Владимир Коларић: Пада Вавилон – роман „Глампири“ Владана Максимовића

У роману „Глампири“ (Зенит, Нови Сад, 2021), генерацијски освешћеном и испуњеном попкултурни референцама, Владан Максимовић тему вампиризма не користи у циљу дијалога са наслеђем хорор литературе о овим легендарним крвлоцима или постизања ефекта страве, већ на пародично-лудички и наглашено метафорични начин. При томе, његовом приступу не недостаје код нас освежавајуће попкултурне релаксираности, која нема потребу да сигнализира како за жанровским образцима посеже само као поводом за некакве дубље, академски верификоване идеје и садржаје. Ово је поштено попкултурно и жанровски референтно штиво које се не стиди тога да буде забавно и да ефекат постиже унутар сопствених, и даље често од елите презрених, поетичких кодова.

Већ и сам свет јунака овог романа потпуно је одређен попкултурним контекстом: четири девојке, стилски јасно диференциране унутар овлаш али уверљиво презентоване београдске омладинске субкултуре, вампиризмом бивају заражене од стране ди-џејева из иностранства који обожавају српски филм „Давитељ против давитеља“, док је разрешење непосредно повезано са филмом „Лептирица“ Ђорђа Кадијевића. Ова зараза код девојака рађа међусобне расколе, истичући и појачавајући њихове већ раније постојеће негативне особине, од којих је најизразитија презир према људима, са одликама класног и расног елитизма. Тако њихов избор да убијају припаднике такозваних угрожених група није само тактичке, већ и, макар метафорично, идеолошке природе. Девојке, даље, своје злочине свесно приписују локалним десничасрким  групама, што спремно бива дочекано од „српких испостава америчких медија“, док међусобни раскол настаје тек када уместо мањинаца науде припаднику неспорно криминалне, али друштвено јасно верификоване елите. Такође, девојке ће до неке врсте локалног Ван Хелсинга сазнати да ово није прва таква инфекција у Србији и да се претходна десила у току осамдесетих година, са јасним асоцијацијама на нови талас.

Иако предан популарној култури, аутор на фин, ненаметљив и духовит начин преиспитује њен утицај, као утицај запада на српску културу и друштво, пре свега као онај који је допринео стварању једног аутодеструктивног, али самодовољног и према сопственој заједници готово расистички презривог слоја.

Максимовић Београд на више места именује као „град на који се ложи цела Европа“, што има неспорне иронијске конотације, у првом реду оне које говоре о нашој перцепцији самих себе, као вечито загледаних у западњачко огледало. Толико загледаних да смо спремни да примимо сваки вирус само да би у том огледалу изгледали што лепши. А како знамо да су вампири из литературе и филмова лишени одраза у огледалу, вирус вампиризма може да води очајању због недостатка очекиваног одраза, за којим толико жудимо, жудећи за прихватањем од оних који нас никада прихватити неће, али може да води и у спознају да нам такав одраз није ни потребан и да коначно треба да га тражимо у самима себи.

Док то не схватимо, стално ће нам се као у овом роману враћати авети, не само древније, него и оне данас и даље пречесто глорификиване југословенске прошлости, репродукујућиу једну лошу бесконачнист самообмана и самокастрација. Овај роман је као мало који свестан величине наше трауме, која више него било шта друго објашњава генерацијску дезоријентсаност, као и пријемчивост за нове облике тоталитаризма. На самом крају романа, јунак цитира „есеј о битницима из педесетих“, односно тумачење „постмодерног номадског начина живота као последице грозота Другог светског рата“, у ком стоји како се „у тоталитарном друштву храброст налази пред тешким захтевима, док се у делимично тоталитарном друштву налази пред још тежим, јер ту влада свеопшти страх“. Максимовићева проза управо говори о том страху и тој трауми, која није повезана само са наслеђем светских ратова или ратова деведесетих, већ не аболира ни југословенско, као и постпетоооктобарско, псеудотранзицијско наслеђе. Оружје против тих страхова према овом роману ипак постоји – у нашој културној традицији, па макар она била представљена само у лику Кадијевићевог хорор класика, у оном крсту ког се и ови постмодерни и гламурозни вампири ипак плаше и наравно, и пре свега, у неугасивој топлини људског срца и жељи за љубави и заједништвом, који постоје у сваком појединццу и сваком народу, па и овом ком припадамо, па и сада и овде.

Највећа вредност Максимовићевог романа је што ни у једном од својих линија значења није памфлетски и што користећи језик популарне културе успева да постави нека изузетно провокативна питања о нашем, како личном тако и колективном идентитету. „Глампири“ се не губе у метафорици и референцијалности, јефтиној тенденциозности било које врсте, не нуде једноставне одговоре, али нас чачкају тако где нас очито боли, у наше идентитетске заблуде, да припадамо нечему чему никада нисмо ни припадали и што више не припада ни самоме себи.

Аутор поред свег пародијског и иронијског багажа избегава цинизам и, како се то каже, воли своје ликове, па и отвара могућност спасења и исцељења кроз напуштање потпуног предавања „свету овоме“, у лику његових односа моћи и социјално пожељних кодова понашања и кроз љубав и жудњу за топлином, упркос хладноћи сопствених, рекло би се и пре вируса вампиризма охлаћених, срца. Овај роман заправо, на један особен начин, по ко зна који пут оној сржној традицији којој припадамо, пева о истинској природи овоземаљске моћи али и о томе како „паде, паде Вавилон велики“, свет овај дакле, обмане и идоли наши, звер велика.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *