Слободан Живковић: Достојевски у делу Јустина Поповића

Пре Увода
 
„У Европи није било ни мислиоца, ни философа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву тргичност европског човека и свих његових тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека“ – каже отац Јустин Ћелијски већ у првим реченицама о Достојевском у Предговору за књигу Достојевски о Европи и Словенству.
 
Кретањем кроз себе човек описује пут између „Богочовека“ и „Човекобога“ (све термини др Јустина Ћелијског) који је предмет целокупног дела Достојевског: „Достојевски није увек савремен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове и жудно тражи све што је бесмртно у њему.“ „За њега је Богочовек смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек није друго до историјски Богочовек: Исус Назарећанин.“
 
На том путу што спаја све опречности (Богочовека и Човекобога) налазе се све личности књижевног остварења Достојевског. То је стаза падова и успона, најчешће свесно изабраног смера кретања, по властитом избору јунака Достојевског, ређе по нужности животних околности, присиле која долази споља. У оба случаја личности Достојевског бивају потврђене као људи или нељуди, хероји или антихероји. На било ком делу те стазе се налазио, неопходно је да се човек сусретне са собом и тада ће доказати себе као човека: у супротном, одсуством свести да је доживео пад, човек престаје то да буде.
 
„Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи проблеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу пада и разум човечији, и душа, и срце.“
 
Човекова дужност јесте да, и у посрнулости, тражи позитивно решење, иначе ће се наћи у суноврату себе, а то је у делу Достојевског, по речима Аве Јустина Ћелијског, „пакао православног  Дантеа“.
 
2.
 
Интегрисање огреховљене, дезинтегрисане, човекове личности јесте тенденција која врхуни над свим напорима које је Ф.М.Достојевски уложио како би осветлио људску личност. Та тенденција проистиче из добро познатих тема Достојевског: проблема постојања Бога и човекове тежње ка вечности. Јасно је да су ове две теме, већ одавно овако формулисане у литератури о Достојевском, у ствари таутологија, јер тежња ка вечности, усађена у свако људско биће, па макар да није било никаквог Достојевског, јесте саставни, неодвојиви, битни чинилац човека: човек не би могао да живи ниједног момента без зрнца вечности које носи у себи и које непрестано осећа. Али како Достојевски живи у „модерном“ времену, када „зли дуси“ све више потискују идеју Бога, то је овај руски писац, кроз романе и приповетке, показао, на примерима, шта бива са људима који живе духом тог „новог“ доба.
 
Јустин Поповић је у радовима о Достојевском (а први му је био докторски рад, писан у Енглеској, у Оксфорду, под насловом: Философија и религија Ф.М.Достојевског; – рад није прихваћен због оштрих критичких ставова аутора према Западу, који су се, ваља додати, задржали до краја његовог живота) показао дезинтегришућу силу греха у личностима овог руског писца. Ј.Поповић се ослања на учење о греху Исака Сирина и Макарија Великог, према којима грех разара, дроби људску личност, кад део настоји да заузме позицију целине. То се дешава са свим „грехоиманим“ (израз Ј.Поповића), то јест огреховљеним, личностима у делима Достојевског: са Раскољниковом (зато му је име такво), Свидригајловом, Ставрогином, Кириловом, Фјодором Карамазовом, Димитријем Карамазовом, Иваном. То је побуна дела против целине, настојање дела да заузме место целине, да твар дође на место Творца: у ствари то је побуна Луцифера против Бога.
 
Јустин Поповић наводи руског „боготражитеља“ Павла Флоренског да је грех „мрак, магла, тама“, „расцепљеност, подвојеност реалности, немогућност да се једно појави ономе другоме“, то је „невидљивост једног за друго“. Уздизање појединца над целином значи наметање тог појединца над њом, а то је гордост: тада појединац од себе не види реалност, јер „ Ја скрива читаву реалност“, што је поменуто стављање дела на место целине, творевине на место Творца. Супротан процес значи „изићи из себе и пренети своје Ја у не-Ја, у друго, у оно видљиво“, то је излазак из таме, изолованости и мрака – то је љубав. Према томе, све негативне личности греше зато што свет тумаче собом, што су се одвојиле од њега, па су зато грешке у њиховим поступцима неминовне, макар им намере биле позитивне, као код Раскољникова, или Ивана Карамазова, на пример. Обе ове личности западају у таму духа. Дакле: „Не судите да вам се не суди,“ речи су Исуса Христа у Новом завету, и: „Освета је моја.“ Преузимање позиције судије, што чине ове две личности, управо их води ка пропасти: и један и други су пошли од претпоставке да „Бог не постоји“. „Њихова пропаст открива нам светлост. Њихова трагедија је химна слободи,“ казује Бердјајев у раду Поглед на свет Ф.М.Достојевског.
 
Најзад, ако би се доследно применила философија личности које негирају постојање Бога, онда би се, по признању једне од њих, Кирилова, у Злим дусима, историја делила на два периода: „од гориле до Бога“, а укидањем Бога добила би смер који ће водити: „До гориле…“ – наводи Јустин Поповић.
 
Према томе, да Бог постоји, потврђују судбине негативних јунака Достојевског. Они су имали идеју човекобога, антихриста, а најдаље су у њеној реализацији отишли у Злим дусима: Ставрогин, Кирилов. Несрећа коју они доносе околини и себе потврђује сву погубност остварења те идеје.
 
Човек не треба да тежи идеји човекобога, него идеји Богочовека – а то је личност Исуса Христа. Њој води пут љубави.
 
Љубав је еманација Бога, божанско својство. У себи треба имати љубав, божанско одређење, нешто од Бога – како би живот био могућ. Тад човек успоставља везу са светом, напушта изолованост, таму и мрак. У томе је садржан светли пример Јунака из подземља, у роману Записи из подземља, који не пристаје на морални мрак окружења („подземља“) и решава да изиђе из тог света како би дошао до извора „воде живе“ (Христос се у роману не помиње).
 
Љубав значи интеграцију људске личности, уз помоћ божанског својства; зато је љубав непрекидно приближавање човека Богу, уподобљавање Богу. У томе је садржана „тајна пшеничног зрна“, о којој говори Исус Христос у Новом завету, и Јустин Поповић у раду о делу Ф.М.Достојевског. Пшенично зрно за овај свет „умире“ и „многи род роди“. То треба да буде и са овоземаљским човеком: он треба да одбаци своје грехове, дакле своје мане, и тада ће заблистати божански лик у њему, онај који му је подарио Творац чином стварања. Биће то повратак човека себи, свом правом лику. У томе је „апокатастатичка перспектива“, о којој говори Миливоје Јовановић у радовима о Достојевском (Достојевски: од романа тајни ка роману – миту). Напоре у томе смеру улажу позитивне личности у романима Достојевског: старац Зосима, Аљоша, кнез Мишкин, Макар. Зато је пут љубави једини у овоме свету, а он води ка Богочовеку, Исусу Христу. Отуда, човек, чинио добра дела или рђава – увек доказује присуство Бога.
 
Да се закључити да је есхатон прави простор који човеку може да пружи испуњење личности, зато му то треба да буде циљ – још у овоземном животу. То потврђује и Његош у својим најзначајнијим делима.
 
Јустин Поповић је у радовима о Достојевском претрпео утицај патристичке књижевности, затим Павла Флоренског, док је присуство ставова осталох руских боготражитеља краја 19. и почетка 20. века садржано у ставовима који су општи у религијској литератури.
 
3.
 
Отац Јустин Поповић, сатеран у тишину Ћелијског манастира, силом прилика, како сведоче подаци из његовог живота, али и својим монашким опредељењем и позвањем, био је окренут човековом унутрашњем свету, човековој борби „са силама немерљивим“, како онима у себи тако и са онима које су долазиле из спољашњег света. За тај напоран посао сродност је нашао у делу Достојевског. Тако је овај руски писац постао предмет пажње и размишљања ћелијског усамљеника.
 
Идеја Достојевског, исказана кроз Димитрија Карамазова у роману Браћа Карамазови, да је човек „широк“, „чак сувише широк“ и да би га требало „сузити“, дошла је до изражаја у Поповићевом посматрању човека Достојевског. Отац Јустин види човека Достојевског разапетог између двеју супротности: потврде зла или „ђаводицеје“, како то Поповић каже, и „теодицеје“, то јест оправдања постојања Бога. Човек који је у пределима првог круга вредности јесте, у виђењу оца Јустина, човекобог, а онај чије је деловање потврда припадања другом животном опредељењу јесте Богочовек. Они који припадају првом кругу међу личностима Достојевског јесу: Јунак из подземља, Раскољников, Свидригајлов, Ставрогин, Петар Верховенски, Кирилов, Версилов, Фјодор, Дмитриј и Иван Карамазов, Смердјаков. Њихово понашање јесте оповргавање овога света, па визија постојања њиховог света јесте неодржива. А то је зато што у њима владају мржња и тежња за рушењем, самољубље и гордост. У покушају да „створе“ неки свој свет, наносе штету околини, па су последице њиховог деловања смрт и разарање – а то деловање оставља негативан учинак пре свега на њих. Разарајући живот других, то чине себи и отуда су последице њихове активности најужасније по њих саме. Отац Јустин на примерима таквих личности указује да је свет, основан на злу, немогућ. И управо доказује да су врлине човекове темељ свету. „Њихова пропаст открива нам светлост. Њихова трагедија је химна слободи“ (Н.Бердјајев: Поглед на свет Ф.М.Достојевског).
 
И Н.Лоски вели да је Достојевски „у својим романима почео да разобличава насилнике постављајући себи за циљ да прикаже позитивног човека – човека који се у својој активности руководи примером Христа“.
 
Многе од негативних личности, разуме се, носе у себи позитивне карактерне црте. Оне су разапете између супротности тако да својим примерима показују сав ужас патњи оних који би да се свет оснива на човеку и да почива на њему. Раскољников за узор има Наполеона, људе такозваних снажних карактера, оне који треба да предводе у измени света јер из њихових, наводно, јаких личности произилазе и већа права. Опонашањем таквих узора Раскољников потврђује да је слаба личност, обичан човек, а зло нането другима и те како је и зло учињено њему. Тако, уздизање човека на позицију створитеља света јесте човеков покушај сопственог обоготворења – а то је, по оцу Јустину, покушај стварања човекобога. „Сагрешење почиње истицањем свога Ја над свим другим бићима па и над самим Богом. Највиши ступањ таквог стања су манифестације охолости личности која себе ставља изнад свега и свих“ – каже Н.Лоски у књизи Достојевски и његово хришћанско схватање света.
 
О ужасу издвајања човека изнад света говори Мерешковски у делу Толстој и Достојевски. Он пише да Достојевски „хоће ‘експериментално’ да сазна саму суштину онога што људи називају ‘добро и зло’ – он хоће да сазна границе човекове слободе“. Тежња да се помере „границе људске слободе“, да се изиђе из своје егзистенцијалне ограничености, која је у самој природи људској садржана, тема је Гетеовог Фауста – на чији извор Раскољниковљеве личности указује М.Јовановић у књизи Достојевски: од романа тајни ка роману – миту. Такође, ваљало би истражити исти проблем код „оца свих песника“, Хомера, који у Илијади, у двобојима ратника, два пута показује непристајање надмоћнијих Ахејаца на мир јер одустајање од борби сматрају недостојним за себе – јер је то стављање граница њиховој вољи и слободи деловања која из ње проистиче –  без обзира што рат и њима доноси страдање. „И ту бескрајну слободу“ – наставља о Раскољникову Мерешковски – „он није могао да поднесе: она га је притисла много теже него тежина казне кривичног закона.“
 
Иван Карамазов „враћа улазницу“ Богу на овако уређен свет, где невини страдају, али не би пристао ни на свет без патње који би у свом темељу имао једну невину дечју сузу. То је иста личност која је у једном, новинском, чланку негирала постојање Бога и доследно извела закључак да је онда „све дозвољено“. Јустин Поповић каже да нико није толико интензивно, до саме материјализације доведено, доживео ђавола као ова личност Достојевског.
 
Личности које Достојевском служе за пројављивање Бога, по оцу Јустину, има мање. Ту је, свакако, централна личност старац Зосима, који, после грехова у младости, читав живот посвећује добру другима. Он упућује младог Аљошу у свет да га мења у правцу добра. Било би занимљиво, на основу материјала који пружа роман, погледати „апокатастатичку перспективу“ (М.Јовановић) – што би, према овом аутору, у првим поглављима требало да буде главни део романа Браћа Карамазови. Макар је пример трпљења, а кнез Мишкин образац немогућности узвраћања злом: он је идеална личност. Ове су личности докази човековог априорног прихватања постојања Бога. За њих је Бог, Богочовек Исус Назарећанин, највиша вредност. Анализирајући поетику романа Достојевског у књизи Достојевски од романа тајни ка роману – миту“ М.Јовановић пише да се „одгонетка ‘праве тајне’ романа Достојевског, у оквирима њихове тростепене структуре, скрива тек на највишем, метафизичком нивоу, док се на нижим нивоима (фабуларном и психолошком) излажу ‘погрешни трагови’ и дају одгонетке ‘лажних тајни’…“ А тај, метафизички, ниво јесте онај циљ на који указује Јустин Поповић.
 
Треће искушење Исуса Христа којем Га је подвргао ђаво стуб је око кога су сконцентрисана сва размишљања Достојевског и оца Јустина: питање опредељења за вредности овога света или за оне које су изнад, које су вечне. То је вечна човекова борба између материје и духа и питање којем „царству“ да се определи. Треће искушење Христа провејава кроз целокупно дело Достојевског (и српску народну епску поезију), а експлицирано је у роману Браћа Карамазови у Легенди о Великом инквизитору. Али о тријумфу материјалних вредности над светом духа и о моралном паду Западне Европе због тога, овај писац говори и у својим чланцима и у Дневнику. „Одговарајући злом духу да човек не живи само од хлеба, Христ је, према Достојевском, изрекао аксиом о духовном пореклу људског рода“ – каже Н.Милошевић у књизи Достојевски као мислилац. Исти аутор, анализирајући биографске моменте Достојевског, пишући о пишчевој „’нагодби’ с режимом“, каже да је он целог свог века настојао да некако пред самим собом и пред другима“ – својим књижевним делом – „оправда сопствену капитулацију“. „Никад он није успео да превлада страховиту раздвојеност своје личности и да се ослободи осећања кривице, односно пољуљаног осећања самопоштовања.“
 
Овакво виђење појединости из живота Достојевског указује на немирење човека са својим моралним посрнућем и на настојања за васпостављање моралног нивоа који је изгубљен. Апокатастатичка перспектива је тако, доиста, она тачка у којој се сусрећу, и додирују, ова два аутора – М.Јовановић и Н.Милошевић – кад говоре о делу Ф.М.Достојевског. А Л.Шестов управо каже: „’Записи из подземља’ јесу јавно, иако не отворено одрицање од своје прошлости“ (Достојевски и Ниче).
 
Отац Јустин Поповић у свом посматрању дела Достојевског остаје на релацији моралности и неморалности, човечности и нечовечности. По њему, нико није тако смело поставио основна питања човековог постојања као што је то учинио Достојевски.
 
Увод
 
У трагању за својим оригиналом, изгубљеним ликом својим, човек је примењивао најразличитија средства. Наука, етика, право, уметност, религија – уопште све врсте људских делатности имале су за циљ да послуже племенитој сврси: повратку човека себи, некадашњем, онаквом какав, негде у траговима у себи, осећа да је некад био и какав, никако то друкчије не могући да појми, никако не сме да не буде. Та обавезност усмеравања себе ка пралику, у ствари свом првом и правом лику, јесте она дивна обавеза која непрекидно потврђује човеку да јесте човек, да јесте свој, а не неких њему непријатељских сила, које ће га негирати, одвући на супротну страну и на крају сасвим потрти. Усмереност човека ка проналажењу себе јесте начин непрестаног самодоказивања, ма колико то звучало као таутологија. То је одлучујући пут, једини, по коме човек може и сме да ходи.
 
Звучи то обесхрабрујуће за оне навикле на путеве који нису омеђени неопходним линијама, који свој простор за кретање узимеју без икаквих ограничења, па им се животни ход претвара у кретање по отвореним лединама, урвинама и стрменима, преко препрека најразличитије врсте, са изненађењима која се ни у сну нису могла видети, а што све дотични узимају као правдање животне занимљивости, нечега без чега не могу, јер би им се, ето, живот претворио у монотонију и пустош. Дакле, ходање по пустим пределима, са жалцем душе винутим у простор, јесте покушај да се две празнине сретну, да улове једна другу и да се, тако, неутралишу међусобно, у пустој нади да два ништа могу да дају нешто, те да то нешто онда буде одскочна тачка до неког новог, такође неодређеног, и непознатог циља, али који после првог успеха, обавезно мора бити нешто веће, доминантније, капиталније, епохалније. Јер, чему служе све шансе на отвореном, а у ствари треба рећи, разграђеном простору, него да се стигне где ни на ум човеку, у почетку, није пало и да се постане нешто што се ни сањало није? Зато зову ширине, бескраји, што се пред чулима распростиру и што, увек изгледају, јесу надохват руке, и руку, и других делова тела: манифестација човекове личности сваког часа обећава да ће бити потпуна. Па ко не би пошао на ту страну?
 
И човек тачно проналази оно што тражи, у већој или мањој мери, у већем или мањем обиму – све у зависности од мере и квалитета трагања, то јест уложене енергије према пројектованом циљу и предавања себе том циљу. Тако човек има шансу да постане власништво две врсте циљева: оног који води ка њему и, супротног, који га све даље води од њега, и заводи, док потпуно залута и изгуби се. Јер, циљ тог, другог, пута јесте то; као и циљ првог што је самопроналажење, самореализација.
 
Ово само односи се на човекову делатност, ангажман – јер, доиста, једино се човек може потрудити да нешто од себе уради ваљано, деуги никад неће моћи да погоде праву меру његовог остварења. И делатност која одводи човека од човека јесте самоотуђење, самоизолација, самоунаказивање и, коначно, негација. И све то захваљујући човеку самом.
 
Отуда, свођење човека на себе јесте његов пораз, и пораз њега, губитак многих његових одредница и, устраје ли на томе путу, то ће се по њега завршити самонегацијом.
 
Самим тим, пут кретања човека, то јест смер реализације, јесте одређен: видевши куда не сме ићи, остаје му једини пролаз који је подобан његовом одређењу – јер сваки други пут јесте поништавање тог одређења човековог, једног, јединог. А одређење човека јесте човечност, без обзира на опасност нове таутологије, а покушај изналажења нових човекових својстава увек је, управо, удаљавање од човека. То изванредно лепо каже П.П.Његош у Горском вијенцу:
 
„Што је човјек, а мора бит’ човјек?
 
Тварца једна те је земља вара,
 
а за њега, види, није земља.“
 
Свет (и све) намеће, нуди и предлаже човеку много решења, али ниједно није право, па су отуда битно варке; што све значи да земља (свет) није наклоњена човеку, да није на његовој страни. Отуда ни решења човекова нису на такозваном овом свету, погрешно названом свету реалности, јер га, ето, констатујемо чулима; решења човека, свих његових вековечних (или: „савечних“ – израз Јустина Поповића) питања јесу у есхатону. А то значи: решења нису с ове стране „тродимензионалног света“ (такође израз оца Јустина), него тамо где се појам овосветских димензија брише, где су укинуте границе, и сва ограничења који спутавају остварење човекове личности – па их нема. А тамо влада вечност.
 
Вечност је, према томе, прави свет човеков, и свега што ка њој тежећи отискује се; – с ове стране гледано, у неизвесност, у непознато, па је зато стављено под знак питања или, још чешће, што је негирано и одбацивано. А то је за све иоле вредне мислиоце православног хришћанства једина сигурност, извесност, па отуда и једина сигурна тачка ослонца – и у време трајања (човековог) у непоузданом и, како је већ речено, ненаклоњеном свету који красе три димензије.
 
Према томе, права, и једна, реалност, и једина, за човека јесте вечност, тако вешто замаскирана категоријама пролазности: временом и простором – и до које, стога, да би се стигло, треба уложити труд како би се наслаге обмана уклониле и завесе лажних вредности потисле устрану. Његош је, опет, први код нас то учинио стављајући вечност „на сриједу“, средину, стихом:
 
„Је ли јавје од сна смућеније?“
 
рекавши како је јава, лажна стварност, оно што је хаотично и без реда и смисла, или са мало реда и смисла, док је сан – свет невидљивости – оно што је с друге стране јаве, тек прави ред и поредак. После свих збрка којима су Црногорци били изложени слепи игуман Стефан (коме, дакле, не смета појавни свет) и Коло (народ) виде како су се душе косовских јунака „узвијале“ над Цетињем, па је тек тада Црногорцима постало јасно шта им ваља чинити у датом историјском тренутку. Свет вечности пробио се кроз таму света пролазности и показао пут којим смртни створ у виду човека треба да иде. Јасно је, према томе, који свет којим управља, који је којем подређен.
 
„Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог,“ кажу Јустин Поповић и Владимир Соловјов. Тиме је неопозиво одређен смер кретања човека. Ослонац је у непроменљивом, вечном – у суштини. Тамо ће човек пронаћи себе. Човек ће да се сретне са собом кад уклони све што га у њему заклања од њега самог. Људи, каже Јустин Поповић, „непрестано траже божанско злато у земаљском блату. И налазе“ (Философске урвине). Исто, у својим радовима, каже и Владимир Соловјов.
 
Тако је могуће пратити успостављену везу између радова Јустина Поповића о Достојевском и радова руских боготражитеља. Та веза остварује се истошћу теме и методологије, а и једна и друга одређене су Христовом вером, то јест православним хришћанством.
 
2.
 
Једини аутор од руских боготражитеља кога Јустин Поповић наводи као извор за сопствене погледе и ставове јесте Павле Флоренски. То су ставови о љубави и греху. Но, мора се рећи да и ти ставови Павла Флоренског јесу општа места патристичке књижевности и философије, разрађена највише у учењу Макарија Великог и Исака Сирина, а чији погледи упориште налазе у Четворојеванђељу и учењу Исуса Христа – које је, опет, најразрађеније, од савременика Исуса Христа, у Јеванђељу по Јовану.
 
Тако је исходиште и утока свих размишљања Јустина Поповића и руских боготражитеља „чаробна личност Исуса Христа“ (израз је Јустина Поповића). „Бог је љубав,“ каже у свом Јеванђељу Јован Богослов, најомиљенији ученик Исуса Христа, и то је оно место које је опште у христологији и на коме се уздиже ненарушива грађевина хришћанства. Љубав је искључиво Божије својство – она је еманација Бога – и све постоји захваљујући љубави примљеној од Бога; и, људско биће, да би се потврдило у свету постојања, дужно је да ту благодат преноси на друге људе и сву твар око себе: човек се, тако, уподобљава Богу и, скривени, божански лик у њему тако све више долази до изражаја. Ова места о љубави Јустин Поповић код Флоренског налази највише у књизи овог руског мислиоца Стуб и тврђава Истине (назив дела представља део петнаестог стиха из трећег поглавља из Тимотију посланице светог апостола Павла). По Флоренском хришћанска љубав мора „да буде изузета из области психологије и пренета у сферу онтологије“.1 Као код Ј.Поповића, љубав је код П.Флоренског „делатна“, управо као што то каже старац Зосима у делу Достојевског. Љубав је преношење себе на другога, давање себе другоме; она се састоји у „над-логичком превладавању голог само-идентитета ‘Ја = Ја’ и у излажењу из себе“,2 каже Павле Флоренски.
 
Тако се савлађује гордост, која подразумеве остварење сасвим супротног принципа: свођења свега света на „Ја“, то јест на човекову личност – којој све треба да служи и која, тако, уображава да је средиште света.
 
Љубављу се бришу границе измађу личности и света: личност излази на светлост и успоставља контакт са светом – њој свет постаје близак и јасан, и увиђа везаност себе са светом и света са собом, осећа јединство себе и света. Тако се долази до појма „очишћене личности“, личности у којој нема затамњења, нема прекида, покиданости и раздробљености, а до таквог става човек стиже усвајањем „Божанског знања“3, које је сама љубав, каже Флоренски.
 
Проналажење себе човек остварује одстрањивањем својих прекида са стварношћу, а који се налазе у њему, уклањањем затамњења у себи, раздробљености своје личности, стања кад сваки појединачни део има тежњу да заузме место целине, тако да у, некад целовитој, људској личности настаје хаос, сукоб делова – што све води ка дезинтеграцији личности. Грех је та дезинтегришућа сила: грех поробљава човекову личност, одузима јој слободу, што значи да самовоља, као слобода без граница, није никаква слобода већ је уништитељ слободе. Слободу човек, по јустину Поповићу, обезбеђује поштовањем „богопостављених међа сазнања“, то јест како то каже Николај Бердјајев, поштовањем граница које су уграђене у људску природу, које су, према томе, њена одредница.
 
Грех је, по Павлу Флоренском – и ту Јустин Поповић наводи овог аутора – „оно што од Ја скрива читаву реалност, јер видети реалност – то управо и значи изаћи из себе и пренети своје Ја у не-Ја, у друго, у оно видљиво,“ грех је „непрозирно – мрак, магла, тама,“ а „светлост је пројављивање реалности; а тама је, насупрот томе – расцепљеност, подвојеност реалности, немогућност да се једно пројави ономе другоме, невидљивост једног за друго“.4 Ова места наводи Јустин Поповић док говори о делу Ф.М.Достојевског, док посматра „грехоимане“ и христочежњиве његове јунаке. С тим у вези, Јустину Поповићу се може замерити што не употребљава већи број примера из дела Ф.М.Достојевског о дезинтегришућој сили греха и интегришућој и спасоносној сили љубави (о свођењу психе Раскољникова на делове одеће, кад ти парчићи заузимају централно место у његовој личности, што га директно одваја од света, па и од породице: мајке и сестре, што га све гура ка лудилу; па, јасно је, Соњин узвик: „А без Бога – како ћеш?“ има супротан циљ: уливање љубави у измучену Раскољниковљеву личност, пошто је Бог = љубав).
 
Све личности у делу Достојевског налазе се на жици разапетој између љубави и греха, Бога и ђавола, раја и пакла, тврди Јустин Поповић. Неке су ближе једном полу, неке другом; од човека зависи за које ће се царство определити, од његове слободе избора. Смер ка љубави одводи у рај, а смер греха у пакао. Рај је могућ још на овом свету, у души људској и то је став Исуса Христа у Новом завету, Јустина Поповића у својим радовима и старца Зосиме у роману Достојевског. Страдање огреховљених личности у делу Достојевског Јустин Поповић види као највећу потврду постојања Бога и немогућности опстајања у овом свету без Бога и потврду основног Његовог својства – љубави. Њихово страдање Николај Бердјајев види као „химну слободи“, „победу светлости“ и, такође, као највећу потврду Бога.
 
Порицање Бога Ивана Карамазова одводи у лудило и у директан сусрет са ђаволом; Велики инквизитор хапшењем Исуса Христа имплицитно признаје своју немоћ, своју инфериорност – а то значи: пораз – јер пред њим сам признаје да таквим односом према Богу људи бивају претворени у „бесловесна бића“, то јест да престају да буду људи; Кирилов признаје да се историја човечанства дели на период „од горила до бога“, а укидањем Бога настаће период „од  уништења бога до…“ „До горила.“ Укидањем основних човекових својстава која се корене изван света доступног чулима уништава се човек.
 
Убијање Бога јесте убијање смисла, без кога човек не би могао да живи „па макар сами печени хлебови падали око њега“, – признаје чак и Велики инквизитор. А смисао свега очитује се у повезаности постојећег света, јер све постојеће јесте Божија творевина, твар. Тај свеобједињујући смисао од света чини целину и то Достојевски, кроз старца Зосиму изванредно лепо каже: „додирнеш на једном месту, а оно на другом крају се одазива и одјекује“. То је логосност света, повезаност свега са сваким, и свих са свачим. Зато старац Зосима каже да смо сви за све одговорни, а кнез Мишкин да мора да је негде погрешио кад му други наносе неправду. Логосност, отуда, јесте разлог преузимања туђих грехова на себе.
 
П.Флоренски управо каже како је „читаво наше схватање живота, читава наша наука“ „изграђена на идеји Логоса, на идеји Бога-Слова“.5 Логос је обједињавајућа сила свега постојећег: то је Исус Христос, Реч, Смисао. Корен учења о логосности света налази се у Јеванђељу по Јовану („У почетку беше Реч“), присутна је код Ф.М.Достојевског, а досад ју је, у својим радовима, највише разрадио Јустин Поповић.
 
До представе, слике, логосности стиже се уклањањем свих препрека које су богоборци поставили између себе и Бога, то јест одстрањивањем греха из себе.
 
3.
 
Тако се долази до „тајне пшеничног зрна“. Одстрањивањем својих мана човек „умире“ за овај, огреховљени, свет, и тим „умирањем“ приближава се лику Исуса Христа; то јест на тај начин проналази божански лик у себи, који је био затрпан, замагљен, заклоњен гресима. Тек тада ће, тако пронађена човекова личност, моћи да ствара, даје велика дела. Зашто? Јер се поменутим процесом приближила Творцу, уподобивши себе Њему. Апостол Павле вели: „Не живим ја, него Христос живи у мени.“ Тако човек постаје спреман за стварање великих и неслућених дела. Тако успева, и једино тада, да „пуно рода роди“.
 
Стварање је особина Творца. И свако стварање на Земљи јесте његово пројављивање. Па и човеково стварање јесте пројављивање Творца кроз човека. Поетику стварања, у уметности, и уопште, ваљда нико није лепше дао од Павла Флоренског у невеликом, по обиму, делу Иконостас. Стварање је могуће тек кад се уклоне све препреке између Творца и човека. Не кажу узалуд хришћани: „Мноме је то Господ учинио.“ И: „Све је у Божијој руци.“ Човек треба да припреми себе да прихвати ту руку, да буде спреман за велики контакт са Оним Који даје све. Према томе, „очишћењем душе подвигом“ човек „открива“ „вечну, првосаздану истину људске природе, човечности, створене према Христу, то јест истину апсолутних начела твари“. Човек, тако, открива у себи утиснут лик Творца, и то је највиши ступањ до кога процесом самоусавршавања може да допре. Тада ће директним дејством божанских сила у себи стварати и свако, тако створено, дело заузеће видно место у вечности, јер ће се кроз њега пројавити вечност, или: у себи ће носити велику количину вечности па му пролазност неће моћи ништа. Зато је стварање делотворни акт љубави, то јест Бога.
 
С тим у вези, овако схваћен процес самоусавршавања људске личности јесте „православна педагогика“, како ти каже Јустин Поповић. Она је услов за преображај личности, дакле појединца, и за преображај људског друштва (које се састоји од појединаца). То је онај пут који је одређен за човека и идући којим човек обезбеђује да постане и опстане као човек. То је пут Богочовека, стаза Исуса Христа – непрестано човеково кретање ка идеалу, који неће никад достићи, али кретање ка којем обезбеђује човеку основне црте човечности.
 
Узор сваког животног смера, или опредељења, за Јустина Поповића, јесу „христочежњиве личности“ код Достојевског: старац Зосима, млади Аљоша, кнез Мишкин, стари Макар. Све ове личности „мисле Христом, осећају Христом“ и понашају се попут Христа. Сви су они изишли на Христову стазу унутрашњим преображајем својих личности: старац Зосима кад је схватио да је погрешио у поступку према своме посилном; млади Аљоша кад га је „посетио“ Бог у сну, после чега је љубио земљу и цео свет, преко ње: што је доказ његовог схватања логосности – међусобне везаности свега и свих па и њега, тако, са целим светом; преображај је доживео и Тајанствени посетилац Зосимин, признањем свога злочина.
 
Из гроба свога егоизма, из изопштености, самоунижења и нестајања човек се спасава љубављу, основним божанским принципом, то јест самим Богом.
 
4.
 
Дакле, једина паралела, за коју се може рећи поуздано да је била надахнуће Јустину Поповићу у разматрању књижевноуметничког дела Ф.М.Достојевског јесте она која се налази у радовима Павла Флоренског. Сви остали руски боготражитељи, очигледно, нису били извор одакле је захватао овај наш религиозни философ, јер их он као изворе нигде не наводи. Заједнички, или слични, ставови између њих и Јустина Поповића узроковани су, и одређени, личношћу Исуса Христа и православном вером, помоћу којих разрешавају основна питања људске егзистенције.
 
Отуда велика подударност, или сличност, ставова код Јустина Поповића и Николаја Бердјајева: о решавању проблема човека решавањем проблема Бога; у учењу о греху; о слободи која се остварује приближавањем човека Богу; о неприкосновености људског бића; о самоусавршавању људске личности; о љубави; о социјализму као деградацији и негацији људске личности; о конкретности, не апстрактности, Христове љубави; о учењу о Логосу и логосности.
 
Паралела са Владимиром Соловјевом огледа се у „Јовановом“ виђењу љубави („Бог је љубав“); у учењу о логосности света.
 
Н. Лоски говори о итегришућој сили љубави која спасава дезинтегришућу личност, о смирености, о социјализму као негацији човечије личности.
 
В.Розанов пише о неприкосновености људске личности, о логосности, слободи избора.
 
Д.Мерешковски говори о греху који је „прекорачење црте“, о љубави.
 
Семјон Франк пише о Богу као извору уметничког стварања, и о стварању које значи проналажење божанских одредница у човеку – управо као код Павла Флоренског.
 
   Према томе, постоје сличности и међу самим руским боготражитељима.
 
П.Флоренски: Стуб и тврђава Истине, књига прва, Београд, 1977, стр. 62.
Исто, стр. 68.
Исто, стр. 74.
Исто, стр. 130.
Исто, стр. 93.
.
 
ДОСТОЈЕВСКИ У ДЕЛУ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА
 
„Човек је, међутим, створен да наследи вечност“
 
(Г.Флоровски: Хришћанство и култура, Београд, 1995, стр. 33).
 
Пут љубави
 
1.
 
До вечних врености: правде, истине, љубави1 – чије остварење утире пут ка лепоти и савршенству, човека води „Еванђеље Господа Христа“2. Ове универзалне вредности јесу „језгро боголике душе свакога човека“, оне су „клице вечнога“ и суштина бића човечијег и оне га воде „божанском савршенству“3, каже Јустин Поповић4 у Тумачењу Посланица прве и друге Коринћанима светог апостола Павла. До тих вредности човек стиже ако „све Христово претвара у своје“5, при чему претвара „његово Еванђеље – у своје Еванђеље“6, „јер Дух Свети својом божанском силом савлађује сваки грех, и сваку смрт, и сваког ђавола, испуњујуђи човека Богочовеком, ‘сваком пуноћом Божјом’“7.
 
Дакле, егзистенцијалну мучнину своје недостатности, која га гура у пролазност и смрт, човек разрешава, по Јустину Поповићу, „божанском силом“ „Духа Светог“: правдом, истином и љубављу – које воде право савршенству, „испуњујући човека Богочовеком“. Отуд је тежња ка вечности, која је једнака тежњи ка савршенству, основно обележје човека. Пут ка вечности јесте Богочовек, Његова стаза, и он је решење свих егзистенцијалних човекових неиспуњења. „Од вечне користи је човеку само оно што је божанско и бесмртно, вечно и богочовечно.“8
 
„Све остало је штетно по човека,“9 каже Јустин Поповић. Све што човека удаљава од правде, истине, љубави и других јеванђељских врлина одмиче га од идеје савршенства па отуда битно удаљава од вечности и Богочовека. И тада настаје време да се у опустошеној људској души појави крик: „таштина над таштинама, све је таштина“10, када познање „мудрости“ постаје „мука духу“11, а јововски бол безнађа пружа једини закључак: „да је проклет човјек који се узда у човјека“, кад „од Господа одступа срце његово“12.
 
2.
 
Десет година је Јустин Поповић упознавао дело Ф.М.Достојевског пре но што је 1919. написао Философију и религију Ф.М.Достојевског, неприхваћену докторску дисерацију на Оксфордском универзитету. Достојевски му је био један од путовођа у промишљању судбине човека и света у философским и теолошким радовима до краја живота.
 
Јустин Поповић казује како се Достојевски „спушта у танано пракорење којим се свака твар корени у тајанственим дубинама вечности“13 и како „чезне за апсолутним, вечним, божанским“14. Тај апсолут, корен „сваке твари“ и сама вечност, јесте Богочовек: у Њему је „смисао и циљ човека, смисао и циљ историје“15. Следи и супротан закључак из супротне позиције: без Њега, Богочовека, нема ни смисла ни вечности па ни човека; без вредности које се „корене“ у Богочовеку човек није могућ, губи се, гаси и нестаје.
 
Тако: своје одреднице човек црпи из непресушног извора љубави, добра, лепоте, истине и правде – Богочовека, Исуса Христа, свога Творца.
 
И Владимир Соловјов налази да за свој „недоличан живот“ „човек мора да пронађе ослонац ван њега“ и да се он, ослонац, „налази у религији“, која „наш живот“ треба да „препороди и освети“ и „да га сједини с Божанским животом“16. Без успостављања те везе човек престаје да личи на себе, стичући „недоличан живот“, а снага постојања садржана је „у богочовечанском лицу Христа, у Коме сва пуноћа Божанства обитава телесно“17. Све вредности, које значе човекову егзистенцију, налазе се, према томе, у Христу. Оне, сходно томе, отуда происходе. Исти аутор у Филозофији морала, разрађујући ову тему, каже како „смисао живота или унутрашњу везу појединих дјелова с великом цјелином не можемо ми измислити, она је дата од искона“18. Отуда је човек „по својој мисији безусловна унутрашња форма за добро као безуслован садржај“, јер: „Добро само по себи ничим није условљено, оно све условљава собом и остварује се кроза све.“19 Зато је „јасно као дан да безусловно треба прихватити само оно што је само по себи, по својој суштини добро“20.
 
3.
 
Два су „вечна проблема“ које Јустин Поповић сагледава у делу Достојевског, а то су „проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе“21. Ту су садржана решења човекове егзистенције. У ствари оба проблема своде се на један: доказивање постојања Бога. Зато је Достојевском, каже Јустин Поповић, све усмерено „у један нагон: нагон тражења Бога“22. „Стога се Достојевски пробија кроза све што је временско и пролазно у свету и човеку, рони у бездане тмине и дубине, тражећи искрице божанског и бесмртног.“23 „Божанско и бесмртно“ су, сматра Јустин Поповић, једно. У мору ефемерности, илузија и фатаморгана, којима је претрпан свет материјалне стварности, садржана је бит постојања – само постојање; до њих треба доћи – то је задатак човека; а долазак до тих вредности јесте човеков долазак до себе. Па тако „тек кад почне веровати у своју личну бесмртност, човек почиње бити човеком“24. У идеји о бесмртности садржан је „живи живот“, „главни извор истине и правилног сазнања за човечанство“25. Пошто је Бог једино бесмртан, следи закључак: „Бесмртност не може постојати без Бесмртнога,“26 па је, отуда, људска личност без Бога „и онтолошки, и психолошки, и феноменолошки немогућа“27 јер је Бог „иманентан бесмртној суштини човечије личности“28. Отуда су узвишене мисли и осећања „плод“ „делатности Божје у бесмртном тајнику човечије личности“29.
 
Пошто је Христос „по свему божански савршен и идеалан“, „у Њему су и божанска Правда, и божанска Љубав, и божанско Добро, и божанска Лепота, и божанска вечност постали човечанском стварношћу“.30
 
Тако се највеће овоземаљске вредности: љубав, правда, добро, лепота, истина – корене у Вечном, у Богочовеку, Христу. Без Њега, по суду Јустина Поповића, не би било ни овоземаљских вредности. Па је утолико пре човекова дужност да се њима окрене.
 
4.
 
То се види у „христоликим“ јунацима Достојевског31. „Лик Христов је главна стваралачка сила у њиховим душама,“32 каже Јустин Поповић.
 
И Лав Шестов вели, позивајући се на Канта, како: „матафизика се своди на три основна проблема – проблем Бога, бесмртности душе и слободе воље“33.
 
Јован Богослов оглашава: „Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји.“34
 
У настојању да појми човека, Достојевски је, „мучен тајном човекова бића,“ покушао да човека објасни, наставља Јустин Поповић, „људским средствима“ и то му није пошло за руком.35 И тек кад се окренуо Богочовеку, открио је „да у чудесној личности Богочовека горка тајна човека постаје слатка и блага“36. Бог је извориште вечних, непроменљивих, непролазних вредности и човек свим својим делатностима треба да се усмерава том непресушном извору.
 
Тај процес, по Достојевском, јесте „самоусавршавање у Христовом духу“37, каже Јустин Поповић. „Зато се Достојевски држи тога богочовечанског пута.“38
 
Пошто је Бог љубав, љубав јесте творачки принцип и сходно томе ништа без ње не постаје. Истовремено, она је негација сила разарања, поништавања и нестајања: она је потврда имања, насупрот губљењу и немању. Путем вере („подвигом вере“) човек се устремљује извору љубави, Христу, и „васкрсава себе из гроба егоизма“.39 Уношењем себе у само средиште љубави човек „побеђује егоцентризам свога подивљалог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“40. Тако човек престаје да буде „егоцентричан“ и, ослобођен греха, постаје „христоцентричан“, а то значи да му у животу једини руковођа постаје Христос (= љубав).
 
Јустин Поповић наводи како је човек „као зрно, које само онда много рода роди, ако умре“; то јест „ако умре“ за себе, ако ишчезне саможива потреба потврђивања и доказивања самог себе и давање и еманација човекове личности буду основна садржина личности. Он каже, зато, како „главно дело“ Достојевског „’Браћа Карамазови’ и није друго него пророчки видовито објашњење горе наведених Христових речи из дванаесте главе Јовановог јеванђеља“. А оне гласе: „Који љуби душу своју, изгубиће је; а ко мрзи душу своју у овоме свету, сачуваће је за живот вечни.“41
 
Извор: Људи говоре

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *