклонио је Ћосићу седам Васићевих писама у којима је критички говорио о организацији ЈВуО. Сведоци који су читали та документа кажу да је последње Васићево писмо генералу Михаиловићу из 1945. била заправо тестаментарна порука. Та писма Ћосић је предао Мирославу Крлежи.
Ћосић је оставио своје сведочанство о Крлежином путу у Титово Ужице 1961, на прославу Ужичке републике и откривање Титовог споменика. На пут је кренуо и да би прошао кроз Горњи Милановац, родно место свог некадашњег пријатеља Драгише Васића, који му је увек с топлином говорио о свом завичају. Ћосић је Крлежи у Београду, после повратка из западне Србије, уз звуке Шопенове музике с грамофона, говорио о одговорности Васића за почетак грађанског рата: „Причам ово Крлежи, а њему иду сузе, он у бержери заваљен јеца!“
Мирослав Крлежа је 1961. у Горњем Милановцу критиковао општинске власти јер нису бринули о успоменама на зграду из које је командовано српском победом у Сувоборској (Колубарској бици). Током посете Горњем Милановцу Крлежа је захтевао и да му покажу кућу Драгише Васића, што је општинским властима био непријатно, јер нису хтели да на било који начин указују на равногорског идеолога. Ускоро је за овај детаљ сазнао Слободан Пенезић Крцун, па је позвао Крлежу у свој кабинет и питао за разлог посете кући Драгише Васића. После дужег разговора и разјашњења детаља из живота Васића, састанак је добио позитиван ток, тако да се развило пријатељство између Крлеже и Крцуна.
Крлежин некадашњи пријатељ Драгиша Васић био је прогнан из јавности социјалистичке Југославије. Марко Ристић се истицао у жигосању „издајника“, у које је убрајао и Драгишу Васића, иако му је признавао књижевну вредност. Милан Богдановић је 1960. марљиво исправљао и преправљао своје предратне књижевне критике о Драгиши Васићу, настојећи да их уподоби с новим вредносним системом у коме је живео и деловао. За разлику од њега, Бошко Новаковић је 1963. у књизи „Приповедачи” поменуо и Драгишу Васића, о коме је писао и пре Другог светског рата. Био је то частан и храбар гест у време када је већина ћутала о Васићу и његовом делу. Зато су многи помислили да је могуће користити наслеђе заборављеног писца. Бора Ћосић је седамдесетих година XX века неоткривено црпио дело Драгише Васића у представи (драмском рециталу) „Радо Србин иде у војнике”. Таквим поступцима сигурно је допринело и забрањивање другог издања Новаковићевих Приповедача из 1964, јер је у публикацији штампана и једна приповетка Драгише Васића. Шездесетих година XX века комунисти из Србије доживљавали су покушај поновног објављивања приповедака Драгише Васића као пример ширења национализма и „узнемиравања јавности“.
Утицај Драгише Васића на саму књижевност ипак није било могуће потпуно отклонити. Његове поетичке мене, тематски опсег, избор језика и приповедачких техника настављали су се у делима писаца „прозе новог стила“, крајем шесте и почетком седме деценије XX века, а Васићеве књиге сачуване у приватним библиотекама и даље су кришом читане. Идеолошка држава није потпуно успела да заборавом прекрије књижевно дело Драгише Васића, који је многим младим ствараоцима остао значајан узор. Писац Мирослав Јосић Вишњић јасно је изнео такав став: „Ако је руска проза изашла из Гогољевог ’Шињела’, онда је сва српска проза спала с Драгишиног ’Витла’“. Добрица Ћосић, самопроглашени „отац српске нације“ током епохе социјализма и постсоцијализма, у више наврата је у својим романима приказивао лик Драгише Васића, али са осудом његовог „четништва“, остајући на идеолошким постулатима Партије, коју је доживљавао као псеудорелигиозну заједницу.
Напади на Драгишу Васића настављени су и у дневној београдској штампи током јула и јуна 1983. године („Политика”), када су Радивој Цветићанин и Сава Даутовић објављивали фељтон усмерен против десничарског српског национализма. Слободан Милошевић је 1984. забранио први покушај штампања сабраних дела Драгише Васића. Зато је 1986, у оквиру „удбашке“ публицистике, Никола Миловановић (некадашњи равногорац, а касније припадник Озне и Удбе) написао биографију Драгише Васића, која се највећим делом ослања на исконструисане дијалоге (чак и говорне паузе), настале на подлози „сећања“ аутора, настојећи да истакне и осуди његов „великосрпски национализам“ и још једном укаже на злочине за које је одговоран. Књига је позитивно примљена у Загребу, али уз опаску да је за Васића примеренија одредница „ратни злочинац“ него „контрареволуционар”.
Осуда „великосрпске“ идеологије била је званична догма социјалистичке Југославије, што је спречавало уравнотеженију слику прошлости. Маринко Арсић Ивков покушао је 1985. да поводом стогодишњице рођења Драгише Васића у више књижевних листова штампа пригодан текст, али нико се није усудио да га објави. Гојко Тешић је 1989. у „Књижевној речи” приредио две Васићеве приче и опширну биографију. То је време и када се Предраг Палавестра залаже за повратак прогнаних књижевника, у које је уврстио и Драгишу Васића. Председништво Градског комитета Савеза комуниста Београда покушало је 6. децембра 1989. да спречи објављивање сабраних дела Слободана Јовановића и Драгише Васића, што је изазвало оштру осуду интелектуалне јавности Србије. Политичке промене условиле су „отопљавање“, тако да 1990. излазе два избора дела Драгише Васића: прво у редакцији Гојка Тешића, у четири тома са скоро потпуним критичким и библиографским текстовима („Изабрана дела”), и друго у реакцији Маринка Арсића Ивкова („Одабрана дела”).
Тек после слома Југославије, али не тако брзо, дошло је до позитивног вредновања дела Драгише Васића. У Горњем Милановцу је 2005. организован велики научни скуп о Драгиши Васићу, највише заслугом историчара Борисава Челиковића, и тада је постављена спомен плоча на месту где је била његова родна кућа. Драгиша Васић је постепено до 2006. до 2013 званично увршћен у лексиконе, енциклопедије и антологије као истакнута личност модерне Србије, а 2009. године спроведена је и судска рехабилитација.
Аутор: др Милош Тимотијевић, историчар
