Стефан Радосављевић: Жарко Видовић и Патријарх Павле

Када је на једном од састанака Светог архијерејског синода средином 90-их година разматрано оснивање духовне академије у Фочи, блаженопочивши владика Атанасије Јевтић предложио је да један од предавача буде и чувени  универзитетски професор Жарко Видовић, један од бораца да истина о српском страдању у 20. веку коначно изађе на видело. Патријарх Павле пожелео је да упозна покојног професора и већ истог дана они су се нашли у згради Патријаршије. Не знамо како је до краја текао тај разговор, али је сигурно да су ове две велике личности имале прегршт заједничких тема. И један и други  потичу са простора који су тешко пострадали у  Другом светском рату. Пуком срећом су избегли усташке покоље, да би након тога уследили логори, хапшења, испитивања, мучења…..После завршетка  ратних сукоба дошли су под удар послератног комунистичког терора, а за њим су уследиле деценије живота и рада у Титовој Југославији где су много пута отворено и, што је још битније, аргументовано иступали против тадашње званичне политике. Оно што су говорили и писали, али и примером показивали, остаће велика поука српском народу. Једном речју, кроз њихове животе јасно се осликава судбина српског народа у 20. веку.  Можда изгледа претенциозно да се у једном тексту говори и о једном и о другом великану. И јесте! Зато овде нећемо детаљно о њиховим животима и стваралаштву, за то би били потребни томови књига.  Већ сам поменуо да су много пута у време СФР Југославије говорили о недаћама и проблемима у којима се тада налазио српски народ. Неки од тих проблема  стоје отворени и дан-данас.  Koсово и Метохија је један од њих.

Зашто није потписан мир са Хитлеровим савезницима? Овим питањем Жарко Видовић започиње један од бројних текствова које је почетком деведестих година писао за наше најугледније часописе.  Питање  у исто време делује и логично и потпуно невероватно. Наравно, овде се не мисли на Јапан и  Италију, већ  на савезнике ове две фашистичке силе који су учествовали у комадању Краљевине Југославије: Хрвате, Бугаре и Албанце! Јер 1941. нападнути су искључиво Срби! Односно Хитлер јесте извршио агресију на Краљевину Југославију, али је рат вођен искључиво против Срба и у том рату учешће на страни фашистичке Немачке узела су и три  поменута народа. Бугари су један део територије окупирали и  ставили под своју управу док су Хрвати и Албанци створили своје независне (бар формално независне) државе – НДХ и Велику Албанију! На територијама ових марионетских, фашистичких држава, над Србима је почињен геноцид! Отуда и легитимно питање које поставља Видовић – зашто након завршетка рата није  дошло до  потписивања уговора између нападнутог и агресора, зашто није дошло до правног завршетка рата? Одговор на ово питање умногоме објашњава данашњи положај Косова и Метохије.

Пре него што изнесемо Видовићев одговор и објашњење да видимо шта се то дешавало на Косову за време Другог светског рата. Одмах након слома априла 1941. немачке јединице окупирају територију Косова и Метохије и 23. априла 1943. Немци потписују споразум са фашистичком Италијом којим је Косово подељено између италијанског, немачког и бугарског окупатора. Највећи део Косова остао је под италијанском окупацијом и 12. августа 1941. године анектиран је Великој Албанији. Метохија, Призренска котлина, централни део Косова, део Горњег Поморавља, Неродимље и Дреница, а од априла 1942. и Ибарски Колашин постају део тада новостворене албанске државе. Одмах након њеног стварања српски народ изложен је систематском насиљу. Злочини нису били спорадични и обухватали су све делове Косова и Метохије који су се нашли под влашћу Велике Албаније. Убиства, силовања, протеривања, пљачке, спаљивање имовине, уништавање цркава и манастира трају несмањеном жестином до краја рата. Поједина недела се по бруталности једино могу упоредити са злочинима почињеним у НДХ. Наводити конкретне примере одузело би  превише простора, јер је таквих примера било на хиљаде. Врло битно питање је и ко је починио све набројане злочине?! Послератна историографија ова недела углавном је приписивала малобројним реакционарним екстремистичким групама. Извори говоре другачије! Социјална структура агресора  није компактна, односно у злочинима учествују како обични грађани тако и они на високим позицијама, како сиромашнији тако и богатији и утицајнији слојеви. Такође, створене су војне формације и политичке организације као што је Друга Призренска лига.  

О стању на Косову и Метохији током Другог светског рата могло би се рећи још доста тога. Коначан  биланс жртава овог безумља никада није тачно утврђен. Верује се да је Косово и Метохију (све окупационе зоне) напустило око 100.000 људи, док се број страдалих процењује на око 10.000. Највише избеглих било је из италијанске окупационе зоне, 40.000. То је, укратко, Косово 1941 – 1945. Након завршетка рата власт на просторима Краљевине Југославије преузима КПЈ.  Њено тумачење рата ни на који  начин не одговара истини, ономе што се стварно дешавало на Косову, а и у остатку Југославије. Уместо те истине, као идеолошка основа изградње нове државе узета је револуција, или боље речено – мит револуције! Управо то тумачење је својим текстовима разграђивао Видовић, јер је  по његовом схватању мит револуције кључ за објашњење несрећног положаја у који је крајем 20. века доспео српски народ. Почео је од самог начина доласка комуниста на власт. Званична теза послератних власти била је да је Југославију срушила револуција, односно да је револуција, у којој су подједнко учествовали сви народи, срушила Краљевину и омогућила долазак  Тита на власт. Видовић ту уочава два битна и међусобно повезана момента: питање легалитета и питање односа снага на терену. Јер Југославију, а са њом и правну државу није срушила револуција, већ Хитлерова агресија.  Самим тим једини легални представник власти у Југославији јесте Краљевска влада у Лондону. Због тога се питање легалности нових власти морало решити споразумом са владом у Лондону, што је и учињено споразумом Тито – Шубашић на Вису, у лето 1944. Што се стања на терену тиче, комунисти нису имали снаге да оружаном акцијом преузму власт , ту снагу донела им је Црвена армија у јесен 1944.  Дакле, преузимање власти од стране КПЈ није последица заједничке борбе народа и народности Југославије, није то ни могла бити, јер су Албанци и Хрвати ратовали на страни фашиста а против Срба. Ово је истина о рату на просторима некадашње заједничке државе! Прикривањем те истине митом револуције, омогућено је да немачке савезнице буду поштеђене и преобраћене у чланице антифашистичке коалиције. Јер револуција највећу опасност није видела у Хитлеровим савезницима, него у Србима, у великосрпској идеји. Управо на тај начин су Албанци поштеђени одговорности за дешавања на Косову за време Другог светског рата. Али овде се, на жалост, не завршава утицај Тита и КПЈ на тренутно стање Косова и Метохије.  Њихови послератни потези стављају пред нас једно страшно  питање, питање које у својим радовима поставља и сам Видовић: Да ли су потезима комунистичких власти у Југославији сачуване тековине фашистичке окупције?! Одмах након завршетка рата нове власти забрањују повратак протераним Србима а Косово добија нови статус, проглашена је Аутономна Косовско-Метохијска област. Новим Уставом из 1963. Косово постаје „Аутономна Покрајина“, а Метохија се избацује из званичног назива. Уставом СФРЈ из 1974. Косово добија право на сопствени Устав, који је исте године и усвојен. За све ово време траје насиље Албанаца над Србима, насиље које власти не санкционишу. Оно је праћено исељавањем српског становништва које поприма толике размере да је, гледајући са одређене временске дистанце, потпуно несхватљиво да тадашње власти нису ништа предузеле. Разлог за овакво стање Видовић, пре свега, види у игри великих сила. Оне су и довеле Тита на власт, њима и јесте у интересу постојање баш такве Јуославије, са границама које су успостављене (по којима ће се Југославија и распасти) и, још битније, са идеологијом која је успостављена – са митом револуције и свим његовим последицама. Једино таква је и могла бити обновљена.

То су, у кратким цртама, Видовићева гледишта косовског проблема. Али у наслову овог текста стоји и име патријарха Павла, па ће се неко сигурно питати какве везе он има са идеологијом и политиком. Жарко Видовић јесте својим текстовима разградио мит револуције и тада важећу идеологију, али то ипак  јесу само текстови. Он је несрећу српског народа врло добро и осећао и разумео, патријарх Павле је ту несрећу проживљавао, осећао на својој кожи, гледало својим очима! Као епископ Рашко-призренски боравио је на Косову боравио од 1957. до 1990. године. Сведочанства која је оставио иза себе неодвојива су од тумачења Жарка Видовића, она их допуњавају, потврђују и оживљавају. Закључке које Видовић извлачи у својим текстовима потврђују извештаји епископа Павла, извештаји које је у току три деценије слао Св. синоду СПЦ.  Али та  сведочанства имају  још једну битну улогу. Јер једно су текст и теорија, ма колико тачни и поучни били, а нешто сасвим друго речи човека који својим очима посматра страдања. А страдања су била велика. Почевши од 1958. тадашњи епископ Павле редовно шаље извештаје о стању на Косову и Метохији Светом архијерејском синоду СПЦ. Угрожавање црквене имовине један је од начина којим је  вршен притисак на Србе са Косова. У извештајима се готово сваке године помиње проблем бесправног сечења манастирских шума и пљачке манастирских њива од стране албанског живља. Готово редовно стижу епископу Павлу писма из Дечана, Гориоча, Девича и других манастира. Већ априла 1961. он извештава Свети синод о стању у Дечанима и Св. Тројици код Призрена, следеће 1962. године сличан извештај долази из Дечана и манастира Соколице. У оба случаја реч је о сечи манастирских шума, уништавању усева, пљачки манастирске имовине. У једном делу извештаја из 1961. епископ Павле говори: „ Извештен сам из манастира Високох Дечана и Свете Тројице код Призрена о до сада, у толикој мери  небивалној дрскости у уништавању манастирских усева, поврћа и воћа. То не раде само деца, него и одрасли људи Шиптари који долазе као у своје, беру и односе. На опомену калуђерица или другог особља у манастиру, они се дрско супротстављају, чак и насрћу да их бију, псујући им мајку српску, претећида ово није српско већ албанско“. Овакви извештаји низаће се и у току седамсесетих и осамдесетих година, па и касније. Али ту није крај недаћама. Пљачка није била једини начин притиска на Србе, дешавали су се и много тежи испади. Тако епископ Павле октобра 1958. пише  Светом синоду о отмици тринаестогодишње девојчице из манастира Девич од стране Албанаца из села Резале. Девојчица је пронађена и послата за Београд, јер су сестре у манастиру сматрале да ће Албанци поново покушати са отмицом. Неколико година касније један од његових извештаја говори  како је неки Албанац из села Ратиша истерао из њене куће старицу Станицу Пешић. Неколико породица из Дечана је у то исто време изгубило земљу и шуме, Албанци су их самовољно отели. Јуна 1969. епископ Павле јавља како су два Србина, Милутин Милосављевић из Пиштана и Цветко Бабић из Бабића ухапшени од стране полиције из Пећи, у притвору су седам дана трпели батине а затим осуђени на по месец дана затвора. Разлог за овакав поступак био је скидање албанске заставе са школе у Бабићу. Милосављевић и Бабић су тражали или скидање албанске заставе, или додавање српске заставе поред ње, пошто су већину у школи чинила српска деца. У местима Ораховац, Оптеруша и Ретимље је половином 1972. срушено неколико десетина надгробних споменика, пракса са којом ће Албанци наставити и наредних деценија. Како су године одмицале напади су постајали све безобзорнији. Епископ Павле 1980. јавља  Св. синоду да су два ученика богословије у Призрену нападнута ножем у сред града. Исте године, такође на улици, нападнут је професор богословије свештеник Милутин Тимотијевић коме су нанете тешке телесне повреде. Следеће године долази до познатог случаја пожара у Пећкој патријаршији када је изгорео стари манастирски конак. О узроку пожара се и дан-данас расправља. Ја ћу  овде навести само један податак: у првом ватрогасном камиону послатом из Пећи који је стигао до манастира није било воде, цистерна је била празна!!! Други се покварио на пола пута, а тек је трећи камион приступио гашењу пожара, када је већ било касно. Наравно, поред ових тежих дела све време трају и већ поменуте пљачке манастирске имовине, пљачке цркава, рушење споменика, претње смрћу…. Срби трпе и насиља на послу, у јавном превозу, на улици, по школама.  И сам епископ је трпео добацивања, увреде, чупање браде, чак и батине, делио је судбину свог народа. Али овде треба додати још једну бутну ствар, нису сви Албанци учествовали у прогону Срба. Управо је пожар у Патријаршији најбољи пример за то. Када је ватра дошла до манастирске ризнице, поред игуманије Февроније и још неколико црквених лица, Срба, у ватру су ускочила и браћа Лаићи, Бајруш и Салија, грађевински радници који су радили на новом конаку. Било је много је Албанаца који нису желели да учествују у прогону Срба, неки су чак стали у њихову заштиту, али то није могло да промени опште стање ствари. Још нешто битно извире из Павлових  извештаја – исељавање српског становништва. Из године у годину поред навода о насиљу над Србима будући српски патријарх говори и о правом егзодусу српског народа, наводећи прецизно села и број српских кућа у њима, број који се деценијама непрестано смањивао. Истраживања која су 1985-86. спроведена од стране Српске академије наука и уметности о стању на Косову и Метохији потврђују тврдње епископа Павла. Према њиховим проценама, за две деценије, од 1960. до 1980. године скоро 100.000 Срба напустило је Косово и Метохију, а до тренутка када су споведена ова истраживања још око 20.000 хиљада. За све то време једина личност којој су Срби могли да се обрате био је отац Павле.  Када је 1958. постављен на место епископа тадашњи патријарх Варнава упутио му је пророчке речи: „Ти који си до сада био добар послушник старешине свога манастира и старије браће, постао си високи послушник свете Цркве и послушник свога стада, постајеш свима све.“

Сви наведени извештаји само су делић онога шта се тих година дешавало на Косову, јер  овде и није циљ навести свако недело. Ови примери служе да покажу на које се све начине вршио притисак на косовске Србе.  Да би се у потпуности разумела ова прича потребан је још један врло битан податак: за све наведено насиље и кршење закона, као и за стотине других случајева, нико никада није кажњен! Овде се враћамо на Жарка Видовића и његове тврдње  које сам навео у тексту. Јер његови закључци објашњавају Павлове извештаје, а Павлови извештаји потврђују Видовићеве закључке. Када се њихове речи споје, оне на најбољи начин осликавају и положај Косова и положај целокупног српског народа. И данас, када је Косово у жижи интересовања јавности, поново се ради неке нове идеологије запостављају чињенице. Шта је са протераним и убијеним Србима? Шта је са порушеним црквама и манастирима? Ко је за све то одговоран? Шта је са насиљем које Срби трпе и дан-данас? Ова питања се у тражењу решења за Косово избегавају, баш као што су се слична питања избегавала и 1945. године, само је идеологија другачија, додуше, не много другачија. У јавности се, у главном, могу чути питања о безбедности Срба, имовини и српским светињама. Она јесу битна, али постоји једно, чини ми се , још битније питање. Како је српски народ уопште и дошао у овај положај??? Косово мора да постане велика поука нашем народу! У супротном,  његова будућност остаје неизвесна.

Да би се овакве поуке извукле морају се познавати историјске чињенице и искуства великана као што су Жарко Видовић и патријарх Павле. На већ поменутом састанку и упознавању за професором Видовићем  патријарх Павле изговорио је ове мудре речи: „Истина вреди само мирно казана“.

Литература на којој је заснован текст:

Жарко Видовић – Срби у Југославији и Европи

Саво Б. Јовић – Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији од 1945 до 2005.

Ненад Антонијевић – Албански злочини над Србима у Другом светском рату

Аутор: Стефан Радосављевић, мастер историчар и сарадник портала Патмос

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *