Еколошко-етички принципи у православљу

У данашњој култури, наука ужива велики углед и поштовање и за сваки савремени проблем у области животне средине, уважава се научна мисао као, по мишљењу научника, одговорнија за решавање актуелних еколошких проблема. Како је екологија данас постала нова религија за човека, по мишљењу неких хришћанских мислиоца, како каже наш епископ Господин Јован Пурић, глобална еколошка криза захтева сагледавање из више углова, како научних тако и религијских. С обзиром да наука не успева да спречи све чешће еколошке катастрофе у свету, можемо констатовати да је крајње време за преображај културе, науке, човечанства. Еколошки проблем јесте један од највећих и најтежих проблема савремене цивилизације и нарастајућа еколошка криза може довести у цивилизацијску кризу која као крајњу последицу може имати нестанак човечанства па и целе планете. Ипак, како поручује владика Јован, бавећи се савременим проблемима у својој књизи „Литургија и савремени свет“, данашње друштво треба да се ослободи апокалиптичног страха од неповратног загађења, и чак коначног уништења биосфере и екосистема у њој.

Обично научници сматрају да техничка средства, као изум науке, једино могу утицати на поправљање еколошких проблема. У том контексту треба нагласити да су научна решења у вези са проблемом еколошке кризе у већој мери усмерена на санирање последица и поправљање већ нарушеног стања у природи кроз развој еколошке индустрије, увођење нових еколошких стандарда, примену чистих технологија, рециклажу отпада (као највећи тренд у еколошким открићима) и уштеду природних ресурса.

Криза која је  глобалног карактера изискује неопходност дубинске анализе и проналажење духовних и антрополошких узрока настанка еколошког проблема. Дипломски рад Еколошко-етички принципи у православљу настао је из потребе да се дубље проуче узроци настанка глобалних еколошких проблема. Неминовно је да се приликом оваквих анализа и компаративних метода два различита аспекта јављају потешкоће с обзиром да Црква и савремена наука последња три века не говоре истим језиком. Управо због тога, циљ овог рада је сусрет науке и религије и проналажење заједничког пута у решавању глобалне еколошке кризе.

Данашње предавање се базира на темама које су детаљније обрађене у истоименом дипломском раду и у књизи епископа Јована Пурића „Литургија и савремени свет“, стога ћемо кроз један резиме тематских целина детаљније обрађених у дипломском раду и књизи владике Јована сагледати предмет истраживања.

Најпре ћемо поменути повезаност религије и екологије, објаснити појам хришћанске етике и културе, затим ћемо предочити стање у данашњој модернистичкој култури и колико је ту присутна екологија, на чему се базира еколошка етика у науци, а на чему у православном хришћанству где ћемо се дотаћи екологије у дубљем смислу, духовне екологије, светотајинске екологије и на крају ћемо целу еколошку проблематику погледати из литургијске перспективе, каква су еклисиолошка решења и да ли можемо излечити пострадалу природу и људе  уз помоћ литургије и Црквене педагогије?

Mожемо уочити да данашњи свет постаје све мање хришћански, све се више удаљава од Христа и у исто време све мање еколошки, претварајући природу искључиво у средство експлоатације ради задовољења људских потреба и хтења. Све је слабије присуство човека у цркви и све је мања присутност човека у природи. Извитоперена природа у човеку, као последица модерне културе, изазвала је извитоперено понашање у целокупном природном окружењу, творевини Божијој.

Будући да је еколошку кризу изазвао човек, а не сама природа, по својој суштини еколошки проблеми носе антрополошки карактер. Због тога би требало одговоре на многа питања потражити у човечојој души, а не само у сферама екологије, технологије, политике, истиче епископ Јован Пурић у својој књизи „Литургија и савремени свет“ где је изнета подробна анализа еколошког проблема, њихових узрока и могућих решења из еклисиолошке перспективе.  Данас је узајамна веза антропологије и природе јача него икад управо због тога што свет истовремено преживљава две кризе: духовну и еколошку. Из теолошког угла посматрања еколошки проблем јесте неправилно одношење човека према природи, неправилна употреба творевине коју му је Бог поверио на старање. У том смислу, еколошки проблем представља духовни проблем који се односи на духовну кризу човековог односа према Богу, истиче владика Јован.  

Појава религијске мисли је стара једнако као и мисао о природи. Религија је код свих народа утицала на обликовање еколошке свести, па се сматра да су екологија и религија повезане одувек. Наиме, откад се зна за човека, зна се и за различите облике религијског тумачења света. Многи еколози данас заступају мишљење да су екологију измислили савремени научници и да је она продукт модерног друштва, позивајући се на немачког биолога Ернеста Хекела који је у 19.веку озваничио екологију као науку, грану зоологије. А кадa би један еколог узео да прочита псалме о лепоти целе творевине које је спевао пророк Давид пре 5000 год. у Псалтиру, увидео би да ни једна дефиниција савремене науке нема толику дубину и ширину као пророкова песма.  

Религија је, између осталог, помогла човеку да регулише етичке норме и обрасце понашања у складу са моралом и људским достојанством у свим областима живота, где спада и његов однос према природи. Зато не треба сумњати да су у људском друштву појмови религија, екологија и етика међусобно дубоко испреплетани. Етика, као наука о моралу најбоље повезује науку и религију.

У свим примитивним облицима религије, постојала је велика повезаност са природом, док је формирање еколошке свести и етичких ставова запажено у великим религијама света које су се одржале до данашњих дана. Еколошко-етички принципи су у највећој мери присутни у будизму, исламу и хришћанству. Занимљиво је да је у исламу, иако спада у најмлађе религије, еколошка етика на високом ступњу и није ограничена метафизичким идејама (као на пример у будизму) већ пружа практичне смернице. У исламу је Божји закон (шеријат) уједно и световни закон и сви су дужни да га поштују. Сваки еколошки преступ или било какво скрнављење природе, у исламу, сматра се грехом.

Да би се говорило о хришћанској етици, најпре је потребно сагледавање етике данашњег друштва и узрока еколошке кризе. Глобални етички проблем и узрок свих садашњих еколошких проблема је у човеку, тј. његовом антропоцентричном деловању заснованом на погрешној процени стварног места у природи и улоге природног у њему. Резултат тога је глобална еколошка криза која ће највише нашкодити новим генерацијама. По учењу православне цркве, погрешно усмерење човекове слободне воље и угрожавање природе аналогно је прародитељском греху јер су и Адам и Ева погрешно усмеривши своју слободну вољу, и уместо свом Творцу,  природу принели себи, истовремено раскидајући везу са Богом. Раскидом те везе, цела природа је заједно са човеком увучена у пропадљивост. Ту је есенцијални узрок, основни корен еколошке кризе, која је последица првог пада а актуелизовала се у новије време услед погодних фактора за њен развој. Савремена технолошка средства су само омогућила да човек на спољашњи начин пројектује стање свог духа и став према природи, људима, окружењу.

По научној дефиницији, еколошким проблемима се може сматрати било која промена стања у животној средини до које је дошло услед људске активности којом се нарушава то стање, а који имају последице које друштво сматра неприхватљивим по прихваћеним еколошким нормама. Повећавање еколошких проблема наступило је након Другог светског рата, 70-их год., услед наглог технолошког напретка којим је човек тежио да постигне благостање на земљи, и тада они постају глобални проблеми који се разматрају на светском нивоу. Данас је то стање прерасло у глобалну еколошку кризу, која представља поремећај еколошке равнотеже кроз нарушавање човекове природне и друштвене компоненте и доводи у питање егзистенцију човека, и ствара могућности за еколошку катастрофу-потпуно уништење екосистема. У моралном смислу, глобална еколошка криза је дубоко духовна и представља духовну кризу човековог односа према Богу, а тамо где је поремећен човеков однос са Богом, нужно долази до поремећаја човековог односа према читавој творевини, објашњава владика Јован у својој књизи.

У актуелне, најважније еколошке проблеме спадају: драстично загађење природне средине (загађење воде-нарочито катастрофе услед изливања отпадних материја, загађење земљишта и ваздуха), глобално загревање и климатске промене, отпад у животној средини, енергетска криза, ограниченост резерви природних ресурса (обновљивих и необновљивих), пренасељеност која је довела до повећања сиромаштва, глади и беде у свету(што примећујемо и на глобалном нивоу и на локалном).

И наука и религија, бавећи се еколошком проблематиком, заступају заједнички став да је западна цивилизација понудила нови филозофски поглед на свет који се манифестовао кроз неумерену потребу за индивидуализацијом и губљење осећаја за заједницу, затим, велика практична достигнућа технике и технологије, неумерену експлоатацију и злоупотребу природе ради што већег материјалног богаћења, које има за циљ економски напредак целог света означен као прогрес. Ову идеју први је јавно изложио председник Сједињених Америчких Држава Х. Труман 1948. године истакавши да је таква врста развоја неопходна за економски напредак читавог света.

По речима Георгија Манзаридиса, у његовој књизи Социологија хришћанства, прогрес као економско богаћење или акумулација постаје највише добро за читав свет и алиби за било који избор. Човек, вођен етиком прогреса, дао је себи слободу и право да учини било шта како би себи омогућио профит и тиме обезбедио бољу будућност. У том смислу, вредност постаје нешто што има економски карактер и што се може измерити, независно од тога да ли то унижава или уздиже човека. Услед наглог пораста становништва, као и потребе за модернизацијом живота-што је постало идеал у читавом свету, било је неопходно омогућити све више простора, присвојити дивље пределе у природи, раскрчити шуме, уопште, подредити природу свим захтевима човека како би се задовољио његов егоцентризам. Временом, на глобалном плану, постаје водећа етика економског прогреса, која је како тврди Манзаридис аморална, тј. ван сваких моралних вредности и ставова који су успостављени дотадашњом етиком и културом. Последице модерне етике манифестују се на природу и њене немогућности да обнови оно што јој је одузето. По оваквој етици, занемарује се морал и духовност код човека, развија се презир према предању које у модерном друштву нема вредност, чак се сматра да штете новој култури, одбуцују се раније успостављени културни обрасци вредности који се сматрају застарелим, и успоставља се нови систем вредновања који не укључује ни једну традицију или обичаје. Нова етика има глобалистички карактер и важи за све народе подједнако, а све у циљу нагомилавања светског богатства које у етици економског прогреса представља блаженство.

Економија, подстицана прогресом, намеће нови систем вредности у чијем је центру образовање као темељ модерног напретка, а људи ношени новим духом, у трци за новцем, заборављају природу, традицију, религију, културу. Сматра се да је човек двадесетпрвог века управо homo scientic или човек знања. У модерном друштву, човек са већим знањем ужива веће поштовање и виши статус у друштву. Истовремено, овакав, нови систем вредности намеће потребу за сталним обнављањем и проширивањем стеченог знања новим информацијама, а све то уз помоћ све савршеније технологије. Економски начин размишљања и вредновања подразумева да све што окружује човека, може да се измери новцем. По овом обрасцу, и природне лепоте треба превести у мерљиве економске вредности како би се заштитиле и поштовале (путем разних еколошких такси, спровођење казни од стране еколошке инспекције итд.) На жалост, овакав став је прихваћен у области заштите природне средине. Наиме, еколошка етика се супротставља систему економског вредновања из простог разлога што је тешко, ако не и немогуће, одредити разумну цену за заштиту природе.   

Потрошачки став према животу испољен у виду прекомерне потребе за куповином и трошењем, поседовањем, господарењем и искоришћавањем има за последицу еколошке проблеме, који су по Христу Јанарасу органска последица једне специфичне цивилизације. Дубински корен данашње еколошке кризе налази се у егоцентричним жељама и поривима потрошача као индивидуе коме је стран сваки осећај заједнице. Многи сматрају да је индивидуализам болест данашњег друштва који је све више распрострањен међу људима, уједно и показатељ опште духовне кризе. У књизи „Литургија и савремени свет“ владике Јована Пурића стоји да се све више у литератури, као узрок данашње духовне и еколошке кризе, среће синтагма „цивилизација егоцентричности“, коју Христо Јанарас објашњава као два несводива и противречна појма. Цивилизација јесте историјски плод града, тј. заједничког живљења у граду, док је егоцентризам потпуно супротан томе и подразумева себично живљење човека који не општи са другим људима и живи у складу са сопственим инстиктима. Цивилизација није остварива без самограничавања сопственог егоцентризма, док егоцентризам искључује сваког човека који тежи ка заједници.

Данашња „цивилизација  егоцентричности“ може изазвати кризу у више нивоа-антрополошком, социјалном, економском, политичком, културолошком и еколошком. Како закључује митр. Јован Пергамски, савремена цивилизација „незаустављивог напретка“ је генератор глобалне еколошке кризе, која у својој унутрашњости носи начело антропоцентричне или антропомонистичке кризе (цитирано из истоимене књиге).

У научним круговима, најчешће се констатује да је глобална криза последица неконтролисаног технолошког развитка и решење се тражи у прецизним законским одредбама како на националном, тако и на светском нивоу. Тако се у практичној делатности у области заштите животне средине успоставља концепт одрживог развоја, идеје која подразумева нови развој заснован на задовољењу садашњих потреба без угрожавања потреба будућих генерација. Дефинисање и усвајање овог концепта одвијало се на конференцијама у Стокхолму (1972), Рио де Жанеиру (1992) и Јоханесбургу (2002), са циљем да се пронађу оптимална решења за решавање еколошких проблема, која, са друге стране, неће спутавати привредни и друштвени развој. Одрживи развој чини сложен и комплексан концепт развоја, а заснива се на умереној експлоатацији расположивих ресурса.

Подршку одрживом развоју пружиле су многе религије, међу њима и православно хришћанство, које су јавно апеловале на људе и информисале путем научних радова и мисли. Овде је важно споменути и документ Руске Православне Цркве, под називом „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ као плод институционалног рада Цркве на пољу решавања еколошке кризе и заштите животне средине, чији су саборни закључци преведени и могу се прочитати у већ поменутој књизи владике Јована.  

У дијалогу науке и религије, увек се провлачи исто питање-ко сноси већу одговорност за постојеће стање, наука или религија? У историји човечанства, наука није била увек независна од религије. По многим изворима савремена наука вуче корене из религије, односно из хришћанске теологије. Декарт, Лајбниц и Њутн, као оснивачи савремене науке, били су уједно и теолози. Иако је наука дете теологије, временом је дошло до међусобног сукоба и дугогодишња трвења су довела до разилажења науке и религије и заузимања супротних страна.

Са једне стране, преко научних достигнућа, све успешнијом техником и технологијом, човек је заиста постао власник и владар природе. Са друге стране, гурнута од стране науке у област митологије, стремећи да задобије ауторитет у свету религија је на Западу почела да се такмичи са науком. Тако је западна теологија попут науке, подстицала људе да постану господари и власници природе, позивањем на Библију и погрешно представљајући Бога као Оног који наређује човеку да доминира земљом, господари природом и сл. Многи научници и теолози (Зизиулас, Вартоломеј) сматрају да наука и религија сносе заједничку одговорност за глобалну еколошку кризу и предлажу заједничко деловање на пољу заштите животне средине. Можда се баш измирењем науке и религије пронађу могућа решења еколошких проблема.

Треба поменути и културу као један од битнијих фактора за спровођење еколошко-етичких принципа. Култура има важну улогу у сваком друштву и у зависности од садржаја и вредносних оријентација утиче на зближавање или отуђивање људи међусобно и од природе. По речима Павла Флоренског, по својој унутрашњој суштини култура је дубоко религиозна, а и хришћански активна. У својим вишим пројавама, култура је тесно повезана и сарађује са религијом.

Данас имамо технолошку културу која није у сарадњи са религијом. Нова култура (или псеудокултура, можемо рећи и некултура) не доводи само до нарушавања природне компоненте животне средине, већ представља узрок многих проблема на антрополошком плану (смањење комуникације међу људима и отуђивање, криза идентитета, депресивна стања, повећана агресивност и нетрпељивост итд., што на крају доводи до губитка смисла људске егзистенције). Млађа популација се, под утицајем западних трендова, на пример, радије опредељује за виртуелна дружења путем интернета у којима могу у било ком тренутку, притиском на дугме, прекинути комуникацију са неким, него за живи контакт и разговор са људима (познато је колико људи данас проводи сате и сате на фејсбуку). Управо тај осећај, који нам је обезбедила техничка револуција, искључује сваку потребу за заједницом, као и одговорност према живим бићима и целокупној творевини. То никако не значи да је технологија сама по себи узрок еколошке кризе. Узрок је сам човек, тј. његов став према свему што га окружује. Ми и појединачно сносимо део одговорности или део кривице кроз свакодневну тежњу ка вишем животном стандарду. Расипнички начин живота који потиче из наше склоности ка греху, такође је један од узрока еколошке кризе. Технолошка култура и економски прогрес довели су до слабљења друштвеног морала, што се одразило и кроз немарност човека према природи, па се у области животне средине развија еколошка етика, еколошко понашање, еколошка свест.

Православна теологија се углавном слаже са научним напорима у развоју еколошке етике, али сматра да није довољно донети само скуп норми и начела о еколошком понашању, већ је неопходно и обновљење унутрашњости човека, потребно је мало васкрсење, које започиње истинским покајањем, на грчком μετανοια, или у преводу, преумљењем човека,  променом начина умовања, делања и живљења. По речима екуменског патријарха Вартоломеја, познатијег као „зеленог“ патријарха, , покајање подразумева радикалну промену начина понашања, другачији поглед на свет, рађање нових визија и идеја. На конференцији одржаној у Хагу 2000.године, васељенски патријарх Вартоломеј је истакао проблем глобалног загревања који прети да разори већ оштећене екосистеме и хитну потребу за све религије да истакну обновљено покајање у нашем ставу према природи. Да би се овај процес започео, потребно је, како тврди митрополит Јован Зизиулас, да се преиспита наш традиционални концепт греха, као и да се у етички кодекс  укључи грех, не само против наших ближњих, већ и према природи.

До сада се грех користио само за означавање односа између људи, а чињеница је да је данас присутан и грех против природе. Црква се исувише дуго бави грехом као појмом који означава човеков раскид везе у појединачним односима са другима или између човека и Бога.  Неопходно је проширити појам греха и прећи са антрополошко-социолошког нивоа на ниво човековог односа према целој творевини, и живој и неживој, истиче митрополит Зизиулас. На жалост, овај морал још увек чека да пронађе место у нашој хришћанској савести.

Природа је у православној теологији представљена као плод Божје воље и није сматрана божанством као у неким другим религијама. Међутим, „не обожавати природу“, не значи да је том заповешћу човеку дат благослов да је бесомучно исцрпљује и да се бахато понаша према животном окружењу. Ширина и дубина хришћанског виђења космоса показује да је људски свет само један део величанствене и чудесне Божје творевине. Свет који је Бог створио из свеобухватне љубави. Ако посматрамо свет из ове дубље перпективе, онда више нећемо видети творевину као нешто што ми себично користимо, већ као целину у којој је присутна свеопшта повезаност и суштинска међузависност свих ствари, што св. Максим Исповедник назива „космичком Литургијом“. То значи да у свету ништа не може постојати само за себе, већ све у природи за своје постојање потребује друго. Библијски и агиолошки став је да су биљни, животињски и људски свет међусобно повезани.

Према књизи Постања, Бог је створио свет за шест дана, а човек је створен шестог дана као круна Божјег стварања. Тиме му је дана посебна улога у свету, да се као свештеник творевине стара о природи и да је приноси Богу, да пројављује и представља Бога, да буде икона Божја у свету. Бог је човека учинио споном између себе и света, што значи да је човек као рационално и слободно биће позван да остварује заједницу са Богом, да вечно постоји. Кроз ово заједничарење, човек би требало да Богу узнесе и читаву творевину, да је кроз себе сједини са Богом и да тако  омогући да и она задобије есхатолошку димензију, тј. да све вечно постоји. Биљке, животиње и уопште, сви природни елементи које човек свакодневно користи у исхрани и осталим аспектима живота, неопходни су за опстанак читавог човечанства. Али, то не значи да је човек неки наметнути газда или надзорник који врши тиранију над природом и ради с њом шта хоће! Човек је водич који управља творевину према назначеном смислу и циљу и самим тим на њему је највећа одговорност како ће обавити тај задатак.

Пре првог греха, рајски живот човека и његов однос са Творцем одвијао се кроз стално приношење света Богу, али злоупотребом дате му слободе, човек се одваја од Бога и постаје смртан, а са њим и цела природа постаје смртна. Човек престаје да буде богослужеће, евхаристијско, бесмртно биће у заједници са Богом, а свет постаје пали или по речима о. Александра Шмемана „неевхаристијски свет“.

Сукоб између Бога и човека који се јавио у том тренутку траје до дана данашњег. Потрошачки менталитет савременог човека и необуздана жеља за богаћењем само продубљују агонију и повећавају еколошку кризу. Урбани стил живота намеће неумереност у скоро свим аспектима живота,градови јесу места отуђења и човека од људи и човека од природе, али градски живот сам по себи не мора да подразумева и човеков терор над природом и њено свакодневно тровање, већ је опет пресудна еколошка свест људи у одређеној градској средини. По мишљењу епископа Јована Пурића, антиеколошко и деструктивно деловање човека на природу произилази из човековог погрешног схватања самога себе и света око себе.

Поред тога што уносимо загађену храну, воду и удишемо прљав ваздух, загађујемо се и тако што производимо лоше мисли и према себи и према другима. Неки теолози, педагози, социолози, психолози, истичу неопходност примене и духовне екологије, која има за циљ унутрашњи препород кроз чишћење тела, душе и духа. То значи да можемо применити екологију на себи и тако утицати на околину (то би било лечење животне средине кроз лични допринос сваког појединца).  Психолози и теолози би се сложили у томе да је највећим делом наше спољашње понашање узроковано унутрашњим. Искуствени подаци показују да људи који су стално радили на усавршавању своје унутрашње личности, кроз тежњу за лепим и добрим, временом су то почели да пројектују и на људе око себе, као и на природно окружење. Да би применили духовну екологију, потребна је промена људске свести, њено уздизање, ширење и прочишћење. То ће касније створити потребу за прочишћењем природе. На тај начин, формира се дубља еколошка свест, екологија добија шири поглед на свет и човек постаје одговоран и за другог човека, као и за околину.

У данашњој new age култури само појединци имају овакав животни став и потребу да усавршавају себе. Изгледа да је данас највећи тренд бити површан и не филозофирати превише о смислу постојања човека и природе. Плитки осећај животног задовољства усмерен је на постизање фасадне лепоте у коју се највише улаже. Дају се хиљаде за естетску хирургију, за најмодернију гардеробу, најлуксузније куће и аутомобиле, све у циљу достизања атрактивног и комфорног живота. Та мерљива лепота нема дубину и трајање, а самим тим ни праву вредност. Лепота која у себи носи древно и духовно никада не застарева. Са данашњом лепотом, то није случај. Тетоваже и body piercing су највећи украси на телу, а унутрашња лепота бива угушена свим тим накарадним спољашњим ефектима.

Одбацивањем своје природе и свега онога што нам је од Бога дато од рођења, ми одбацујемо и природу која нас окружује. Запостављајући рад на свом унутрашњем лицу, запостављамо и оно што нас окружује. По искуству психолога, простор око себе (рецимо собу) човек сређује у складу са оним како се осећа изнутра. Аљкавост према себи, рефлектује се и на аљкавост према окружењу. Ако желимо да применимо еколошко-етичке принципе на природу, морамо их прво применити на себи. Пре свега морамо очистити себе од лажних вредности, од квази културе, од униформисаности у погледу моде, понашања, размишљања, од извештачене лепоте… Тачно је да уносимо загађену воду, храну пуну хемикалија, удишемо прљав ваздух што је опет последица наше тираније према природи, али је тачно и то да се загађујемо производећи лоше мисли и према себи и према другима. Данашњи човек загађен је и телесно и духовно. Наш велики духовник, отац Тадеј, који се упокојио пре неколико година, говорио је:“Какве су нам мисли, такав нам је живот.“

Православни начин живота нуди могућност остварења ових еколошко-етичких принципа путем црквеног поста, молитве, литургије, подвигом трезвења, уопште аскетским начином живота. То је смисао и педагогија цркве. Православна црква истиче човекову трихотомију, тј. чињеницу да човека чине: тело, душа и дух. У моралном погледу, православна култура безусловно мора да буде утемељена на благочашћу (побожности) и духовној трезвености, на онаквом начину живота који одговара захтевима аскетизма и помаже духовном усавршавању. Она је призвана да нас надахне и учини нас аскетама, објашњава владика Јован у студији о Хришћанској култури. И у наставку владика објашњава да Аскета (грч. ”аскетес”, ”онај који вежба”, ”подвижник”) није само категорија која припада историји религије, већ и историји културе. У том смислу, истинску културу стварају подвижници (тзв. отшелници) који се лишавају и уздржавају ради служења вишем идеалу.

Духовно подвизавање и пракса је саставни део сваке светске религије и културе и у основи сваког подвижништва нужно лежи ова или она идеја (догмат), тврди старац Софроније, велики руски подвижник. Овде није реч о теломрзачкој аскези, објашњава владика Јован, код које се подвиг схвата као неоплатонистичко омаловажавање тела, телесног и ниподаштавање  материјалног света зарад оног што је духовно и душевно. То је у потпуној супротности учењу Православне Цркве које материјални свет сматра саставним делом човековог идентитета. ‘Еколошко подвижништво’ увек почиње дубинским поштовањем према материјалној творевини, укључујући и људско тело, и саздава се на становишту да ми нисмо господари и поседници творевине, већ смо позвани да је претворимо у средство општења (са Богом). Подвижништво захтева смерност, кротост, трпељивост, молитву и наду у Бога, а не присуство егоизма, сујете ума, духовне безосећајности и све што срећемо код модела модерног човека.  

Православна етика захтева од сваког хришћанина и од цркве, поред личног подвижништва и труда, и подвижнички труд у служби друштва, а то значи поред личног спасења и спасење заједнице. То чини максимум христијанизације, гледано из шире перспективе, објашњава чувени руски црквени историчар Антон Карташов. Тако да кад се говори о „оцрквењењу“ друштва, то не значи „претварање друштва у Цркву, већ управо преображење његових циљева, облика и метода по икони Цркве и у духу Јеванђеља.“, каже Карташов.

Због модернистичког схватања слободе, који се увукао у данашњу културу, тешко је предочити појединцу смисао хришћанске аскетике. Данас, већина младих људи која приступи Цркви и започне процес оцрквењења кроз литургију и учешће у светим Тајнама, убрзо бива разочарана стањем кроз које пролази јер улази у сукоб са самим собом и сопственим схватањем слободе зато што не може све да буде „по нашем“, постоје одређена правила која треба да се поштују и то изазива одбојност. Црква нуди другачији вид слободе, узвишене вредности, као и пут којим стичемо слободу и те унутрашње вредности. По црквеном учењу, блаженство душе, што је оно чему сваки човек суштински тежи, стиче онда када постаје слободан од греха, што представља уствари образац савршене праведности. Уствари, данас, маса људи није свесна зависности од своје грехом искварене природе и да су у непрестаној бризи како задовољити незаситу похлепу својих жеља. Мисле да су слободни, а уствари су овисници о себи самима, бесомучно се труде да стекну идентитет уз помоћ материјалних вредности и као највећу окупацију-кроз бригу о телу. Ево шта св. Златоуст каже о схватању слободе:

“Што су ти веће потребе за стварима, то ти је мања слобода… Ослободимо се тог страшног робовања и будимо већ једном слободни. Зашто стално сами себи измишљамо најразличитије бескрајне нове потребе?“

Заједно са молитвом, Пост је карактеристичан облик аскетске дисциплине у духовном животу православних хришћана. Црквени пост, као пракса апстиненције, како у физичком, тако и у психолошком погледу помаже у разбијању насилних навика, збок којих се најчешће изопачи комплетна личност. Многи погрешно сматрају да је циљ поста да се омаловажи или уништава тело, како би се достигао одређени степен духовности. По учењу Цркве, брига о телу је једнако важна јер представља храм Божији, место где станује наша душа. Пост има за циљ усавршавање човека, као и унутрашњу спознају сопствене личности, при чему буди и осећај слободе и растерећења у човеку. Пост је начин да не желимо, да желимо мање и да препознамо жеље других. Уздржавањем од одређене врсте хране, ми не кажњавамо себе, већ добијамо могућност да спознамо одговарајућу вредност за сваку храну. Тако вежбамо себе у уздржању од лоших навика и коригујемо своје понашање и према другима и према животној околини. Пост није начин одрицања од света, већ обухватање целог света, начин гледања на свет из другачије, мистичне или свете перспективе. То је израз љубави и саосећања према свима и свему. Пост значи ходати путем скромно, снагом молитве. То је препознавање Бога у свим људима и у свим стварима, и то је вредновање свих људи и целокупне творевине у Божијем светлу.

Духовни живот кроз пост и молитву нас донекле искључује из реалног света, али само у смислу превеликог оптерећења разним свакодневним бригама, док са друге стране, наше визије расту у ширину, наше интересовање за свет је веће и ми прихватамо позив да мењамо свет. Ми не смемо бити незаинтересовани за сиромаштво, пренасељеност и глад у свету, само зато што припадамо групи која није изложена таквим проблемима. Ако би се свако домаћинство потрудило да не баца храну и вишак одваја за сиромашне и гладне, мање људи би умирало од глади (18 000 деце дневно умре од глади, а то је 6,5 милиона деце годишње. Ова статистика је рађена само за децу која су умрла од глади). Св. Јован Златоусти је познат међу Оцима Цркве по томе што је неуморно проповедао против социјалне неједнакости и друштвене неправде, изражених у похлепном и прекомерном богаћењу богатих, у коме је он свагда видео само још веће осиромашавање сиромашних (цит.из књиге еп. Јована Пурића, Богословске основе педагогије Св. Јована Златоустог). Златоустова проповед „социјалног Јеванђеља“ из 4.века садржи значајне еколошке импликације, које могу бити корисне за данашње бављење еколошким проблемом, закључује еп. Јован Пурић.

То што имамо више од других, по питању хране, имовине, природних богатстава, то значи да самим тим поседујемо и већу одговорност за све што нам је дато, како у односима са људима, тако и у односима са природом. Пост нас учи да дајемо, а не да једноставно одустајемо; учи нас да се повезујемо, а не да прекидамо везе; он разбија баријере незнања и равнодушности и са нашим првим комшијом и са остатком света. Тиме враћамо првобитни поглед на свет, какав је Бог наменио да буде и вршимо корекцију модерне културе.

Аскетизам у православљу, поред подвижништва подразумева и учествовање у нествореној благодати Светих Тајни. Благодат која се добија у цркви, у Светим Тајнама,(виши степен екологије-светотајинска екологија) мора да се прихвати напорима душе и воље. Ако нема одлучности и подвижништва, добијена благодат беспосличи у човековој души. Освећење човека могуће је једино кроз учешће у светим тајнама цркве, нарочито кроз богослужење, свету литургију при  чему он добија дар да осећа и доживљава свет на потпуно другачији начин. Православна теологија као евхаристијска теологија поседује литургијски, евхаристијски израз и представља славослов Богу. Света литургија представља благодарење Богу за читав створени свет, уједно дајући путоказ какав свет треба да буде. Литургијски човек је пре свега слободан човек. Он не робује материјализму, не купује срећу трошећи новац, не убија животиње из хобија, не баца отпатке где стигне, није немаран према људима и природном окружењу.

Божанска литургија није само скуп људи са неким ограниченим програмом, планом, мишљењем, занимањем или мисијом. Она нема улогу да проверава наше одлуке, планове и животе већ да их потврди, окрепи и благослови. Она се моли за читав свет, за све људе и сви који су сабрани на богослужењу заједно учествују у томе. По речима св. Јована Златоустог:„Црква не постоји зато да бисмо били разједињени сви ми који се у њој сабирамо на молитву, него зато да бисмо се ујединили сви ми који смо разједињени. И управо то јесте смисао нашег сабрања у храму.“(цитирано из књиге владике Јована Пурића, Богословље и педагогика св. Јована Златоустог).Зато је литургија најбољи лек против индивидуализације, јер се учествовањем у њој тајанствено у нас увлачи осећај заједнице у вишем смислу, духовна вертикала се продубљује, нестаје страх од усамљености и остављености. Ту треба поменути и важност размењивања мисли и речи после литургије, уз заједничко обедовање, испијање кафе итд., као слика некадашњих заједничких трпеза, познатих као  агапе. Када човек живи литургијски, он литургију пројављује свуда, постаје као сведок Царства и обнавља првобитно назначење које му је дато приликом стварања-да буде свештеник твари. Литургија удахњује чист ваздух у нас и оживљује наше тело. То је оно што се једино опитом може доживети у литургији. По речима Владете Јеротића, Литургијски доживљај толико је снажан да сиђе све до последње ћелије људског организма.  Она нас уводи у нову стварност, а стварност литургије није осветљена светлошћу која пролази, већ невидљивим присуством  Господњим. Сви који учествују у литургији, учествују у Христу.

Нема Цркве и литургије ако нема света; не само грађевине Храма и уопште материје, него и људи као дела света или света у маломе. Сваки верник који долази на литургију доноси са собом свет, на најреалистичнији начин. Не доноси само себе, са својим слабостима, страстима и свакодневним бригама, већ доноси и сав свој однос према физичком свету, према целокупној творевини. Верници при доласку на богослужење са собом носе и дарове узете из природе (хлеб, вино, уље) у циљу њиховог освећења у току литургије, узношењем и приношењем Богу.

Као резиме свега што смо навели, можемо констатовати, како владика Јован наводи у књизи „Литургија и савремени свет“ да јединствени етос Православне Цркве предлаже четири елемента који могу да допринесу решавању општељудског проблема еколошке кризе: литургијски, иконографски, подвижнички и есхатолошки етос. Кад је у питању иконографски етос, важно је изображавање и творевине, природе на икони, ради сталног сећања на њену есхатолошку димензију.

По мишљењу владике Јована Пурића, ма које да еколошке мере људи буду предузимали у циљу заштите животне средине те мере и разни еколошки пројекти неће бити трајног карактера, све док не буду засновани на искреној љубави и прожети истинском љубављу према свету, а таква истинска еко-теолошка, литургијска љубав према животној средини и поштовање исте, надилази сваки еко-пројект и покрет. Опит Божанске литургије нам пружа могућност да обновимо изворно и истинито литургијско виђење света, и учинимо га нашим личним виђењем и искуством света. И у наставку владика истиче да без литургијске љубави према творевини нема успеха у екологији и еколошким активностима. Литургијско тварољубље је једина истинита еко-мотивација, али и еколошки метод. А у поглављу „Литургијска љубав према творевини-једини истински покретач еколошког деловања“, владика Јован предлаже да црква треба кроз наставне програме (тамо где има приступ образовним институцијама) спроводи еко-теолошко образовање, нарочито младих, од основношколског до факултетског нивоа. Такође наглашава да ће најделотворније еко-теолошко образовање Цркве бити кроз подучавање својих верника у свакодневном литургијско-подвижничком животу, преко свештеничких проповеди, као и преко еко-теолошких образовних курсева који могу да се одржавају и на парохијском и на епархијском нивоу, при парохијским домовима и епархијским седиштима. Важно је и учешће стручних црквених људи на симпосијумима и конференцијама везаних за еколошке пројекте и сл., у медијима и уопште потребно је еко-теолошко сведочење Цркве на разноврсним пољима савременог друштва.

Хришћани не треба само да се старају за своје спасење, већ и за спасење природе која страда због наших грехова, поручује владика Јован у својој књизи.

На крају треба споменути и Свете Оце наше Цркве, као примере највећих аскета, на које треба да се угледамо и читајући о њиховим животима да се стално духовно освежавамо и укрепљујемо. Они су као људи оставивши свет, одлазили у срце пустиње и уз помоћ молитве и подвига живели у потпуном складу са природом и њеним створењима. Светитељи су били највећи еколози. Они су својом свеобухватном љубављу осећали природу. На ту тему, владика Јован Пурић каже да треба стално да се подсећамо да нас Црква и данас, у 20.веку, преображава и обожује кроз Свете Тајне и позива нас на светост, отвара нам пут да задобијемо Божанску и литургијску љубав Светих према свету, ону светитељску екологију, о којој нам богословствује Св. Јован Златоусти:

„Милосрђе Светих је толико да се не старају само за себе, него се моле Богу за целу васељену, као да је један дом, као да је једно тело.“

Првим екологом на нашим просторима, сматра се св.Прохор Пчински који је живео у 11.веку. Са 18 година је напустио родитељски дом и посветио се испосничком животу. Долина Пчиње, где је Прохор провео 62 године у аскетском начину живота, представља једну од најочуванијих еколошких оаза у Европи. Старац Пајсије, велики подвижник 20.века који је живео на Светој Гори, припитомљавао је животиње (нарочито гмизавце) до те мере да су му биле послушне. Ава Јустин Поповић је био школован, говорио више језика, био професор београдског универзитета, целог живота се бавио високим умним радом, преводио и писао књиге, био је велики духовник и уједно дубоко везан за природу. Осим што је све своје радне обавезе обављао у природи, тако што је радни сто износио у зеленило испред манастира, познато је људима који су били блиски са њим, да је док је шетао по манастирском дворишту заобилазио одређена места на путу. Када су га упитали зашто то чини, ава је одговорио да се боји да не згази мраве, та дивна, вредна створења која се по цео дан труде и раде. Дивне описе и сазерцање природе имамо и код светог владике Николаја Жичког и Охридског у књизи „Молитве на језеру“.

Истанчаног духа био је и грчки старац Порфирије, познат као подвижник љубави, који је такође живео светим животом у 2о. веку. Није имао високо образовање, али је осењен  благодаћу Духа Светог представљао образац духовног Оца и великог педагога.  Он је једноставним речником слушајући своје срце, опевао лепоту целе творевине. Фасцинантно је и то што се овај дивни старац радује и техничким достигнућима, видећи их на другачији начин, кроз неку узвишену димензију, као дело Божијих руку:

„Посматрајте све што је направио човек, куће, зграде, велике и мале, градове и села, посматрајте људе и цивилизацију, питајте, занимајте се како бисте употпунили своја знања о свему, немојте бити равнодушни. То ће вам помоћи у дубљем изучавању чудеса Божјих. Све су то прилике да се повежемо са свиме и са свима..Живите у свему, у природи, у свему створеноме“.

Предавање еколога и иконописца Хаџи Анастасије Стајић одржано 12. децембра 2011. године у Културном центру града Ниша

Извор: Епархија нишка

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *